Очараност Туђманом

Етничка лустрација је од Хрватске учинила једну од национално најчишћих држава у Европи 

 

Пише: Маринко Чулић

Обично се мисли да је Туђман зналачки искористио историјски тренутак у Хрватској и међународном окружењу који је обиљежио пад комунизма, и то сигурно стоји. Али стоји и обратно: и Хрватска и то окружење искористили су Туђмана за остваривање пројеката својих елита

Прије пет година, на десету годишњицу смрти Фрање Туђмана, Хрватску су преплавиле оштре критике на његов рачун, а сада, на петнаесту годишњицу, све се промијенило, одасвуд стижу похвале и изрази уважавања.

Ово је на ХРТ-у изјавио своједобни шеф кабинета првог хрватског предсједника Јуре Радић, и то је без сумње најтачније што се ових дана о томе чуло. Дакако, Радић је јако задовољан што је могао рећи овако нешто. Туђман је, каже, био сасвим друкчији него што га се у јавности доживљавало, топао, сусретљив и толерантан, тако да је он, Радић, могао с њим чак и полемисати. Не, додуше, у ширем друштву, него само у четири ока и не баш о свим темама, него само о Динаму и Хајдуку (о питањима етничког инжењеринга деведесетих којима је цементиран егзодус српског становништва, за шта ће касније бити задужен Радић, очито није дебатирано).

Тако је бивши шеф предсједниковог кабинета открио још један аксиом на којем почива ова необична, али евидентна очараност Туђманом у поводу петнаесте годишњице смрти. Тко год одлучи узвисити покојника, а то су читаве чете поклоника из његовог ХДЗ-а, али једва нешто мање и из СДП-а и других странака, мора барем за мали клецај, мали чучањ, снизити, а врло често и понизити себе.

Томислав Карамарко најављује да ће, када дође на власт, уградити Туђмана и туђманизам у устав, чега нема ни у једној данашњој држави у свијету ако је прошла макар и пачју школу демократског политичког уређења. Уједно, шеф ХДЗ-а овим спушта себе и своју странку у ранг политички ретардираног сљедбеништва које изува ципеле са славног мртваца, јер још није научила како се властитим ногама праве стопе.

Није то, жалибоже, још научио ни Иво Јосиповић, који у склопу предсједничке кампање одједном открива у Туђману великог антифашисту, чиме је озбиљно увриједио истинске антифашисте. Јест да су они, посебно пред крај, знали бити лаки на метку, али нису, вала, никада могли бити стављени у исту реченицу с онима који су чистили "туђе" просторе да би их населили "својом" етнијом, нити су започињали етноцидне ратове да би се проширили на сусједне државе, или се хвалили како нису оженили "ни Српкињу ни Јеврејку".

И ту имамо озбиљан проблем.

Ако будућа предсједница и нешто мање вјеројатни будући премијер имају овако високо мишљење о Туђману, онда то по логици ствари може значити само да имају ниско мишљење о земљи коју воде или ће је водити.

Додуше, нетко ће рећи да она друго и не заслужује, и уз најбољу вољу не видим како му се може протурјечити. Након Туђманове смрти подигнуто му је на стотине споменика (према неким подацима око 300), што је редовно било у режији различитих, углавном локалних политичких структура, али било је ту и сасвим спонтаних изљева онога што се назива "народним генијем".

Истинабог, тај се "гениј" у највећем броју случајева исказао тако што је оставио за собом тоне и тоне безвриједне споменичке пластике, која у правилу не достиже ни естетску разину бакреног олука.

Насупрот томе, још се држе, ако у међувремену нису срушени, споменици НОБ-у, који својом естетском супериорношћу и, што је најважније, модерношћу изгледају као крајпуташи једног успјешног југославенског друштвеног и државног експеримента.

Не, наравно, толико успјешног да му се не би имало што замјерити са становишта стандарда који данас вриједе, посебно у подручју политичких и људских слобода. Али чак и са становишта тих стандарда, оно је била успјешнија и функционалнија држава од Хрватске данас.

Штовише, тек на тамној позадини овога данас виде се вриједности друштва које је водило уравнотежену социјалну политику, без екстремно богатих и екстремно сиромашних, било еманциповано од гадости погубног клеронационализма, играло самосталну и видљиву вањскополитичку улогу...

Све се то у садашњој хрватској држави свело на најнижу могућу мјеру или се, још чешће, срозало у своју супротност, и то не зато, како тврди Карамарко а дјеломично чак и Јосиповић, што се изневјерило дјело Туђмана и дух туђманизма. Него, сасвим супротно, што су то дјело и тај дух примијењени и поштовани највише што је могуће, често и до најситнијих детаља. У том смислу, градитељи споменика првом предсједнику могу мирно објесити кипарски алат о клин и отићи на заслужени одмор, јер Хрватска онаква каква је данас најбољи је, највјернији споменик Туђману који се може замислити. Ништа ту не мањка и ничега није превише, то је напросто то.

Овдје лежи и објашњење зашто се у овој земљи једва ишта промијенило након уласка у Европску унију, а ако и јесте, то је углавном било нагоре (ново оживљавање антисрпске хистерије, захлађење односа према регији итд.). Уобичајени одговор је да је то због тога што више нема наредбодавног надзора и притиска из Брисела (и Вашингтона), што увелико заиста стоји. Ипак, потпуно објашњење значајно је комплексније и тражи да се дубље копа по политичкој утроби ове земље, а када се то учини, ево до чега се долази.

Да, оваква Хрватска збиља је, како рекох, остварење Туђмановог пројекта, али она није само то, она је и остварење пројекта у којем су, што активно што пасивно, судјеловали, одузми длаку-двије, и цијела опозиција и интелектуална, културна, синдикална, економска... елита ове земље.

Та се елита, истина, још за Туђмановог живота деликатно измакнула како не би директно судјеловала у најбруталнијим дијеловима његовог пројекта који су изазивали највећи зазор у јавности (приватизацијска пљачка) и у међународној заједници (претензије према Босни и Херцеговини).

Али ти детаљи нису вриједни озбиљнијег спомена.

Јер тек када је хрватска елита прешутно прихватила формативни костур Туђмановог пројекта, Хрватска се могла поставити на два ступа на којима и данас лежи.

С једне стране, то је етничка лустрација која је од ње учинила једну од национално најчишћих држава у Европи, с друге класна лустрација која ју је учинила послушном чланицом неолибералне интернационале у којој се, изгледа и експериментално, примјењује један од најрабијатнијих облика капитализма.

Ето, зато Туђман сјајно, све сјајније, пролази са сваком новом годишњицом смрти.

Обично се сматра да је он зналачки искористио историјски тренутак у Хрватској и међународном окружењу који је обиљежио пад комунизма, и то сигурно стоји.

Али стоји и обратно.

И Хрватска и то међународно окружење искористили су њега за остваривање пројеката које су замислиле њихове елите, без обзира на то колико се правиле да с тиме немају везе.

Зато довиђења до сљедеће годишњице смрти, на којој ће покојник сигурно изгледати још живахније, толико живахно да је то, богами, већ успоредиво и с устајањем из гроба.

Маринко Чулић

Извор: Новости