ЖРТВЕ "ДРУГОГ РЕДА" ОТКАЗУЈУ ПОСЛУШНОСТ
БИЈЕЉИНА, 25. ЈАНУАРА (СРНА) - Дуго очекивана пионирска монографија "Буквик: Злочин без казне /Читанка за одрасле о баналности једног балканског рата/", аутора доктора Љубише Симића, која се односи на уништење српске мјесне заједнице Буквик у близини Брчког од муслиманских снага током рата у БиХ, изашла је из штампе половином јануара.
Монографија доктора Симића, сарадника невладине организације "Историјски пројекат Сребреница", резултат је брижљиве анализе неколико хиљада страница материјала и односи се на догађаје у буквичком крају између априла и септембра 1992. године, те представља панорамски поглед на стање међуетничких односа у том тренутку и савезе једних против других у почетној фази рата, на жртве и на постепено, али неумитно сужавање обруча око њих и коначни трагични расплет, који је обиљежио њихову судбину.
Ова монографија Љубише Симића поткрепљена је обилном документацијом и праћена је списковима не само жртава него и њихових џелата.
"Монографија шаље јасан сигнал да је ери недодирљивости за злочине почињене против жртава другог реда дошао крај. Не само то, већ и да су досадашње жртве другог реда одлучиле да од сада постану равноправне и да више неће бојажљиво заостајати за другима у захтеву за правдом", истиче у предговору монографије Стефан Каргановић, предсједник "Историјског пројекта Сребреница".
Каргановић наводи да се страшна, неистражена и незабиљежена судбина мјесне заједнице Буквик, српских села географски надомак Брчког, све до објављивања монографије доктора Симића налазила врло далеко од свијести и савјести свијета, како ближег, тако и даљег.
"Аутор отворено признаје да катастрофа која је задесила становнике ових села, што је у свему упоредиво са трагедијом енклаве Сребреница, чије су патње привукле планетарну пажњу и опште сажаљење, својевремено није била позната ни њему, мада је живео у Бијељини, на свега пола сата вожње од места догађаја", истиче Каргановић.
Он додаје да је прва ствар која пажљивом читаоцу пада у очи упадљива паралела између положаја и судбине житеља Буквика 1992. и Сребренице 1995. године, те да је једина битна разлика у временској дужини њиховог опстајања у окружењу и у чињеници да, с обзиром на другоразредни статус угрожених особа у Буквику, о њима у Савјету безбједности УН никада није била вођена ниједна расправа, нити је о опасностима које су им пријетиле било помена, нити се међународна заједница икада ангажовала - макар симболично - да покуша да и њих заштити од потенцијалних џелата.
"Очигледним сличностима између две енклаве - једне српске, друге муслиманске - једва да је потребан посебан коментар. У оба случаја, људи жигосани само зато што су припадали одређеној етничкој и верској заједници, били су сабијени и опкољени на релативно малом географском простору; за њих, слобода кретања изван концентрационог логора на отвореном који им је био намењен није постојала; везе са спољашњим светом и могућност добијања испорука за задовољавање нормалних животних потреба становништва били су отежани или прекинути; у оба случаја, неподношљивим животним условима под опсадом били су изложени претежно цивили; када је извршен војни напад, један значајан број особа у обе енклаве био је лишен живота, а сви остали присилно расељени", напомиње Каргановић.
Он је нагласио да те многобројне фактографске сличности јесу упечатљиве, али да, упркос томе, баш те подударности на које се наилази када се уђе у упоредну правну анализу два случаја - Буквик и Сребреница - наводе на озбиљно размишљање и дубоку скепсу према постојећем систему правде и његовој способности да политички неутрално задовољи основна очекивања правичности.
"Када прочитамо ову потресну монографију и када нам се слегну утисци, остају нам три главна питања: како тумачити оружани рат једне државе против припадника народа који пред светом она проглашава за свој; док се одвијао погром српског живља у Буквику, како оценити непримењивање властите доктрине 'међународне заједнице' - 'обавезе да се пружи заштита' становништву угроженом од апарата сопствене државе, или барем државе која се пред светом као таква представља, и како би се могли правно оквалификовати злочини почињени против српског становништва у енклави Буквик 1992. године у светлу већ прихваћених анализа и утврђених закључака који се односе на енклаву Сребреница 1995. године", истиче он.
Каргановић додаје да доктор Симић монографијом пружа одговор на ова важна питања и у парам-парчад разбија моралне претензије и правни симулакрум разбојничке дружине, која је, уз подршку значајних дијелова међународне заједнице, цијелим током рата успјешно глумила легалну владу Републике Босне и Херцеговине, а што је један од непроцјењивих доприноса ове студије случаја.
Друго крупно питање које Симићева монографија покреће, сматра Каргановић, истовремено је моралне и политичке природе и односи се на став "међународне заједнице" према нападу који је резултирао уништењем српских насеобина на ширем подручју Буквика, те је поређење са Сребреницом врло поучно. "Очигледно питање које се овде поставља односи се на непримењивање, у случају Буквика и српске заједнице која је у њему настрадала, чувеног начела међународне хуманитарне политике - 'право на заштиту", наводи Каргановић.
Он поставља питање како би се поступак према српском становништву у енклави Буквик 1992. године могао окарактерисати уколико би се током разматрања руководило начелима већ прихваћене анализе и утврђених закључака који правно квалификују заузимање енклаве Сребреница 1995. године.
"Ограда 'ceteris pаribus' потребна је из опрезности зато што између те две ситуације постоји низ сличности, али и низ разлика. Издвајајући сличности и стављајући њих у први план наше анализе, нити желимо да пренагласимо подударности, нити нам је намера да умањујемо разлике. Али, тамо где подударности постоје, оне могу бити врло релевантне и индикативне и покрећу за нас најважније питање: да ли се све жртве заиста третирају равноправно", запитао је Каргановић.
Он подсјећа да се у Коначном извјештају Савјету безбједности УН од 24. маја 1992. Комисија УН под руководством професора Шерифа Басиунија, која је била задужена да истражи ратне злочине и преступе против човјечности на подручју бивше Југославије, проширује правно схватање појма "геноцид" тако што се уводи концепт "локалног геноцида".
"У првостепеној пресуди у предмету 'Крстић', Веће ту тезу усваја и са благонаклоношћу примећује постојање 'више извора који потврђују став да би се утврђивање намере да се група уништи на ограниченом географском простору, као што је подручје неке земље, па чак и општина, могло окарактерисати као геноцид'. Непосредно затим Веће своју анализу заокружује следећим закључком: '…убиство свих припадника дела групе који се налазе на неком малом географском простору, чак и када су жртве малобројне, може се сматрати геноцидом, ако је то било извршено са намером уништења дела групе као такве на том малом географском простору", напомиње Каргановић.
Концепт геноцида на "малом географском простору", који би се теоријски могао свести чак и на општину, подсјећа Каргановић, прихватио је највећи правни ауторитет данашњице по том питању - Хашки трибунал, и он је уграђен у једну од његових најважнијих пресуда, гдје се злочин геноцида утврђује на управо таквом микроскопском географском простору.
"Ако је тај принцип валидан и применљив у случају Сребреница, каква би била препрека да се он примени у случају Буквик? Ако, по креативној реинтерпретацији правне норме, коју је усвојио Хашки трибунал, за Сребреницу важи да геноцид не мора да буде државни злочин који се плански врши против једне од заштићених група на читавој територији под контролом власти која га проводи, ако не само географски простор већ и 'број жртава' може бити 'ограничен', и ако 'физичко уништавање' /овде интелектуално жонглерство Хашког трибунала свакако достиже свој врхунац/ 'може имати за циљ само један део географски ограниченог дела групе у целини', какав би се приговор могао ставити на примену тих истих принципа када је у питању српско становништво које је настрадало на исти начин у месној заједници Буквик", запитао је он.
Каргановић је подсјетио да је, као посљедица напада који су комбиноване оружане снаге Армије БиХ у септембру 1992. извршиле на опкољеном подручју у саставу мјесне заједнице Буквик, убијено 70 мјештана, а 2 514 заробљено и присилно одведено у логоре, гдје су били заточени.
"На крају оружане операције Армије БиХ, по окончању убијања и присилног премештања становништва, географски простор који је био предмет напада био је потпуно очишћен од нешто преко 2 500 пређашњих житеља - није остао ниједан. Да би чак теоретска могућност повратка била осујећена, нападачи су уништили скоро сву инфраструктуру /укључујући цркве и школе/ која је потребна за одржавање нормалног живота: у осам нападнутих села /Буковац, Горњи Буквик, Доњи Буквик, Вујичићи, Џигуре, Лукавац, Гајеви и Горњи Витановићи/ до темеља су порушене 442 куће, а тешко је оштећено 195", истиче Каргановић.
Он је оцијенио да, ипак, у случају Буквик горуће питање није како ће се правно квалификовати злочиначка радња, већ је приоритет процесуирање починилаца злочина. "Од завршетка рата у БиХ 1995. године све до данас у Брчко дистрикту нема ниједног окончаног процеса ни правоснажне пресуде за злочине који су читаву једну етничку и верску заједницу на подручју те административне јединице БиХ. Чак ако оставимо по страни неопипљиве облике нанете штете, као што су страх и бол као последица мучења и логорског заточења, биланс преосталих злочина - убистава, уништења личних добара и присилног премештања цивила, стравичан је. Да ли би сличан биланс могао да остане без правних консеквенци да су жртве у овом случају биле друге националности", запитао је Каргановић.
Извор: 