Желим да моје дијете, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели
Поштовани,
Припала ми је велика част, али исто тако и велика одговорност, да могу говорити данас на Козари, мјесту које са Јасеновцем, Доњом Градином, Госпићем, Јадовним, острвом Паг, Косовом и Метохијом, као и крајем из ког ја долазим, представља мјесто страдања, прогонства, прогона и погрома нашег српског народа.
Обраћам вам се, прије свега, као мајка дјетета, рођеног у најтежим годинама посљедњег, али, по страдањима ништа мањег, отаџбинског рата, који је са собом однио многе невине жртве. Обраћам вам се и као супруга храброг војника, који је оно што му је највриједније – свој живот, положио за слободу, вјеру и сигурност свих нас. Обраћам вам се и као човјек, који вјерује да све ово што данас имамо, дугујемо управо оним хиљадама и хиљадама истинских страдалника, палих у свим ратовима, борећи се за свој српски народ.
Већ сам поменула да долазим из једног малог града на истоку Републике Српске – малог по броју становника, али великог и чувеног по храбрости, јунаштву и, нажалост, по броју погинулих. Недавно је у нашем граду обиљежена стота годишњица од страдања Срба – мјештана села Челебићи код Фоче – седамдесет и једног цивила, стријељаних од стране Аустроугарске војске. Тих дана су на фочанским мостовима стријељана и четири уважена грађанина овога града, међу којима и два свештеника, а све у циљу одмазде за убиство аустро-угарског престолонаслједника. Ја бих овдје додала и циљаног истрјебљења српског живља у Босни и Херцеговини.
Године Другог свјетског рата, као и године комунистичке власти послије њега, нису биле ништа повољније по наш српски народ. Затирањем свега што је носило епитет „српски“, спровођена је политика уништења наше нације, под провидним плаштом „буђења“ идеје братства и јединства народâ Балкана.
Овдје бих поменула један стравичан догађај ликвидације 22.000 ненаоружаних српских младића, мобилисаних у састав Југословенске војске у отаџбини. Њих су, у мјесту Миљевина код Фоче, у мају 1945. године, убили припадници тзв. „Ханџар дивизије“, бацивши њихова мученичка тијела у ријеку Дрину и у јаму Понор код Фоче. Овим нечасим чином, спроведена је намјера тзв. „Независне Државе Хрватске“, за масовним-геноцидним уништењем српског становништва на овом подручју и помјерање граница до ријеке Дрине. Злочин код Миљевине, само је још један у низу драстичних примјера „заборава и скривања“ масовних злочина од стране претходне комунистичке власти.
Још једном је ријека Дрина била свједок страдања Срба овога краја. Сјећам се ријечи моје баке, која је преживјела свирепи злочин припадникâ злогласне усташке „Црне легије“, под командом Јуре Францетића. У прољеће, 1942. године, у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда, убијено је 6.000 невиних стараца, женâ и дјеце. Око 10.000 усташких војника, пред собом су тјерали непрегледне збјегове српских цивила са подручја Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Романије, Сокоца, Рогатице и Борика. У нади да ће прећи ријеку Дрину и пронаћи спас у Србији, народ се нашао у безизлазној ситуацији. То што је услиједило, био је стравичан покољ Срба – покољ о ком се у бившој СФРЈ није смјело говорити. Оно што је на мене, тадашњу дјевојчицу, оставило најснажнији утисак јесте смрт 368. српских дјевојака, које су спас од усташке руке потражиле у дубинама крваве Дрине... Малобројни Срби, који су преживјели овај ратни пакао, након Другог свјетског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да свједоче, како би се познати злочинци осудили и привели правди. Умјесто тога, завладао је мук…
У крају одакле ја долазим, знамо рећи да је наша најскупља и најсветија ријеч – село Јошаница. У рану зору, на Никољдан, 19. децембра 1992. године, десио се најстрашнији злочин, у ком је, од стране јединице тзв. „Армије БиХ“, убијено 56. српских цивила – 32. мушкарца, 21. жена и 3. дјеце. Најстарија жртва овог масакра имала је 98., док је најмлађа, мала Данка Тановић, имала свега двије ипо године. Умјесто гостију, на славу су дошле убице... Јучерашње комшије, постале су смртни непријатељи... Од злочина у Јошаници прошле су 22. године. Сваког маја, породице, родбина, пријатељи и грађани Фоче, својим ходочашћем Јошаници, траже правду за невине жртве. Нажалост, и овај злочин ни до дан данас није процесуиран...
Ништа мању жртву поднијели су и цивили Фочанског села Јабука. Дана, 23. јула 1992. године, на најсвирепији начин, убијена су 43. недужна мјештанина, док је сеоска црква минирана и сравњена са земљом. За сваку годину прећутаног злочина, у крвљу натопљену јабучанску земљу, посађено је по једно „дрво живота“. Ова двадесет и два нијема свједока, опомињу нас на двадесет и двије године ћутања. И за овај стравични злочин недужних, такође, нико није одговарао...
На крају мог излагања, са вама бих подијелила једну истину. Кроз цијелу историју, наш српски народ је био прогањан, угњетаван, истрјебљиван, мучен, злостављан, убијан... Распињали су и распињу нас на стубове срама, отимајући нам оно што је најсветије – људско достојанство и слободу. Оно што ја желим, а вјерујем да то мишљење са мном дијеле и све српске мајке, јесте жеља да моје дијете – четврта ратна генерација, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели кроз све ове ратове. Свој страх данас желим замијенити надом да ће наша порука са овога мјеста имати одјека у ушима моћника. Јер, оно што тражимо, не купује се за новац и не смије бити предметом трговине, управо као што је то прије више од сто година записао наш пјесник – славни родољуб Алекса Шантић: „Бог је слободу дао за човјека!“
Не смијемо заборавити невине жртве – ако заборавимо, поново их убијамо!
Хвала!
Дана Муминовић
Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила – Фоча
Обраћање на првом Сабрању удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова XX вијека. Козара, 03.- 05. октобар 2014.
Везане вијести: