ПУКОМ СРЕЋОМ ПРЕЖИВИО ЗАРОБЉАВАЊЕ ОД МУЏАХЕДИНА
Сестра ме је молила да је убијем јер смо знали да смо опкољени, нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе.
Припадници тзв. Армије БиХ улазе у Возућу
Пише: Александар ЛУКИЋ
Припадника Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде Душка Глигорића у нападу на Возућу заробили су припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", и само га је пука срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли, за време којег је пребијан и мучен.
Глигорић је као двадесетосмогодишњак заробљен 11. септембра 1995. године. Ослобођен је 24. марта 1996. године.
Заробљен је око 16.00 часова у селу Кестени, крећући се у групи са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен. Заједно са њим, у групи је била и његова сестра, о којој по заробљавању ништа није чуо све до доласка у затвор у Тузли.
"Сестра ме је молила да је убијем јер смо знали да смо опкољени. Имао сам пиштољ и пушку, али нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе", присјећа се Глигорић.
Глигорић наводи да су их заробиле мјешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда "Ел муџахедин". На лицу мјеста убијена су четири младића, док је Глигорић лакше рањен.
По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдје је, према његовој процјени, већ била формирана колона у којој је било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.
Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натјерани да погну главе, а ако је неко одступао, био је ударен или оборен.
"У том положају чуо сам комешање, јауке, ударце и рафалне пуцње", истиче Глигорић.
Он се присјећа да је у каналу видио обрисе нечијег беживотног тијела.
Као рањеног, смјештају га на зачеље колоне, што му је, како он оцјењује, спасило живот.
"Имао сам срећу да, као и тројица мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског војника према Лозној", наглашава Глигорић.
У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду "Ел муџахедин".
Убрзо је пребачен у Бановиће, гдје је смјештен у објекат некадашњег Дома здравља. Заједно са осталима, он је ту испитиван, пребијан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић није хтио говорити.
Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.
"Најгори је био пут до Тузле јер ко је дошао до тузланског затвора, он је и преживио", истиче Глигорић.
Описујући боравак у затвору, Глигорић истиче да га је, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, који се, како је навео, коректно понашао према заробљеницима.
Од њега сазнаје да му је сестра жива.
"Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић је потврдио, запријетивши да о томе не смијем никоме говорити или ће ме убити", истиче Глигорић.
Он је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац, општина Петрово.
Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.
По изласку из заробљеништва, Глигорић наводи да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.
Извор: 
Везане вијести: