Србија и Хрватска треба да се договоре

Београд - Спорови настали из сукоба у бившој Југославији не могу се истински решити пред Међународним судом правде, односно, МСП се требао прогласити ненадлежним у случају тужбе Хрватске против Србије и противтужбе Србије. То је и учињено у спору са НАТО државама - било би доследно да је то учињено и у преосталим споровима.
Мислим да решење није у колективној одговорности, већ у доследном утврђивању индивидуалне одговорности - а у том погледу и Србија и Хрватска су учиниле значајне кораке напред - каже за Данас академик Тибор Варади, бивши бивши главни правни заступник Србије пред Међународним судом правде, одговарајући на питање да ли се његова ранија оцена да пресуда хрватским генералима суштински не утиче на поступке пред Међународним судом правде у тужби и контратужби Хрватске и Србије, јер Анте Готовина није осуђен за геноцид, може применити и на допуну тужбе Србије против Хрватске.
Он објашњава да је нормално да се у судским споровима суоче они који су били стварни учесници сукоба, а „овде то није случај“.
- Сам сукоб није био сукоб између држава. То је био много више међуетнички сукоб. Људи углавном нису бирали стране по томе које су републике били држављани, већ којој су нацији припадали. Државе које су сада суочене у Хагу, нису ни постојале у време многих недела које су предмет спора. Поред тога, Хрватска је била тужила СРЈ. Од СРЈ је постала Србија и Црна Гора (и ту се заправо ништа релевантно није променило). Али су се Србија и Црна Гора раздвојиле, па се сада тужи само Србија, те тужба нема више исти циљ. Затим, када је тужба подигнута, она се, наравно, односила и на Косово.
Суд се ипак био прогласио надлежним, но прихватио је надлежност на једном веома скученом маневарском простору. Надлежност постоји само за дело геноцида. А то је праг који до сада није прекорачен што се сукоба у Хрватској тиче. Нико, ни са српске, ни са хрватске стране није осуђен за дело геноцида од стране Трибунала - Трибунал није никога чак ни оптужио за геноцид. (У вези са догађајима у Босни и Херцеговини, било је и оптужби, па и осуда за геноцид.) У досадашњој пракси, МСП се углавном ослањао на чињенице утврђене од стране Трибунала. Због тога и даље мислим, да је крајње мало вероватно да се нека тужба прихвати - истиче професор Варади.
Према његовим речима, помало је заборављено да у једном од приговора Србије о надлежности Међународни суд правде у Хагу није био заузео став у пресуди о надлежности, већ је одлучио да о том приговору одлучи доцније, заједно са меритумом спора.
- Реч је о приговору да се не може држави судити за дела почињена пре него што је та држава настала. (А значајан број дела која су предмет спора почињена су за време постојања СФРЈ, пре него што су настале СРЈ и Хрватска). Ако би се тај приговор прихватио, фокус би био још више сужен. Но и без тога - пошто је фокус сигурно сужен на геноцид - у том поступку се не може открити цела истина. За разлику од тога, индивидуална одговорност се не ограничава на геноцид, релевантна су и сва друга недела и злочини - наглашава Варади.
На питање које би биле правне и финансијске последице по Србију у случају да Србија изгуби овај спор пред МСП, Варади каже да је његова процена „била и остала“ да је тешко замисливо да МСП прихвати било тужбу било противтужбу.
- Не зато што нису почињена тешка недела, већ зато што та недела нису достигла стравични праг геноцида - а спорно је и питање приписивости. Ако би МСП ипак нашао да је нека страна одговорна за геноцид, могло би се поставити питање финансијске одговорности. До сада ниједна страна није поставила конкретан квантификован одштетни захтев - истиче Варади.
Он на питање какве последице ће ова допуна тужбе имати у и овако климавим односима Србије и Хрватске, одговара да текст допуне тужбе - као ни текст тужбе - нису доступне јавности.
- Ако дође, међутим, до усмене расправе, она би била отворена за јавност. Та расправа би вероватно усковитлала страсти. Заступници би морали користити тешке квалификације да би се приближили (пре)високом прагу геноцида. То би сигурно имало негативног ефекта на односе у региону. Зато и даље мислим да би најцелисходније било ако би се постигао вансудски споразум. То вероватно није реално у време када се очекују избори и у Хрватској и у Србији. Али би након избора таква једна опција могла опет постати реална. Додао бих и то да би једно споразумно превазилажење тешког наслеђа могло да представља изузетан подстицај за развој две суседне земље - које обе теже чланству у Европској унији - истиче Варади.

Пресуда Готовини слаби хрватску тужбу

Варади на питање колико ће допуна тужбе ојачати основну тужбу Србије и дерогирати хрватску тужбу, јер се Србија позива на пресуду којом је Хашки трибунал у априлу ове године осудио хрватског генерала Анту Готовину на 24 године затвора због прогона српског становништва из Книнске крајине током и после операције Олуја 1995, каже да се он бавио питањем надлежности, „тако да не знам довољно о меритуму спора“. „Логично је ипак претпоставити да би пресуда Готовини (а и други подаци који су вероватно изнети у новом поднеску Србије) могла ослабити хрватску тужбу“, наводи Варади.

Аутор: Александар Рокнић

Извор: danas.rs