Први напад на Дивосело
Ништа није давало ни наслутити да тај јесењи дан 16.новембра 1991.г. неће бити као и други обични јесењи-мада су линије повучене и живјело се ни у рату ни у миру. Иако је моја кућа на Раскрижју од куће мог таста, Богде Бајина и таште Савке, под Точком била удаљена мање од километра, ноћ уочи тог дана жена Мица и ја преноћили смо код њих.
Планирали смо ујутро клати прасе. Кад сам устао, Богде рече да данас нећемо клати прасе, јер киша од 6 сати непрекидно пада. Савка је спремила доручак-пршуту и јаја. У то време дотрчи снаја Исе Ћејина-Анка и каже "Ето усташа-тенковима од Госпића!". Ја сам одмах скочио и изашао на узвисину код куће Богдиног брата Милана. Ту је требала бити нека мала медачка јединица-њих 5-6 људи. Њих ту више није било. Кад и куда су отишли не знам... Анка је отрчала својој кући да би узела паре које су јој у кући остале. Док сам осматрао село, мој брат Стрево, који се ту затекао, упалио је "фићу" и кренуо прем Малом Крају-цестом. Утом су наишли Богде, Савка и моја жена, и заједно смо кренули према Малом Крају (супротно од правца наиласка тенкова), оставивши све и кућу и благо. Код Присоја нам се, колико се сјећам, придружила Анка Вујновић, жена покојног Ђуре Ђуричина. Ја сам имао намјеру да идемо у Мали Крај у празну родитељску кућу, и пошто је пуница Савка била болесна, да заложимо ватру и ту се смјестимо, јер је у кући био и шпорет и уобичајени намјештај.
Киша је страшно падала. Већ код Грабовца, на цести је вода била до кољена. Како сам ја имао буце (гумене чизме), ја сам убрзао корак с намјером да стигнем кући у Мали Крај прије осталих, да заложим ватру-док они стигну. Кад сам дошао до мостаца, а то је на око 200 до 250 метара прије куће, под Милешевом страном, сасула је из пушака паљба из правца Велебита, из њих око петнајстак. То су карактеристични пуцњи са дум-дум муницијом калибра, јел 5,56 ил 5,6 мм. То су стандарди НАТО-а. Они имају ту муницију која даје специфичан звук. Познао сам је из околности што су они и наше јединице водили борбе код Госпића. Они су пуцали из таквих пушка, а наши су имали домаће наоружење, обичне карабине, "паповке" и митраљезе М-53 познате као "шарац". Кад сам чуо те пуцње, ја сам се бацио у шуму, у брдо, да би одозго имао прилике видјети шта се дешава.
У том тренутку постојала је бојазан да ће моји сапутници, који су остали отрага, наићи на њих и бити побијени. Због тога сам се пребацио до живице изнад куће Марка Ђеђана и заузео положај за пуцање, ако стварно дође до сусрет са усташама. Касније сам сазнао да су и они чули пуцњаву, препознали пушке и да су се једноставно бацили лијево према Јованчићевој кући, да би тај сусрет избјегли. Ту су нашли Владу Мигелина, његову жену Ану и њеног брат Баћу. И сви су (по причи) кренули према Читлуку.
