ЦЕЉАР: БИЛО ЈЕ КАО У ПАРТИЗАНСКИМ ФИЛМОВИМА О НИЈЕМЦИМА
"Као у партизанским филмовима о Нијемцима, постројени у шпалиру и узвикујући `Алаху екбер`, `Текбир` према нама се кретала муслиманска војска, пуцајући", истиче Цељар... Неки су спомињали да смо поткусуривање за Сребреницу...
Пише: Александар ЛУКИЋ
Добојлија Јосип Цељар, након што је заробљен као припадник Добојске бригаде у околини Лозне 10. септембра 1995. године, одведен је у затвор у Тузли гдје је након испитивања осуђен на 13 година затвора, а потом ослобођен у марту 1996. године.
Мобилисан у септембарској смјени Добојске бригаде, Цељар, Хрват по националности, затекао је узнемирене саборце на одбрамбеним линијама у Возући неколико дана уочи муслиманске офанзиве "Ураган", од којих су неки напуштали ровове и одлазили.
"По доласку затекао сам видно комешање и узнемиреност. Свашта се говорило. Између осталога неки су спомињали да смо поткусуривање за Сребреницу", рекао је за Срну Цељар.
Присјећајући се 10. септембра 1995. године, Цељар наводи да већ око 6.15 часова нестаје везе са другим јединицима, а војска из сусједних ровова напушта положаје.
"Као у партизанским филмовима о Нијемцима, постројени у шпалиру и узвикујући `Алаху екбер`, `Текбир` према нама се кретала муслиманска војска, пуцајући", истиче Цељар.
Са шест младића, тада педесеттрогодишњи Цељар повлачи се према потоку и шуми гдје им се придружују заостали саборци, не знајући да су у окружењу. По доласку на врх брда Лозна наилазе на засједу. Погођен смртно страда Мирко Прлић из добојског насеља Руданка, учитељ по занимању, а Цељара погађа метак који из предјела плећке пролази у чељуст. Убрзо их опкољавају и разоружавају.
"Претресли су нас, а документе, личне ствари, прстење и накит одузели. Тукли су ногама и кундацима, а ја сам добио ударац у кичму, након чега су ме, видјевши крвавог са разнесеном чељусти, и пљунили", истиче Цељар.
Одводе их на другу локацију гдје је сабрано, по његовој процјени, око 50 заробљених српских војника. Цељара у групи од 18 сабораца одводе према селу Крушка, а о судбини осталих није сазнао.
"По доласку у село затекли смо бројну муслиманску војску. Од војника који су нас спроводили упозорени смо да погнемо главе и да ћутимо. Формиран је шпалир да би нас док смо пролазили тукли, пљували и вријеђали", истиче Цељар.
Он наводи да су поједини заробљени Срби у шпалиру препознали своје некадашње мјештане из Бановића или колеге са посла из Тузле и других мјеста, али да су их свеједно тукли псујући им "четничку мајку".
Затварају их у шупу, након чега долази група муслиманских жена, "наваливши" на њих у намјери да запале у објекат. Да би био избјегнут линч, возилима се пребацују у локални дом у Бановићима.
"Тамо затичемо неку униформисану жену Азру", присјећа се Цељар, наводећи да их је њено познанство са неким из групе лишило даљег малтретирања. Он наводи да су им прилазили локални мјештани који су међу њима препознали Обрада Станојевића. Захваљујући њима, Станојевић напушта објекат и спашава се.
У Бановићима је, према његовој процјени, окупљено око 120 заробљеника, које аутобусима спроводе у затвор у Тузлу. Смјештају их у двије просторије у првом павиљону.
"Око 60 људи у једној просторији од 30 квадрата. Кревети на три спрата. Лежали смо један на другом по поду са киблом за обављање физиолошких потреба", истиче Цељар.
Након 20 дана раздвајају их у други павиљон. "У засебној собу налазиле су се три жене заробљене у Возући, док у другој око десет стараца, од којих је осамдесетчетворогодишњи Драгомир Павловић умро у затвору", истиче Цељар.
Цељар, с обзиром на тежину повреда у међувремену није имао медицински третман, а како истиче, тек мјесец дана по доласку у Тузлу одводе га на Градину. "Одмах по доласку настало је кошкање између љекара и муслиманских војника које смо тамо затекли јер нису били ради да ме лијече. Љекари су ме прегледали, али нису извршили интервенцију", истиче Цељар.
Током боравка у затвору сви су одвођени на радне обавезе. "Одводили су нас у шуму одакле смо из потока извлачили дрва. Скупили смо у току једног дана и преко 100 метара дрва. Дођеш ујутро, оно нема ничега. Са српских кућа скидани су кровови и цријеп. Ништа не смијеш рећи, у супротном нема главе", истиче Цељар, који додаје да је међу муслиманима било поштеног свијета, али и "ђубради".
Због рањавања нису га слали у Смолућу, гдје је обнављан објекат локалне школе, у коју су смјештени муџахедини. "Био је зимски период. Радило се и голо и босо. Ујутро те одвозе, а навече довозе. Причају да су тамо малтретирани. Како имају породице, ако мислиш да живиш - ћути", истиче Цељар.
Он описује и одвођење у зграду Суда гдје су испитивани. "Руке на леђа, савиј главу и иди улицом, а напољу цивили, који нас гледају и добацују. Испитивали су нас њихови официри. Прозван сам као у посљедњи у групи за тај дан. Пита ме одакле сам, откуд је као Хрват у српској војсци, да ли ми је жена Српкиња, знам ли ко је убио неког Бешлагића у Добоју", присјећа се Цељар.
Након испитивања, Цељару исљедник саопштава да је осуђен на затворску казну од 13 година.
Он наводи да су поједини заробљеници више пута одвођени на саслушање, те да су најгоре прошли они који су рекли да су учлањени у странку СДС.
У затвор су у више наврата долазили представници УНХЦР-а. По интензивирању доласка представника међународних организација, Цељар наводи да их током једне ноћи пребацују у први павиљон у просторије гдје су смјештени по доласку у Тузлу.
"Затекли смо двојицу који су нам испричали да су остале након батињања некуд одвукли. Касније сазнајемо да су одведени у касарну, те да је тих 50 Срба требало бити побијено као одмазда за Сребреницу", истиче Цељар. Након пар дана мањи број одведених се враћа, а Цељара са групом понову премјештају у други павиљон.
Од децембра 1995. године до марта наредне, за заробљене представља период свакодневног малтретирања око њиховог одласка или останка у затвору.
Цељар наводи да их је у том периоду у затвору посјетио и тада замјеник високог представника медународне заједнице у БиХ Михаел Штајнер. По доласку, Штајнер је удаљио све полицајце, након чега се упустио у разговор са заробљеним Србима, видно изненађен што су и даље ту.
"У марту 1996. године око послијеподнева у затвор долази неки представних међународне организације, не знам му име, који нам је рекао да нас води из затвора", истиче Цељар. Од 17.30 часова, па све до 22.30 услиједило је малтретирање око транспорта за одлазак. Те нема возила, те нема возача. Захваљујући упорношћу тог странца, који је и нешто пријетио, на крају су пустили, истиче Цељар.
Према његовим ријечима из групе је издвојено 18 Возућана којима, због наводно почињених злочина, није дозвољен одлазак из затвора. Цељар сазнаје да су Возућани убрзо пребачени у Сарајево, али да су након десетак дана враћени за Добој захваљујући интервенцији Момчила Крајишника, који их је по доласку и дочекао. На територију Републике Српске Цељар наводи да су ушли преко Карановца, општина Петрово.
Због ране одлази на Војно-медицинску академију у Београду гдје му љекари, између осталога, од посљедице рањавања констатују и сломљену вилицу и уништене горње зубе.
Све је то преживио, каже, иако уопште није требало да буде у септембарској смјени Добојске бригаде јер је тек био завршио августовску, али се ипак одазвао на позив курира да се јави. Он замјера тадашњем добојском руководству да су знали шта се спрема.
Међународни комитет Црвеног крста након више покушаја, регистровао је укупно 131 заробљеног Србина у Тузланском затвору. Драгомир Павловић (1911) умро је у затвору, а на списку се нису налазили Душко Пашалић (1969) и Милан Тадић (1942).
Извор: 
Везане вијести: