Спалити након убијања
Прошао је већ тједан од незапамћена снијега у Далмацији, но пут од Бићина, села повише Скрадина, до Прукљана, заваљеног на истоименом језеру, још је непроходан: санте леда оковале су неасфалтирани пут, па аутомобил остављамо испод оближње висоравни, а која четири километра до одредишта прелазимо пјешице. Пред селом гласање оваца, звук пенте с бродице која испловљава с хрпом мрежа, вика дјеце… вратио се живот у Прукљан.
Кућа је двадесетак: половица с чистим црвеним црјеповима на крововима и с новим фасадама, а друге оронуле, разорене, неке и спаљене. Над једном се умрлом кућом уздижу голи зидови као споменици, и епитаф је нетко поставио: “Хрват, заузето”. Дјеца се на улици играју рата; држе дрвене мачеве, битка је средњовјековна…
Злочиначка патрола
Рат је готов: 11. је коловоз 1995., посљедњи дан у животу 76-годишњег слијепог и тешко покретног Николе Дамјанића и његове двије године млађе супруге Милице. Проживјели су цијели рат у селу између сукобљених страна: Хрватска војска била је у Бићинама и отуда надзирала крај и чувала Скрадин, па није било разлога да побуњени Срби буду у двадесетак прукљанских кућа које су они одозгор могли гађати кад и како им се прохтије. Прукљан је за рата чувало тек петеро сељана: уз Николу и Милицу, ондје је био Николин први рођак Иве са супругом и невјестом, удовицом покојног му сина. Иве и Никола били су дјеца полубраће коју је родила иста мајка, једнога с Хрватом, другога са Србином. Пркосном тврдоглавошћу, попут данашњег снијега који се не отапа успркос киши и сунцу, петеро чувара одбијало се иселити из кућа у којима су проживјели животе, сахранили претке и подигли дјецу.
Нису жељели отићи у рујну 1991., кад се међу ратним линијама остајало само због чврстих принципа, па ни тога коловоза 1995., кад су Николу и Милицу позивали да се спасе и крену трактором некамо према истоку. Вјеровали су да је њихова животна мука на брисаном простору напокон готова, унаточ томе што им је сва стока помрла, а поља била засијана једино минама. Мислили су да је вријеме у којем им се могло нешто лоше догодити иза њих, да је рат готов и да се, уосталом, немају чега бојати; та и рођак Иве је Хрват и казат ће да они ништа нису згријешили, а и њихов унук је с војском која се спушта с висоравни и долази у село. Слобода је добила пуни смисао кад су их након свих ратних ужаса, одмах након “Олује”, посјетили синови из Шибеника, који их четири године нису видјели и за њих чули. Да је рат иза њих, мислила су и дјеца кад су се на кућном прагу, након неколико дана проведених у Прукљану, пољупцем опраштала од родитеља, овај пут тек накратко, вјеровала су…
Посљедњега дана Николина и Миличина живота у село је дошла патрола у истој оној униформи какву је носио и њихов унук: тројица голобрадих младића, ниједан још није навршио двадесету, и њихов заповједник, 25-годишњи Божо Бачелић. Троје од петеро прукљанских чувара било је по просудби “ослободитеља” подобно, крвно или национално, тко би га знао, а њих двоје, Николу и Милицу, прогласише из неког свог разлога четницима… Убијени су ватреним оружјем, а потом спаљени, заједно са стољетном кућом Дамјанића. Убијени су, а ни због чега нису били криви ни они, ни њихова дјеца, ни рођак Иве. Рат је био готов.
Бијег из земље
- Желимо знати тко га је све ово вријеме скривао, а виђен је у Бјеловару, и како је дошао до путовнице – пита се пред нама Живко Дамјанић у дјеломично обновљеној кући у којој су му убијени родитељи; није му јасно како је могуће да је Божо Бачелић, који је осумњичен да је пресудио његовим родитељима и који је прије десетак дана ухићен у Њемачкој, успио годинама избјегавати правду и суђење.
Но, пуно је невјеројатности и апсурда везано уз случај двоје стараца убијених у Прукљану 11. коловоза 1995. Све до 2001. Бачелић је несметано уживао у свим оним привилегијама какве су се овдје давале и ратним злочинцима. Имао је статус у друштву и дивљење оних који су из прве, друге или које већ руке слушали легенде о ратном хероју, међу њима ваљда и неки нови клинци, попут оних какве су те 1995. били и Анте Мамић, Лука Вуко и Јурица Равлић, који су у свом заповједнику видјели идола који им је, ето, тог поратнога коловошког дана омогућио да буду као и он, Божо Бачелић.
Правда је по гријехе младости на врата покуцала шест година након злочина: пред јасним доказима, прво су признали злочине, па у поступку мијењали исказе, да би их на крају суђења, пуног различитих притисака, првоступањски суд у Шибенику ослободио кривње. Но, Врховни суд је срушио пресуду и затражио ново суђење, али Боже Бачелића више није било иза врата на која би полиција закуцала – све до прије десетак дана, кад је ухићен у Њемачкој, био је у бијегу. Информације су говориле да је виђен у Бјеловару, да је дошао до лажне путовнице и побјегао из земље, но да је цијело вријеме био у контакту са супругом и дјецом који живе у Гребаштици крај Шибеника.
Апсурд овог правосудног случаја јест и то што су суучесници злочина за вријеме Бачелићева бијега били на слободи, колико већ слободни могу бити они који су убили прије своје двадесете… Ухићење Боже Бачелића на правосудне ће клупе поновно довести и те некоћ голобраде младиће, Мамића, Вука и Равлића, који су тог 11. коловоза 1995. у Прукљану постали мушкарци попут свог заповједника, ускративши си судјеловањем у убојству засвагда прилику да постану неки другачији, слободни људи.
Извор: novossti