Оливер Фрљић: Театар на месту злочина
Оливер Фрљић уочи вечерашње премијере представе „Александра Зец“ у ријечком ХКД: Као у „Антигони“, још се спотичемо о лешеве који нису добили право да буду укопани
ТОКОМ једне ратне децембарске ноћи, припадници хрватског МУП-а (такозвани „мерчеповци“) упали су у кућу српске породице Зец. Оца Михајла убили су пред кућом, а мајку Марију и дванаестогодишњу кћи Александру одвели на Сљеме и извршили егзекуцију. На измаку те 1991. године петнаест хитаца је завршило у главама жртава, које су потом бачене у јаму у близини Планинарског дома Адолфовац. Двоје млађе деце, Душан и Гордана, склонили су се код комшија. За овај злочин нико још није одговарао. Једног од егзекутора Фрањо Туђман је одликовао Редом Николе Шубића Зринског (да би касније постао и припадник обезбеђења министра одбране Гојка Шушка), а преживелим члановима породице је одлуком хрватске владе, пре десет година, додељена - једнократна новчана помоћ...
Овај злочин у средишту је ауторског пројекта Оливера Фрљића, који се вечерас премијерно изводи на сцени ХКД театра Ријека. Представу „Александра Зец“ редитељ Фрљић сматра изузетно важним прилогом у суочавању с прошлошћу и изградњи здравије друштвене заједнице. Зато, у најави представе каже:
- Након више од двадесет година име Александре Зец још увек је демаркациона линија у хрватском друштву. С једне стране су они који ламентирају над правосудном фарсом која је познате убице, без обзира на сва признања и материјалне доказе, оставила на слободи. С друге стране су, пак, они којима Александра Зец служи искључиво за успостављање разлике између „наших“ и „њихових“ жртава, при чему се показује да доминантна матрица мишљења Домовинског рата није отишла далеко од ове виктимолошке дихотомије. Ова представа покушава нешто друго: видети колико је хрватско друштво, 18 година након рата, спремно на суочавање с оним што за њега реално и симболички представља страдање породице Зец. Као и у „Антигони“, ми се још спотичемо о превише лешева који нису добили право да буду укопани.
Колико је, после више од две деценије хрватско друштво одлучно да спречи „могућност да се правда не догоди“?
- Хрватско друштво није хомогено по питању протеклог рата и свега што се у њему догађало - каже за „Новости“ Оливер Фрљић.
ЈЕДНОКРАТНА ПОМОЋ
„Једнократна новчана помоћ“ преживелим члановима породице Зец је избегавање моралне одговорности за оно зашта је у великој мери и држава одговорна. Суђење петорки одговорној за убиство резултирало је ослобађајућом пресудом због процедуралне грешке. Наиме, истражни судија их је испитивао без присуства адвоката, што је за ту врсту казненог дела било законом прописано. Због тога у каснијем судском процесу та признања злочина нису могла бити коришћена. Кад су Душан и Гордана Зец 2003. године, покренули грађанску парницу против Хрватске, судија Општинског суда је већ на првом рочишту дозволила да се изузета признања користе као доказ у поступку. Онда се Санадерова влада брже-боље сетила да исплати „једнократну новчану помоћ“, и тако је држава још једном ескивирала моралну одговорност.
- С једне стране су они који се и данас држе тезе коју је створила Туђманова политика, да се у том рату с хрватске стране није могао догодити злочин јер је био одбрамбени. Фамозна Декларација о Домовинском рату документ је који је ту тезу хтео подићи на ниво службене истине. Међутим, постоје и они који су свесни да је таквих злочина било и који су од самог почетка јавно говорили о њима.
По мишљењу нашег саговорника, случај Александре Зец најбоље одсликава заједницу која ни дан-данас није заједница свих својих грађана. То потврђују и неки други случајеви:
- Суђење за злочине у ратној луци „Лора“ отворено је показало пристраност једног дела хрватског правосуђа. Догађања око ћирилице у Вуковару и прикупљање потписа за референдум који је у директном сукобу с уставом загарантованим правима националних мањина, такође су пример у којем већински народ жели легализовати један облик дискриминације дела својих грађана.
У програму представе су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића, који у генерацијама Југословена још буде подједнако дубоке асоцијације и емоције. Да ли ће, после више од пола века, моћи да их пробуди и представа посвећена трагично страдалој девојчици - без политичких, националних или идеолошких предрасуда?
- Надам се да хоће, мада пуно тога говори против. Иако је настала у другачијем историјско-друштвеном контексту, Ковачићева „Јама“ и данас остаје заглушујући антиратни крик. Њен језик трансцендира време и место на којем је написана и постаје универзална осуда свих фашизама и онога на што су они спремни свести људски живот. Притом „Јама“ постаје и метафора свих оних идеолошких система који насилном смрћу покушавају избрисати индивидуу кроз чин колективног убијања и брисања његових трагова. Бивша Југославија је препуна „Јама“. Сребреница, Томашица, ратно гробље душевне болнице Соколац - само су неке од „Јама“ које нам је оставио прошли рат.
На првом извођењу, ипак, неће бити преостали чланови породице Зец:
-Позвали смо Душана и Гордану, али они неће присуствовати премијери. Разумем њихов бол и све кроз шта су пролазили, као и ову одлуку. Надам се да ће у будућности, кад прође медијска помпа, ипак имати прилике да виде представу која је направљена у спомен на њихове најближе...
РИЈЕКА
Уместо у Загребу, „Александра Зец“ одиграће се у Ријеци.
- Иако се злочин над породицом Зец догодио у Загребу и иако би он представљао логичан избор за постављање представе о њему, на крају ми је драго да се иста реализовала у Ријеци, која је показала не само да је један од најтолерантнијих градова у Хрватској, већ и своју спремност да се бави и оваквим темама.
Представу су суфинансирали Град Ријека, Одјел за културу, Приморско-горанска жупанија, Српско народно вијеће РХ и Министарство културе Хрватске.
Извор: Вечерње Новости
Везане вијести: