Влада би се морала испричати

Чини се да ни 17 година након "Бљеска" и "Олује" јавност још није спремна да прихвати чињеницу да су у тим "величанственим" војно-редарствена акција почињени ратни злочини, углавном над цивилима?

Називати акције у којима је убијено више десетина или стотина цивила "величанственим", напросто је непристојно. Да је било само неколико случајева који су адекватно санкционисани, могло би се говорити о појединачним злочинима, који нису били део плана. Но, у обе су акције почињени злочини који упућују на то да су били планирани. Највећи је проблем јавности одвојити легитимни циљ тих акција - да се државни териториј врати под контролу власти - од њихова нелегитимног, додатног циља, а то је да се трајно протјерају Срби с подручја тзв. Републике Српске Крајине. Наиме, Хрватска је имала право спровести војне акције како би вратила своју територију, нарочито након пропасти Плана З4, али нико нема право убијати и протјеривати цивиле. А чини ми се да с тиме често имају проблема и Хрвати и Срби. Но, ми као друштво имамо обавезу признати почињене злочине, за њих се испричати и одговорне процесуирати. То није лако, али је потребно. Јер, једнострана обиљежавања војних акција само изазивају турбуленције.

У којој је мери за то крив државни и политички врх који поводом годишњица шаље поруке из којих се не може ишчитати да су почињени злочини?

Увелико је одговоран, власт је та која организује обиљежавања и на њима говори. Садашња Влада има велику шансу коју, бојим се, неће искористити: да преузме одговорност за злочиначку политику деведесетих кроз исприке, адекватно процесуирање ратних злочина, отварање простора жртвама и, уопштено, подржавање процеса суочавања с прошлошћу. Другачијим приступом конфликтној прошлости, а не прешућивањем и пребацивањем одговорности на старе структуре, направио би се значајан напредак, који би био пример свима у региону. И председник Иво Јосиповић требао би заузети јаснији став и говорити о жртвама.

Недостатак емпатије

Колико данашња Хрватска у процесуирању ратних злочина може бити пример другим земљама у региону?

Нажалост, мало коме може бити пример. Пропустили смо прилику основати специјални суд и тужилаштво за ратне злочине, што се другде показало добрим. Сада, када су основани специјални одељења при четирима жупанијским судовима и Државном тужилаштву, могло би доћи до напретка. Но, судије су и даље оптерећени и предметима против организованог криминала, па не могу бити посвећени санкционисању ратних злочина. ДОРХ се значајније професионализирао, израдио је базу ратних злочина, едуковао део људи за те предмете, у више случајева предлагао премештање суђења (што се показало добрим), добро сарађује са регионалним тужилаштвима и слично. Наравно, простор за напредак постоји. Озбиљан проблем система је заштита сведока; прошла је Влада варала и домаћу и светску јавност поистовећивањем заштите са подршком сведоцима, развијеном у сарадњи УНДП-а и Министарства правосуђа. Проблем је и различит третман на суђењима припадницима хрватских и српских снага, а разлике не би требало бити. Јер, за ратни злочин нема оправдања и судови то морају схватити.

Осим ретких изузетака, ни у Србији ни у Хрватској нису подигнута спомен-обиљежја за невине цивиле страдале приликом ратних акција: зашто још нисмо спремни то учинити?

Обиљежавања мјеста страдања код нас се увек политизирају. То не треба чудити, јер је то обележавање и жртава и злочина. Но, у региону је још присутно изузетно јако идентификовање с починиоцима злочина, тзв. ратним херојима, ау великој мери недостаје емпатија према жртвама. Када говоримо о "Олуји", жртве је протерала хрватска власт, а касније их је врло ружно искористила србијанска власт. Оне који су преживјели злочине што их је хрватска страна починила у "Бљеску", србијанска је власт третирала као издајице које су се предале, па је обележавање њихове патње врло тешко, али и изузетно важно. Друштво се мора фокусирати на саосећање према жртвама и осуду злочинаца, а то је немогуће све док се злочинце глорификује.

Последња прилика за промене

Следеће године постајемо равноправна чланица ЕУ-а, премда се још нисмо до краја ухватили у коштац са ратним злочинима, а повратницима почели озбиљније враћати стечена прва, попут исплате пензија крајишким пензионерима?

Политичка је одлука донесена и Хрватској ће 2013. избећи чланство у Унији само ако се до тада догоди нешто крајње скандалозно и неочекивано. Но, још постоји мониторинг, који би могао дати неке резултате ако државе чланице буду инсистирале на резултатима. У томе је и велика улога организација за људска права, да пратимо рад Владе и обавештавамо Европску комисију и државе чланице. Требамо се надати да ће чланице Европске уније тражити да се та питања ријеше или почну неповратно рјешавати прије пуноправног чланства Хрватске. Но, ми морамо тражити од Владе промене због нас, а не због спољних притисака. Хоћемо ли постати чланицом ЕУ-а 2013. или 2100. битно је техничко и политичко питање, али важније је да стандарде заштите, поштовања и остваривања људских права свих грађана добијемо што пре.

Колико је за очекивати да се нагомилани и годинама занемаривани проблеми реше уласком у Унију, ако ће тада спољашњи утицај на Владу попустити?

Постоје одређени постприступни механизми, али они су мање успешни. С друге стране, многи од оних који већ годинама чекају остварење својих права данас су стари људи: бојим се стога да је задња прилика за озбиљније промене ово раздобље до придруживања Хрватске Европској унији.

Извор: novossti