Кад сам видио да мојих сапутника нема, не наилазе, ухватио сам се дубље шуме и дошао на врх брда, са ког се видјело скоро цјело село, и осматрао шта се дешава. Најприје је планула кућа Мане Бјеговића-Манишина, потом кућа Пеће Бјеговића. Кад је Пећина кућа планула, ја сам напустио осматрање и другом страном брда почео се спуштати према Читлуку. Киша је падала невјероватно. Кад сам погледао према Велебиту-све је баре прекрила вода-као да су једно велико језеро. Нисам знао што се дешава у Читлуку па сам се кретао обазриво, држећи се брда и покушао погледом утврдити да ли се евакуише читлушко становништво према Велебиту. Кад нисам уочио евакуисање, ушао сам у село и код Кланачких брина нашао Јовицу Урара и још неке-сад се више не сјећам ко је био у тој групи. Потом сам отишао у кућу Ђуре Васкудина, односно његове жене Ивке. Ту сам затекао жену пок. Миле, сина Марка Павлинова. Оне су ми дале суве чарапе, јер сам био скроз мокар. Ту сам био кратко врјеме, забринут за браћу Стеву и Јоцу. Знао сам да је брат Јоцо требао ићи код љекара и да је кренуо у правцу Читлука. Међутим бринула ме судбина брата Стеве-који је отишао пре мене у правцу родитељске куће. Распитивао сам се за њих. За брата Стеву нико ми незна рећи, а за брата Јоцу ми кажу: "Јоцкарин је избио доље код пумпе у Читлуку!". Помислио сам да су Стеву убили, обзиром да је пуцњава долазила из правца у ком је он кретао, али и да су сигурно убили и Ђуђу Маријина и његову жену Јелу, који су били смјештени у кући Пеће Бјеговића, а коју сам видио да је планула. Код пумпе налазим Стеву Богде Јејина, који кува неки чај. Пошто ме је послужио чајем, потврђује да је брат Јоцо изашао, али да за Стеву ништа није чуо. Идем тражити брата Јоцу. Налазим га код кућа Рајчевића. С њим ту попричам. Каже ми да чим је почео напад, право цестом стигао у Читлук, надајући се неком превозу до Грачаца односно до лијечника... Код куће Паје Тришина налазим Владу Мигелина и жену му Ану. Пајина жена Милка вели: "Немојте нигдје ићи тако мокри". Она и мени и Влади налази суву одјећу. Ту смо и преспавали. Ујутро негдје око 8-9 сати, у групама крећемо у Дивосело. У нашој групи био је Ићо Бабурин, мој таст Богде, и не сјећам се више ко још. Долазимо до моје куће која је била у центру. Налазимо убијеног Ису Ћејина и заклану соку Ђуричину, времешну старчад која је једва земљом ходила. Запаљена и изгорила и моја и кућа брата Стеве. Запаљена Ђуричина кућа. Запаљена кућа Исе Ћејина. Све то попаљено. Нијемо-без рјечи гледамо оне паљевине.
Приликом сусрета са другим групама питам за Стеву. Нико ништа не зна. Већ сам у мислима сигуран да је убијен. Брат Јоцо саопштава да иде у Поткрај (дио села) да види стање. Прикључују му се Владе Мигелин, жена му Ана и мислим Никола Мигелин. Након извјесног времена враћају се и кажу да су код гумна Бјеговића нашли убијене Ису Ружина и жену му Анку. Нашли су, кажу, на Клепалишту убијене Никицу, унука Није Јајића, Илију Кардума и Душана Милкина, али и да пола Поткрајаца нема. Нема Бебе Бићине. Нема Сеје Боћине. Нема Јаге Кушмитове ни других жена од Јајића. Нема жене, свастике и снахе Милана Илегина. Касније сам сазнао да су се оне евакуисале у двије групе. Једна према Шељеушици, а друга група према Потоцима и бари Жугало. Тај други дан је стала киша. Налазим се с Николом Исе Ћеина, који је био на положају код Камењуше. Прича ми да су се, под топовском ватром из Госпића, повукли у Велики Крај и преко бара Рибијаче према Читлуку. Да би дошли до Читлука, морали су пливати преко бара. Код Мијајловца (по Дивосељачки) или Змијињака (по Читлучки), на мјесту гдје се састају воде из Рибијаче и Сичке, (чији су потоци у летњем периоду мали и једва видљиви), вода се излила и на околне баре таква и толика да су је морали препливати да би се дочепали Дебеле Главице и Читлука. У тој групи избили су у Читлук и Милан Кушмит и још неки, кад је већ пао мрак".
Казивање Ђорђа Плећаша снимио ( и преписао) Милан Почуча у Бачкој Тополи, октобра 2007. год.
Преузето из књиге Мост у времену
Извор: НАШЕ ОКЕ НАШЕ ДИВОСЕЛО
Везане вијести: