ПОСТОЈИ ЛИ ВЕЛИКОСРПСКИ ПРОЈЕКАТ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ?
Пише: Драгиша Вулин
Зашто се Хрвати тако грчевито противе Великој Србији? Шта је то што смета Хрватској у Шешељовој (српској) идеологији? Одговор је прост, не желе да изгубе оно што су окупирали и добили, а није никада било њихово.
Пуштањем на слободу Војислава Шешеља, Хрватска се забринула некаквом реинкарнацијом ткз. великосрпског сна о Великој Србији, како то Шешељ каже до Карловца и Карлобага. Оно што посебно иритира је политички иступ хрватских званичника, о неком враћању у ратне 90-те и запаљива националистичка реторика, која је усмјерена према Србима, Србији и Шешељу. Хрватска је успјела у ЕУ, да наметне резолуцију о Шешељу, која вјероватно није креирана у Хрватској, већ у Њемачкој, а Хрватска је само експонент. Таква резолуција први пут је изгласана у европском парламенту, и односи се на класичан политички прогон једног српског политичара, који се опире интеграцији своје државе у ЕУ, што значи да је ЕУ, овом резолуцијом, престала да се бори за демократију и слободу говора?
Зашто се Хрвати тако грчевито противе Великој Србији? Шта је то што смета Хрватској у Шешељовој (српској) идеологији? Одговор је прост, не желе да изгубе оно што су окупирали и добили, а није никада било њихово.
Да ли је икада неко креирао и озваничио пројекат Велике Србије? Није! Неки ће рећи да је то Меморандум САНУ, који је наводно послужио као изговор за распад СФРЈ. А том Меморандуму нема ниједне једине ријечи, која се односи на Велику Србију. Постоји неколико реченица које се односе на подршку Србима у БиХ и Хрватској, али се не спомињу аутономије, регије, а посебно не уједињене са Србијом. Слично, као и пуцњи Гаврила Принципа пред Велики рат, српским непријатељима Меморандум је послужио за напад на Србе и распад СФРЈ. Неки други ће рећи, како је великосрпски пројекат Гарашаниново Нарчетаније, а нису приочитали исто, које је написано као културни обелиск српског народа, који држи до своје културе и традиције, свог писма и језика, свуда гдје живе Срби, а који се опет ни у једном свом дијелу не односи на стварање Велике Србије.
Да ли је било покушаја да се уједине Срби на Балкану? Да, али се није никада остварило, јер за исто није постојао дефинисан циљ.
Први пут у Првом српском устанку, када се Карађорђе крио у Добруну и борио да се Срби у БиХ ослободе, али не за уједињење у српску државу.
Други пут на Берлинском конгресу, који је посебна српска трагедија. Ото фон Хаузер више пута упозорио Пашића да Србија није до Дрине, Проклетија, Старе Планине и Саве, а Пашић није разумио или није хтио то да разумије и Србе западно од Дрине отписао и поклонио Хабзбурзима.
Трећи пут послије Сарајевског атентата, када је Црна Гора предлагала уједињење са Србијом, а Србија није пристала бојећи се западне реакције.
Четврти пут Лондонским уговором, из 1915.г. који је понуђен Србији, али га није прихватио Александар Карађорђевић, по наговору француских генерала на Солунском фронту. Србији је тим уговором требало да припадне дио Македоније, КиМ, запад Албаније, Црна Гора, БиХ, приморје до Задра, Лика, Кордун, Славонија, Војводина без Баната и ткз.ужа Србија.
Пети пут послије Великог рата, Срби су имали прилику за уједињење, да као страдалници и побједници у том рату, прогласе јединствену српску државу, тамо гдје су живјели и живе Срби, као већинско становништво. Шести пут послије Другог свјетског рата, у ком су Срби дали највише доприноса у антифашистичкој борби, али је комунизам направио републике, у којима су остали Срби у БиХ и Хрватској.
Седми пут 1992.г. и то као највећу историјску шансу за уједињењем у јединствену државу, када је проглашена СРЈ, иако је већ била настала и функционисала Република Српска Крајина, а у Републици Српкој постојала референдумска воља за уједињење. И није се десило. Срби у српским крајинама су водили ратове за слободу, а Србија их није хтјела, јер није ни имала идел великосрпског уједињења. Имао ју је само Војислав Шешељ и српска радикална странка, али та странка и њен лидер никада нису успјели да то наметну осталима у Србији и да то постане српски пројекат. Може се само закључити да никада није постојао и да данас не постоји великосрпски пројекат Велике Србије. Али зато постоје неки други великонационални пројекти на Балкану у непосредном српском окружењу и то:
Великохрватски пројекат постоји, постојао је и постојаће, као хрватски сан до Дрине и Земуна, који је први пут дефинисан 1903.г на сабору хрватских праваша. Хрватска се сврставала на страну српских непријатеља (Аустроугара и Нијемаца) и у два свјетска рата довела до ширења Хрватске на рачун Срба, посебно у Другом свјетском рату, када је НДХ стигла до Дрине и Земуна, и када нестало 1,9 милиона Срба, највише у логорима НДХ. Наставак великохрватске идеје кулминирао је 90тих, проглашењем Хрватске, без Срба и протјеривањем Срба из РСК 1995.г, зашта Хрватска никада није одговарала, а једина је починила геноцид (Женевска конвенција: „Геноцид је планирана, организована, вођења и реализована активност, која је усмјерена на убијање и прогон становништва на расној, вјерској и националној основи“). Употребом хрватске војске и уз подршку НАТО, Хрватска је протјерала Србе из Хрватске, дјелимично и из БиХ, као наставак великохрватске политике Хрватска до Дрине и Земуна.
Великоалбански пројекат постоји, постојао је и постојаће као сан о ткз. Великој Албанији од Јадрана, до Скопља, Ниша и Подгорице, који је дефинисан 1912.г. од стране Призренске лиге. Албанци су се свставали на страну српских непријатеља (Аустроугара, Италијана) и у два свјетска рата окупирали историјске српске територије, посебно на КиМ, али и македонске у Западној Македонији, уз државну асимилацију српске националне мањине у Албанији, којој је било забрањено да се изјашњава као српска, укључујући и српско презиме (алабански предсједник Е.Хоџа забранио да се завршавају на ић). Великоалбански пројекат је највише реализован у СФРЈ, када је дозвољено усељавање Албанаца, што је кулминирало америчко-натовском сецесијом КиМ-а и проглашењем ткз. државе Косово. Великоалбански пројекат се и даље реализује у Западној Македонији, на Југу Србије и Истоку Црне Горе, о чему свједочи и последњи фудбалски инцидент.
Великотурски пројекат постоји, постојао је и постојаће, као сао о ткз. зеленој (исламској) трансверзали, која треба да повезује панисламски простор од Лисабона до Куала Лумпура. Основ је исламски фактор на Балкану (БиХ, Санџак, КиМ, Македонија), који треба да чини везу са Турском, као неотоманском империјом. Исламисти Балкана сврставали су се на страну српских непријатеља (Аустроугара, Нијемаца, Турака), с циљем стварања јединствене исламске државе на Балкану.
Великоватикански (католички) пројекат постоји, постојао је и постојаће, као покатоличење православних на Балкану, а који је дефинисан послије раскола двије цркве, и то по моделу да се католичанство прошири 100 километара на Исток, за сваких 100 година, што је и реализовано, кроз насилна покатоличавања православних, а данас се реализује као покушај уједињења католичанства и православља, кроз дијалог, тј. ехуменизам.
И тако ће и даље да се свађају Хрвати, Албанци и исламисти са Србима, све док се не реализују великохрватски, великоалбански, великотурски и великокатолички пројекти, о стварању НДХ, Велике Албаније, неоотоманске империје и покатоличавања, на рачун Срба.
Срби ће и даље да ћуте, бране се да немају за циљ свесрпско уједињење, да одустају од својих националних и историјских простора и правдају се пред собом, окружењем и свијетом да не желе Велику Србију.
До када?
Извор: ПОЛИТИЧКА АНАЛИТИКА ВУЛИН
Везане вијести: