УБИЈАЊЕ ЦИВИЛА - "ВЕЛИКА ПОБЈЕДА"

БЕОГРАД,  /СРНА/ - Други тузлански корпус, један од највећих корпуса Армије БиХ, коју су контролисале муслиманске власти, у својој монографији међу највеће побједе убројао је уништавање на стотине српских села, као и убиство неколико хиљада српских цивила – истиче директор београдског Центра за истраживање злочина над Србима Миливоје Иванишевић. 

 

 

 

Он у "Есеју о муслиманским војним победама током рата 1992-1995" године, у који је СРНА имала увид, анализира и оцјењује да са стратешке тачке та мјеста нису имала никакав значај, да се радило о малим српским селима и засеоцима, у којима су на свиреп начин углавном убијани српски цивили, старији људи, жене и дјеца. 

Иванишевић анализира податке из "Монографије Другог корпуса Армије БиХ", у којој су на око 500 страница доста прецизно евидентирани сви значајнији документи, догађаји и "побједе" тог корпуса од формирања до краја рата, као и напади на српска села у десет општина - Братунац, Брчко, Градачац, Бановићи, Власеница, Калесија, Кладањ, Зворник, Сребреница и Тузла. 

Овај српски историчар оцјењује да је Армија БиХ била ангажована у "ослобађању" искључиво небрањених села и заселака српског становништва, држављана БиХ, и вишевјековних катастарских власника посједа на којима су живјели и њихови далеки преци.

Иванишевић наводи да угљенисана тијела страдалих мјештана, убиства на свиреп начин хладним оружјем или спаљивањем нису била ријеткост у походима јединица Тузланског корпуса.

Захваљујући "толиким успјесима" овог корпуса, иронично примјећује Иванишевић, ослобођено је или уништено, према подацима из Монографије, више стотина српских села, насеља, заселака, а убијено је 3 585, како се наводи, "агресорских војника". 

"Како је могуће, изузев кад је реч о посебном стратешком интересу, назвати значајним успехом или значајном победом освајање села од свега неколико стотина становника, кад је у питању не само релативно мало насеље, већ и насеље у коме жене и деца чине скоро две трећине мештана", пита Иванишевић.

У неке од својих "великих победа" Тузлански корпус убраја напад на ЈНА у "Тузланској колони", гдје су убијена 84 лица, углавном држављана БиХ, као и нападе на 12 српских села - Кравице, Ратковићи, Дубница, Жељева, Брежани, Кљештани, Буковац, Церик, Аврамовина, Растошница, Јелачићи, Пелемиши. 

У нападима од маја 1992. до 1994. године, према Иванишевићевим подацима, у "Тузланској колони" и 12 мањих села убијена су, именом и презименом, 434 углавном српска цивила свих узраста - жене, дјеце, старци.

У своју "велику победу" Тузлански корпус убројао је и сурово убиство 75 Срба у селу Кравица, на Божић, јануара 1993. године, док број рањених и протјераних никада није могао бити евидентиран, а прикупљање и сахрана покојника трајали су мјесецима.

Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са сједиштем у Сребреници, у саставу Тузланског корпуса, предводио је Насер Орић, а послије "ослободилачких похода" ових формација овај крај десеткован је више него у вријеме Другог свјетског рата и усташких покоља на Србима 1941–1945. године. 

Јединице Тузланског корпуса су у нападу на Растошницу, највеће српско село у општини Зворник, у септембру 1992. године убиле 74 лица српске националности, међу којима је било и доста старих и жена, као и српских избјеглица који су се ту склонили.

У нападу на претежно српско село Дубница, општина Калесија, 25. маја 1992. године убијено је 38 Срба, од којих су многи убијени хладним оружјем, велики број је рањен и отјеран у околне, претежно тузланске логоре, а репортер тузланске телевизије је истог дана тријумфално обавијестио своје гледаоце: "Дубница није више село у коме се може живјети“.

У општини Сребреница у јуну 1992. годне у нападу на село Брежани убијено је 30 Срба, а у овом селу су након напада нађена и угљенисана тијела неколико жртава из породице Ранкић.

Снаге такозване "Витешке бригаде" Тузланског корпуса су два пута током 1992. године нападале мало село Церик, у општини Брчко, гдје су убили 28 Срба, а исте године је у нападу на сеоце Аврамовина, у општини Градачац убијено десет српских мјештана.

У нападу на српско село Ратковићи, у општини Сребреница у јуну 1992. године убијено је 27 српских цивила, а фотографија мајке која је, приликом обдукције и сахране у сусједном братуначком селу Факовићи, држала лобању свог сина кога су убили муслимански војници, обишла је свијет и објављена је у многим публикацијама често са веома спорним и неистинитим потписом. Ријеч је о Добрини Продановић која је држала главу сина Живана.

Године 1994. у нападу на два српска села у општини Кладањ, у јануару и марту, убијено је 27 Срба у селу Јелачићи и 17 Срба у селу Пелемиши, а 1992. године у посавском селу Буковац убијено је 15 Срба, највише у двориштима својих кућа послије повратка са пољоприврених радова. 

Преживјели су отјерани у логоре и изложени најразноврснијим физичким злостављањима које стари и болесни нису могли преживјети.

У јуну 1992. године у нападу на мало српско село Жељева са нешто више од 350 становника, у општини Бановићи, убијено је пет српских цивила, а велики број их је одведен у злогласни концетрациони логор који се налазио у запуштеним подрумским просторијама Жељезничко-транспортне радне организације "Бановићи", имовина им је похарана, куће разорене и спаљене.

У "велике побједе" Тузлански корпус је убројао и напад на српско сиромашно брдско село Кљештани са 82 становника, које је нападано два пута и гдје су убијена четири лица из породице Кљештани, а у трагању за скривеним Србима учествовали су и муслимански цивили, жене, чак и дјеца.

Иванишевић указује на парадокс да је корпус који себе назива побједничким током рата имао губитке од 7 450 шехида - "мученика за вјеру", док је убијено 3 585 припадника, како је наведено, "пораженог српског агресора", односно да је поражена страна имала дупло мање губитака од "побједничке".

Овај београдски историчар закључује да је у том свом "побједничком" походу током читавог рата у БиХ Други корпус познатији као Тузлански корпус "ослободио" од "српског агресора" једва 2,5 одсто укупне територије БиХ и процјењује да би му за "ослобађање" читаве БиХ тим темпом требало сто година. 

 

Приредила: Весна ШУРБАТ

 

Извор: