Све је мање становника у селу крај Вуковара
У Чаковцима, једном од пет насеља општине Томпојевци недалеко од Вуковара, данас живи свега 80-так припадника српске националне мањине. Већином је то старија популација док је младих тек 15-так. Није ни чудо јер је село пусто, нема посла, али ни других садржаја који би их могли задржати.
Некада је та слика била пуно другачија. Број становника је пре рата био већи за 70 одсто, а Чаковци који су некада имали и префикс Сремски, били су место пожељно за живот.
- У селу смо некад имали све што је потребно за нормалан живот. Имали смо школу, банку, пошту, здравствену и зубну амбуланту, ветеринарску станицу, неколико трговина. Људи су се бавили пољопривредом и могли су живети од ње, док данас преживљавамо. Код зубара одлазимо у Вуковар, ветеринар долази из Товарника по потреби, имамо једну трговину, немамо ниједног кафића, а за пошту говоре да ће се угасити. Нема људи. По попису би село требало да има око 450 становника, али нас нема више од 300 јер су многи отишли одавде, а само се воде на овдашњим адресама, прича Милош Јелић, општински већник.
Већинско становништво чине Мађари, 30 одсто је Срба док је око 20-так одсто припадника хрватске и других националности. Јелиће се сећа да је чаковечка основна школа некад имала више од хиљаду ученика, а данас их је свега стотињак. Међу њима нема српске деце јер нема организоване наставе на српском језику, због чега шестеро основаца свакодневно путује у Негославце.
Да је Срба у Чаковцима некада било пуно више, сведочи православна црква Ваведења Пресвете Богородице саграђена 1762. године. Данас је у стању пропадања јер није обнављана више од 100 година. Млади свештеник Милош Кузмановић заједно са својим парохијанима ову светињу покушава да заштити од даљњег пропадања док се не пронађу средства за генералну обнову. У цркви се налази иконостас са 12 вредних икона израђених у дрвету које такође пропадају, иако заједно са црквом спадају у категорију законом заштићених споменика културе.
- Црквена општина је мала и нема довољно средстава да би могла започети било какве радове. У општини пак кажу да немају средстава. Где год смо се обратили нисмо наишли на разумевање. Имамо проблема с кровом, на којем мањка црепа па кровиште прокишњава, а уселиле су се и сове. Морали смо жицом заградити олтар како не би ушле у унутрашњост, прича јереј Кузмановић који последње две године са својом породицом живи у Чаковцима и дели судбину тамошњих људи. Пре неколико година изграђен је Парохијски дом који још није довршен. Јереј Кузмановић се нада да ће једног дана и обнова цркве доћи на ред. И у такву каква јесте парохијани долазе. На литургијама их буде по двадесетак чиме се не могу похвалити ни много веће средине. О већим празницима као што су Бадњак, Божић, Ускрс иили храмовна слава долазе сви. Црква је једино место где се могу окупити.
О одржавању унутрашњости цркве, дворишта Парохијског дома, али и месног гробља брину сами мештани. Иако је одржавање гробља у надлежности општинских власти, оне баш немају слуха. Ранијих година се из општинског буџета за ову намену издвајало 5 хиљада куна годишње, али су та средства укинута. Због тога су се малобројни чаковачки Срби сами организовали. Пролетос су одлучили да уреде прилазну стазу према гробљу уз коју су засадили чемпресе. Око 60-так стабала су купили сами, а 50 им је поклонило Заједничко веће општина. Наставиће чим прикупе још новца.
- Имамо још планова, али смо финансијски немоћни. Жеља нам је да наше гробље оградимо, да доведемо воду и да изградимо капелицу. Боримо се да што више урадимо јер нас је све мање па нека нешто остане из нас, каже Милош Јелић.
АУТОР: Драгана Бошњак
Извор: СНВ
Везане вијести: