Комнен Бећировић: Хрватска под Кајиновим бременом

Јасно је свима, осим онима који су окорели у лажи, који су неизлечиво обољели од србомржње, који су кратког памћења, који онда још нијесу били стасали или којима то више не одговара, као Стјепану Месићу, да су Хрвати, повампиривши усташтво почетком 90-их, крваво разбили, уз благослов Ватикана и помоћ Немачке, заједничку државу Југославију преко које су се, међутим, након хиљаду година, били вратили на историјску позорницу свијета.

 

Довољно је за оне који то споре или у то сумњају, захватити у мноштву текстова који су се на ту тему у западној а неки чак и у хрватској штампи појављивали током читаве деценије 90-их, а који непобитно говоре о усташком карактеру тада настајуће хрватске државне творевине. Још на самом почетку југословенске кризе усташе су толико вршљале по хрватским медијима да је један од хрватских јеврејских угледника, Иво Голдштајн, у Danasu од 31 марта 1992, у чланку насловљеном Усташа на екрану, овако описивао то невјероватно стање у Хрватској, незамисливо у некој другој европској земљи:

„У четвртак 26 ожујка, Омладинска је телевизија (ОТV) приказала разговор новинара Романа Болковића са шефом усташке пропаганде Данијелом Црљеном. За Црљана сам сазнао још док сам био студент и нисам могао ни сањати да ћу га једног дана видјети и уживо на телевизији.(…) У Њемачкој, Аустрији, Италији, Француској, а да не говоримо о Низоземској и Норвешкој и свим другим западноевропским земљама без разлике, забрањено је нацистичко, односно фашистичко име, истицање и поготову продаја нацистичких или фашистичких симбола, забрањују се странке које пропагирају нацизам и, без имало страха да то није демократично, строго се суди њиховим припадницима.“

Затим Иво Голдштајн, чијег су дједу усташе заклале у Карловцу и бациле са хиљадама Срба у јаму Јадовно, а друге чланове породице истријебили у Јасеновцу, наводи примјер Курта Валдхајма…

Затим наводи примере Јерга Хајдера и професора Форисона чији су покушаји рехабилитације фашизма најенергичније сузбијени, и поставља питање:

„А код нас ?“, и одговара: „На тргу бана Јелачића, у самом средишту Загреба, слободно се продају касете с усташким пјесмама, усташки симболи, Павелићеве слике, карте Велике Хрватске, те Crne legije – „то је била права војска“.

Има доста зидова, прометних знакова, плоча на којима се каче натписи „U“ и „NDH“ На Западу се такве појаве, а оне су ријетке, неподијељено осуђују и забрањују. Осуђују се и покушаји дјеломичне или потпуне рехабилитације нациста и њихових савезника. Једноставно, Европа је достигла цивилизацијску разину на којој је свака расправа о нарави припадника хитлеровске коалиције беспредметна. За Европу су то злочинци – и готово. Демокрација је слобода, с јасним ограничењем за оне који ограничавају слободу другога. Нацистички режими не само сто су угрожавали слободу другога већ су смишљено и масовно убијали, па за њих у демокрацији нема слободе, већ само забране.

А NDH је у истину била нацистичка или фашистичка творевина.“

Са своје стране, Славко Голдштајн, такође се горко жали у отвореном писму Туђману, објављеном у Слободној Далмацији од 12 новембра 1992, поводом телевизијске славопојке усташи Бруну Бушићу, на рехабилитацију усташа и њихове чудовишне државе, на заташкавање, брисање и негирање трагова њихових злочина, на рушење спомен-плоча над масовним јеврејским и српским гробницама, на хајку против антифашиста, на преобликовање повијести. Он дословно каже: „Вандалски се руше споменици жртвама усташког терора, уклањају се спомен-плоче с колективних гробница. Особно сам се прошлог љета увјерио да је експлозивом молиран споменик и да су уклоњене спомен-плоче над масовном гробницом у бившем логору Јадовно у Велебиту, вјеројатно првом логору за масовну ликвидацију у цијелој Европи, гдје је убијено више од 1 500 Жидова и вјеројатно још знатно више Срба и Хрвата – антифашиста. (…)

Заташкава се, прикрива, па чак и нијече тоталитаристички карактер усташког покрета и злочиначки аспект NDH. Зар треба подсјећати : разни закони NDH од 30 травња 1941, уредба о изванредним народним и пријеким судовима из травња до липња 1941, и службено проглашени систем убијања талаца из српња 1941 по свим се међународним конвенцијама третирају као ратни злочини. А да не говоримо о усташком геноциду Јевреја или о масовним масакрима као што је онај у Хрватском Благају 9 свибња 1941 када је је у једној ноћи, мимо одлуке два суда, убијено 440 недужних Срба, дакле, бројчано више од свих хрватских жртава тијеком све 23 године монархистичке Југославије. Чак се јављају гласови који у вриједносни континуиетет данашње хрватске политике убрајају Павелића, Будака, па и Францетића и Бобана, и тиме подгријавају сумње о карактеру данашње Хрватске „.

Слично се изјашњава поводом педесете годишњице побједе над фашизмом, у мају 1995, највећи хрватски сликар друге половине XX вијека, Едо Муртић, члан Хрватске академије знаности и умјетности, добитник Сребрне медаље од папе ПавлaVI, носилац Легије части.

Из његових ријечи намеће се најчудовишнији парадокс : да је Хрватска једина земља на свијету која прославља педесету обљетницу фашизма, оживљавајући фашизам и славећи фашисте. Пошто је подсјетио на вријеме свога дјетињства кад је био свједок стравичног призора…

Призора пред којим свако занеми: уморених српских жртава чији су дјелови тијела, руке, главе, коса вирили из јарка посутог кречом, он се посебно осврнуо на почасти које се указују живим и мртвим усташким угледницима као што су били, на примјер, Винко Николић и Миле Будак, рекавши: „Врло је чудно да је корифеј културе садашњег хрватског режима неко као Винко Николић, један фашиста, присталица Павелићеве идеологије. Човјек који је до јуче писао панегирике своме вођи, хрватском фиреру, данас је постао модел на који треба да се угледамо!

Тај човјек нам објашњава како је од 1945 до 1990 преовлађивао мрак и да од тада ништа значајно није могло настати на пољу културе. То су лажи и глупости ! Узмите, рецимо, Крлежу. Он је великан неопходан нашој култури па је просто, благо говорећи, идиотски оно што каже Министарка културе Лиља Вокић да треба „кориговати Крлежу“. Истовремено је Миле Будак, који је био нека врста нашег Гебелса, претворен у свеца. Ово су опасне обмане од стране нашег политичког врховништва. Данас смо у ситуацији да не знамо шта смо ни ко смо, док се фашизам против кога смо се борили, поново подстиче.

Свједоци смо да се неки хвале тиме што су њихови очеви били усташе и да мисле да данашња Хрватска треба да буде наставак Независне Државе Хрватске”.

Пометњи славног умјетника, чије се слике налазе по многим свјетским музејима, али које су уклоњене из Банских двора откад се у њих настанио Врховник, нема краја:

„Знате, питао сам моје пријатеље у Њемачкој да ли је могуће да се једна улица или трг у њиховој земљи назове по Герингу или Гебелсу. Они су ми одговорили да је то сулуда мисао. Али овдје сам видио како јединице и бараке хрватске војске добијају име по ратним злочинцима и усташким кољачима, Максу Лубурићу, Рафаелу Бобану и Јури Францетићу. Видио сам и слике Анте Павелића налијепљене на хрватским тенковима. И нијесам могао вјеровати својим очима. Шта може да мисли човјек кад види Марија Кордића, предсједника Хрватске демократске заједнице, како фашистички поздравља на војној смотри одржаној недавно у Херцег Босни ! Био сам десетљећима у пријатељским односима са Туђманом, а сад се у његовој земљи дешава незамисливо“

У какав је усташки кошмар била запала Хрватска тих година доказ је такође пресељавање из Торонта у Загреб вођства такозваног Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, HOP-a и његовог часописа Nezavisna Država Hrvatska, основаних 1956 од стране Анте Павелића, а на чијем се челу, након смрти овога, 1959 у Мадриду, налазио његов зет Срећко Пшеничник. Према разговору са Пшеничником и некима из његове дружине, објављеном у Globusu од 12 децембра 1995, утемељење те публикације у Хрватској има за циљ да се докаже континуитет хрватске државе, наиме да је ова постојала од 1941-1945, а не да почиње тек 1990, те да допринесе да увелико заживи Поглавниково наслеђе…

А црно Поглавниково наслеђе је да се 10 април, дан проглашења Ендехазије, прогласи као национални празник и да се сасвим рехабилитује усташки покрет у духу изворних начела његовог оца Анте Павелића, и праоца Анте Старчевића.

Љубав према Хрватској по мјери каме: Ферал Трибјун као свјетионик у неоусташком мраку Туђманове Хрватске

Међутим, постајао је у усташком мраку који је тих година притиснуо Хрватску, један светионик који је, упркос свим могућим мјерама Туђмановог режима да тај светионик угаси, задивљујуће одолијевао и разгонио тоталитарни мрак, оправдавајући потпуно своје име Feral Tribjun, јер се о њему ради, истодобно као неугасива лампа у усташкој ноћи и као трибина хрватске савјести. Из мноштва текстова објављених у овом прво дневнику, а затим недјељнику, који су својом смјелошћу изазиво више пута забрану, хапшење и суђење његових новинара те огромне новачане казне, али и међународна признања у виду неколико награда, издвајам два чланка, Кама и Сутра, Виктора Иванчића, оснивача и уредника Ferala, и Фаснички фашизам теолога и жупника Луке Винцетића, оба чланка објављена 3. новембра 1996.

Направивши игру ријечи наслова чувеног индијског зборника разних положаја у полним односима човјека и жене, Кама Сутра, Виктор Иванчић разобличава развијање културе убијања као религије на бившем југословенском простору: „Увијек има оних који су убијања жељни, али не располажу увијек с пригодним идеалима оправдања. За њихове ноћне море постоје људи који пишу, који објављују и препоручују; они већ знају како се над потeнцијалним злочином унапријед исцртава ауреола високих побуда. Најчешће се убијало у име вође, државе, нације, у име сакралнога етатизма чија су недјељна звона с времена на вријеме позивала на обредно клање, претварајући наизглед кротке људе у ђавољу браћу“.

Као језиву потврду да се тако нешто одвија баш у Туђмановој Хрватској,Виктор Иванчић наводи примјер усташког ветерана Божа Јелића, усташе из злогласног Широког Бријега, припадника такозване Vrazje divizije из Другог свјетског рата, и војника Вермахта на Источном фронту, који је одликован Гвозденим крстом првог и другог реда, и који је дочекао њемачку капитулацију у пуном клању у Јасеновцу. Хрватска новина Nacional од 1 марта 1996, донијела је на насловној страни разговор са тим још крепким 77-им старцем, приспјелим у Загреб, уз његову фотографију испред зида на коме поносно изложена његова некад много употребљавана а сада зарђала кама испод слике Поглавника. Други примјер каме са закривљеним сјечивом, као политичке поруке, који Иванчић наводи, јесте фотографија десетак укочених тјелеса са овим упозорењем испод : „Ovako završavaju neprijatelji hrvatskog naroda!“, објављена управо у листу Павелићевог зета Пшеничника, Nezavisna Država Hrvatska, у броју за март 1996.

Пред искрсавањем тих језивих авети прошлости које су нагрнуле у Хрватску, Виктор Иванчић се пита да неће сутра неки Божо Јелић с камом, као трофејом у руци, оштро протестовати због нечијег недовољног хрватства и неће ли због тога бити проглашен за хероја ? „Јер, према линији каме која се раби „ у име народа и државе „ – коју дакле руководи оно заједничко свеукупно „ми „ – Хрвати од повјерења не кољу због ниских побуда, већ у име највиших вриједности.(…) Колики су од највиших моралиста међу хрватским државотворним националистима спремни данас казати како речене „вриједности“ нису толике да би због њих, под било каквим околностима вриједило убити?“

Ево дубинског питања упућеног од стране овог младог човјека велике савјести и храбрости, својим сународницама у циљу правог сагледавања и преиспитивања узрока зла почињеног у времену од 1941-1945, и у великој мјери поновљеног пола вијека касније, током 90-их.

Виктор Иванчић закључује: „Зато, прије него зачепимо нос над најновијим сликописним порукама и запутимо се даље у хрватски демократски каос, тек хигијене ради вриједи напоменути како Божо Јелић и Независна Држава Хрватска, као јавне појаве, у нашу садашњицу нису пале ниоткуда. Они су само крајње вулгарни, посве несофистицирани, холочасници културе убијања која се данас и овдје његује као државна религија (или религија државе, како вам драго). Њезине конотације такве су да увијек -, наиме, када год устреба ! – могу прснути као крв на тлу. Јер сви „идеали“ с којима ће злочин бити оправдан или препоручен јесу пред нама, нуде нам се уз милозвучну звоњаву као највише култне величине : ту је хрватски народ, ту је хрватска држава и ту су све бројнији њихови непријатељи“.

Усташки режим као богоубојит, зао, мрачан и крволочан…

Беспризивна осуда усташтва коју представља чланак од тада већ упокојеног жупника Луке Винцетића у истом броју Ferala, насловљен Фаснички фашизам (што ће рећи месоједски, месождерски, људождерски фашизам), утолико је значајнија и за дивљење што је долази од човјека из окриља Католчке цркве у Хрватској из које је на прекодринске Србе дошло толико зла и проклетства. Винцетићев текст својим општехришћанским и хуманистичким надахнућем, својим здраворазумским сагледавањем како ондашњег тренутка тако и прошлости, одудара од огромног мноштва националистички и вјерски острашћених текстова, анализа и коментара од којих је тада брујала Хрватска. Чланак је у ствари одговор на интервју књижевника Винка Николића објављеног у Nedjeljnom vjesniku, у коме овај некад ватрен усташки идеолог, вративши се у Хрватску, примљен с почастима и именован од стране Туђмана за заступника у Сабору, остаје доследан чудовишној идеологији коју је исповиједао прије пола вијека, оправдавајући сво зло које се онда чинило „из љубави према Хрватској“.

Винцетић каже: „У актуелној „рехабилитацији“ усташтва – ту мислим на врхушку која се успела на власт у Хрватској за режима од 10 травња 1941 па до његовог расула свибња 1945 – није (чак) проблем што се настоји исправити прошлост, макар с набитим емоцијама, него је зло у слиједећем: ендехазијска „љубав за Хрватску“ у којој се могло у то име радити што се хтјело, сугерира се као модел и пракса садашње Хрватске, гдје заправо нема гријеха ни злочина, „ако се воли хрватски народ.“(…)

А што се тиче Николићевих настојања да уљуди усташтво, фра Лука је категоричан: „Винко Николић је увијек истицао своје католичанство те ми бласфемично звучи свођење једнога богубојитог режима на „пропусте“, умјесто да га виде по његовим дјелима која су била – од начела до монструозне праксе – против сваког ретка еванђеоске поруке.“ Па наставља:“С те је стране ирелевантна расправа о томе је ли усташки режим био фашистички, пронацифашистички или то није био; он је био мрачан, зао и крволочан и нема те глазуре која би га могла представити друкчијим. Стога сматрам да је за сваког кршћанина у данашњој Хрватској било какво кокетирање с Павелићем духовна смрт…“ Да би се затим обратио самом Николићу овим ријечима: „Кажете да „усташтво није било никаква идеологија“. Ту се слажем с вама; оно није било идеологија јер за то Павелић и његова хајдучка скупина нису напросто мозговно били способни… 

Стога је смијешно и дјетињасто, г.Николићу, да попут полуписмених хрватских крчмарских наздравичара усташтво „тумачите“ флоскулом да је „оно било старије од нацизма и фашизма, и нема с њиме никакве везе, нити икаквих додира“. Премда се ради о подметању, јер је ријеч о Павелићевом усташтву, али узмимо да је тако како ви говорите, питам вас како би прошао, рецимо, неонацист у Њемачкој који би се послужио истом логиком те устврдио да никоме не би смио сметати његов Hackenkreuz, будући да се ради о свастици, је далеко старија од Хитлера и нацистичког знаковља?!“

Онда подсjећа Николића на његов чланак Mi smo vjernici објављен у Ustaskoj mladezi, додатку званног усташког гласила звног Ustasa од 28 рујна 1941, у коме Николић позива хрватску омладину на најгори фанатизам: „Наша вјера је Независна Држава Хрватска ! Ми смо вјерници те наше дивне вјере ! Ми хоћемо, да сви Хрвати постану вјерници те дивне вјере ! (…) Сви морамо бити на чисту, да смо сви у контумацији осуђени на смрт. И да ћемо ми или они побједити смрт. Ми с Хрватском живимо, без Ње нам је досуђена крвничка, ужасна, језовита смрт.

Ми с Хрватском живимо, без Ње нам је досуђена крвничка, ужасна, језовита смрт. С њом, нашом дивном државом стојимо, без ње падамо. Зато ми морамо створити хрватски фанатизам, вјеру у Поглавника. Усташка Хрватска мора постати наша религија. Сви глухи, сви без својих мисли, без својих осјећаја, сви без приватних брига, без користи, без положаја, без група, кад је ријеч о Држави. Само извршити, радити, слушати. Издржати, вјеровати и чекати. Морамо узгајати, јачати хрватски фанатизам!“

