Некажњени злочини на Кордуну
Деветеро, а можда и више становника опћине Бариловић недалеко Дуге Ресе, који су остали за вријеме “Олује” у својим домовима, у селима Доњи Скрад, Мали и Велики Козинац те у Косијерском Селу, у њима су били убијени. Премда све надлежне државне институције знају за те случајеве, досад ништа није учињено – жртве нису ексхумиране, идентифициране и достојно сахрањене, нити су починитељи идентифицирани, ухапшени и санкционирани.
Колико је познато, то је подручје било зона одговорности једне дугорешке јединице ХВ-а, па би се, уз мало добре воље, тај злочин врло лако могао ријешити. На 373. страници књиге “Основни извјештај о кршењу људских права у Републици Хрватској у 1996. години”, што ју је 1997. издао Хрватски хелсиншки одбор за људска права, пише: “Извансудско смакнуће цивилних особа у селу Доњи Скрад, Карловац (истрага): Након уласка ХВ у село Доњи Скрад припадници ХВ (најмање шест особа) ликвидирали су шесторо цивила који су остали у селу. Тога 5. коловоза 1995. група војника ухватила је, односно примијетила у шипражју недалеко једне обитељске куће неколико особа. Позвали су их ријечима: ‘Ајде излазите ван, ми смо Хрватска војска, нисмо српска па да кољемо и убијамо.’”
Рађено у тајности
По том извјештају, војници су ухватили Станку Кончаловић (1905), Доњи Скрад 64; Зорку Газибара (1910), Доњи Скрад 46; Кату Дмитровић (1914), Доњи Скрад 26; Николу Дмитровића (1931), Доњи Скрад 27; Даницу Дмитровић(1931) и Смиљану Кончаловић (1942), Доњи Скрад 64, иначе снаху Станке Кончаловић. Док су вођени према кући у којој су убијени, Смиљана Кончаловић успјела је побјећи. Међутим, ухваћена је сутрадан, најприје силована, а потом, око девет сати, полужива бачена у бунар. Првих петеро убијених сахрањени су 14. коловоза изван гробља, док је тијело Смиљане Кончаловић извађено из бунара тек у просинцу 1995. године. Сахрањена је на косијерском гробљу, стоји у извјештају теренских екипа ХХО-а.
ХХО је 2001. публицирао извјештај под насловом “Војна операција ‘Олуја’ и послије”, у којем се поред шестеро наведених жртава још спомињу и Јован Грубјешић (1948, Кестенак 7), који је остао у кући у коју су припадници ХВ-а бацили бомбу и пред којом је пронађен мртав, те Љубомир Кончаловић (1933, Доњи Скрад), који је навратио до сестрине куће у којој је већ био ХВ, а убијен је у оближњем кукурузишту када је покушао побјећи.Стево Смољановић (1929, Велики Козинац) убијен је, пак, када је из куће своје нећакиње кренуо својој, да пусти овце из штале. Несретници су покопани на разним мјестима: на гробљу у Косијерском Селу, у воћњаку куће у којој је убијено првих шестеро жртава и на гробљу у Доњем Скраду.
Погребник из Карловца пронашао је неколико тијела у распаднутом стању у подруму једне куће у Великом Козинцу. Те су жртве, наводно, сахрањене на мјесном гробљу у Косијерском Селу; погребник је послије пронашао и на истом гробљу сахранио још три, а можда и више жртава. То је, наводно, рађено у тајности и по задатку заповједника јединице која је дјеловала на том подручју.
Једна од жртава је и Милош Вучковић из Малог Козинца, који је за “Олује” препливао Корану и предао се хрватским снагама, које су га малтретирале, а потом убиле. То је убојство јавна тајна у опћини Бариловић, наводно се знају и починитељи, али против њих нитко не жели свједочити.
Тешко до информација
Подаци ХХО-а из 1997. и 2001, као и они Вијећа српске националне мањине Бариловића, разликују се у неким дијеловима, понајприје стога што су надопуњивани. Наиме, до директних је свједока тешко доћи, неки су у међувремену умрли, а неки се још боје рећи под којим је околностима страдао нетко њима близак. Зато ће до сазнавања пуне истине протећи још времена. Несумњиво, држава је досад морала нешто учинити на расвјетљавању тих злочина, макар на темељу података ХХО-а. Ратни злочин, истина, не застаријева, но правда на коју се толико дуго чека поновни је злочин, овај пут над члановима породица жртава. Злочини ХВ-а почињени за “Олује” у опћини Бариловић чуде и стога што су се становници мјеста уз Корану – од српске Перјасице и хрватских Лучице, Сиче, Лукетића и Бариловића с лијеве обале, до српских села с десне обале – међусобно познавали, а многи су били и родбински повезани.
По свему судећи, ВСНМ Бариловића чека голем посао. На терену је врло тешко доћи до релевантних информација; једни наводе мјеста хумака с НН крстовима, но на гробљима их данас нема, премда се виде удубљења неприродних облика, по којима се може закључити да је ту било искапања. Информације су ишле од уста до уста, па не чуде погрешке и неспоразуми. Неки од свједока тврде да им је полиција најприје забрањивала приватне ексхумације, а када им је то било допуштено, сами су платили багере којима су ископани костури животињског поријекла, па се намеће закључак да је било премјештања остатака. Индикативно је и то што полиција у посљедње вријеме учестало обилази прве повратнике, желећи од њих дознати што су видјели на појединим гробљима и изван њих.
Извор: НОВОССТИ