СЛУЧАЈ ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ – Лицемерје Запада и издаја Србије
Случај Војислав Шешељ заслужује пажњу јавности јер одсликава сву лицемерност савременог света и издајство које влада у Србији. Можемо ми волети или не волети Шешеља, ценити га или не, бити његов следбеник или противник, случај Војислав Шешељ је показао сву дволичност савремене цивилизације и менталитет српске политичке елите.
Судјење је одавно постало фарса, што захваљујући самом Шешељу што Хашком трибуналу који је изгубио кредибилитет, али је још већа комедија српска држава и њен однос према осудјенику и осудјеницима у Хагу. Србију баш брига за Шешеља, боље да га нема, што би и Запад желео.
Да је којим случајем Војислав Шешељ американац или енглез, никада се не би нашао у Хагу ма какав злочин да је направио. Размислимо мало о томе. Сједињене Америчке Државе или Велика Британија никада не би дозволиле да се њиховом градјанину суди ван њихове земље. Ма колико он био крив или недужан, Америка би Шешеља заштитила и трудила се да му суди на својој територији, по својим законима. Ниједан американац или енглез, ма какав пас рата или легионар био, није се нашао у Хагу. Те земље се боре за своје градјане, јер је то кредо њихове државне политике. Они штитећи своје градјане свуда по свету у правном смислу, штите своју сувереност. Оне на тај начин дају свима у свету до знања да оне суде својим градјанима, да су оне државе мајке а не државе маћехе сваком свом чеду.
Да ли је некој земљи успело да од Америке или Велике Британије добије изручење некога ко је осудјен у некој другој земљи, којег та друга земља тражи због нечега? Не. Они не испоручују своје градјане другим земљама. Они брину о својим градјанима, то су одговорне државе. Можда не принципијелне, јер оно што важи за њихове градјане не важи за сав остали свет, па имамо случај да Америка свуда по свету јури оне који су се њој замерили, да има Гвантанамо затвор где држи без суда и закона многе муслимане и ко зна колико још тајних затвора за странце за које ми и не знамо.
С друге стране, у Србији када се каже „кум није дугме“, на мало заједљив начин покушава се у шали рећи да је кум нешто важно у животу појединца. И јесте. Кум је духовни брат или отац. Кум је битан, посебно ако сте ви некоме кум, он као ваше кумче очекује да га благословите и да се бринете о њему. А ако вам је он кум, онда је он вама духовни отац и он се стара о вама, он вас благослови и моли се за вас. Имати доброг кума је велики благослов у животу. Случај Војислав Шешељ је занимљив са тог аспекта што је у кумство са хашким затвореником укључено чак двоје кумова, који су били или јесу на највишим функцијама у нашој земљи, али су куму окренули ледја. За њих је Војислав Шешељ дугме, којег боље и да нема, нека се загуби.
То је оно што је разочаравајуће за нас као људе, као Србе, као духовна и морална бића. Тај однос српске елите према нашем градјанину заточеном у Хагу. То је судјење у коме процес траје све док осудјеник не умре, што помало личи на српско судство. Али то не би требало да личи на западне судове који се хвале својом ефикасношћу и правдом, али су они показали такво застрашујуће лицемерје да је то ужасно. Запад је окренуо свој морални компас, али смо га ми потпуно изгубили, јер се наша држава не брине о својим људима, не брани их ма где били у свету. То нас измедју свих осталих ствари и доводи до места у историји и цивилизацији на коме смо. Не може Србији бити боље ако није добро и Војсилаву Шешељу, нашем градјанину о коме се држава не брине, а западни суд га суди лицемерно да га не осуди, него да га умори, јер је његово заточеништво уступак домаћим властима. Колико је ту моралних и свих других принципа погажено, само Бог зна и може да процени. Спојили се западно лицемерје и српска издаја на случају Шешељ.
Свако објективан зна ко је Војислав Шешељ, шта је радио, односно шта није радио за време туробних 90-их. Очигледно је, да на њему стварно има кривице због које би га било лако осудити, био би већ одавно осудјен као пример свима осталима. Али те кривице коју западне судије траже нема, има само жеље да га задрже што више, док се свест просечног Србина не промени под управом садашње власти и директива из Брисела. Они тамо и ови овде верују да им Шешељ смета, да можда може да смета, да таласа и удара по власти која нас води тамо где нас води. Зато су сви спремни да зажмуре на случај Војислав Шешељ, да пусте да време, стрес и болест учине своје, и да Војислав Шешељ затвори очи а они да затворе случај. Нема пресуде, нема кривца, нема казне, нема обештећења. Ничег нема, све је појео заборав. Војислав Шешељ, ма колико у свом политичком деловању и карактеру био бахат, примитиван и луд, на крају целе ове трагедије ће постати мученик и неко на коме се осликала пала природа савременог света.
Србија је прва заборавила Шешеља, баш као што је заборавила и све остале које је сила заробила и осудила. Кум је заборавио кума, кумство је мање битно. Ако је кумство небитно, зашто би онда човекољубље било битно, чему милосрдје, чојство. Када тога нема, нема солидарности, нема друштвене одговорности да се брани свој и да се брани слабији. Нема морала, свима је све дозвољено, све је небитно и све је за отети или продати, лако је издати.
Војислава Шешеља су издали и кумови и држава Србија. Кад кум није кум, него дугме, држава није мајка него маћеха градјанима, нико се ни о коме не брине, све је себичлук и издаја. Народ који води елита без моралних принципа онда постаје бесловесна раја.
Извор: Intermagazin.rs
Везане вијести:
Вечерње новости, 13.11.2013., Србију у Хагу ... - Jadovno 1941.Рајко Долечек: Посета генералу Младићу у Хагу - Jadovno 1941. |