Лука Винцетић овако коментарише ове фанатичне изливе младог усташког идеолога о хрватском надчовјеку : „Тко се год иоле разумије у идеолошка спузавања, прочитавши ове ретке, упућене хрватској младежи, титулират ће Вас без скрупула – врховником усташког лова на душе! Кад год сам то читао тресли су ме жмарци, јер нисам могао повјеровати да се један човјек може овако тумбе окренути и клицати будућности државе у којој су се преокренуле све библијске вриједности: Права, Народа, Политике… Па био тај човјек млад, надобудан, неискусан и професионално амбициозан!” Да би закључио како је Винко Николић био и остао усташа: „Ви сте, дакле, г. Николићу, остали исти који сте били 1938, 1941, 1970… и потпора сте онима који у садашњој Хрватској слично желе од 1990 до 1996.“

При крају овог разобличења изопаченог хрватства Винка Николића, познати теолог се позива на философа Жака Маритена, који је са писцем Франсоа Моријаком у вријеме Шпанског и Другог свјетског рата, у име истине и разума на којима почива Христова црква, осудио солидарност Католичке цркве како са Франком, тако са Хитлером које је дошло до изражаја чувеним „ћутањем Пија XII“, pontifex-a maximus-a:

„ …У Павелићевој држави не само да се гријешило, како Ви тврдите, него је Независна Држава Хрватска била у себи гријех. При том ипак једну једноставну ствар не разумијете, или је не желите разумјети: она је поништила „здрав разум“, а ова данашња Хрватска, Република, гријеши што се у Вас узда . (…) У данашњој Хрватској побиједитће разум – кад-тад – и на вас ће остати сјећање као на непоправљивог проповједника „ љубави „ према Хрватској, који међутим никада није хтио погледат – истини у очи. Макар се радило и о господину којега су обгрлиле монументалне сједине, очито алудирајући на Туђмана.

Западна штампа о држави Туђманији: мала антологија великог зла

А ево, у истом духу, и неколико наслова чланака из западне штампе, које имам при руци : Један Хитлеров апологета пише, аналазирајући Туђманову књигу Bespuca povijesne zbilje, Ричард Уест у Гардијану од 18 октобра 1991 ; Буђење усташа – указује се у чланку врло обавијештеног аутора, илустрованог Туђмановом сликом, на повратак тога зла, у часопису Алтернанс од 6 новембра 1991; Истребљивање у Аушвицу: претјеривање вели Хрват Туђман! – ишчуђава се у наслову преко цијеле стране Коријере дела сера Луђи Иполито, коментатор овог дневника од 19 јанура 1992 ; Антисемита Фрањо Туђман – категоричан је Манифесто од 25 јануара 1992; Вјетар фашизма у католичком Загребу – одсликава повампирено усташтво у Хрватској Република од 2 фебрура 1992; Гебелс увијек жив, у Загребу – насловљава Јерусалим Пост од 12 фебруара 1992, наводећи испод слике Туђмана окруженог својим бојовницима, његову чувену расистичку изјаву: „Двоструко сам срећан што моја супруга није ни Српкиња ни Јеврејка“; са своје стране, чак прокатолички, а тиме прохрватски орјентисани Фигаро од 22 маја 1992 објављује на ударном месту на првој страни фотографију српских заробљеника у једном хрватском логору у Босни, које њихови хрватски чувари приморавају да врше нацистички поздрав с испруженом руком; часопис Ливинг марксизмза март 1993, посвећује специјално издање скривеној страни рата у Југославији , доневши страхотне слике усташких злочина над Србима у Вуковару и Госпићу; Стефан Кинзер, поводом именовања од стране Туђмана,Ива Ројнице, некадашњег усташког команданта Дубровника, за амбасадора, доноси у Њујорк Тајмсу од 31 октобра 1993 : Хрвати руше историјски мост јавља Ентернејшенел Хералд Трибјун, од 10 новембра 1993, након бомбардовања од стране хрватских постројби Сарог моста у Мостару; Хрватска испољава чежњу за својим про-нацистичким наслеђем: и понос и неугодност; један од највећих америчких новинара, Дејвид Бајндер извјештава из Загреба у Њујорк Тајмсу од 4 децембра 1993: Хрватска присиљава хиљаде да напусте своје домове, који се дижу у ваздух експлозивом; Кенет Робертс, након посјете Хрватској, насловљава своју репортажу у Спејктетору од 19 марта 1994: Непатворени нацизам на видјелу; Сандеј Телеграф од 3 априла 1994, под насловом Хрватски лидер најзад пере своје дјело, преноси Туђманово извињење Јеврејима и молбу за опрост због свог антисемитизма израженог у књизи Bespuca povijesne zbilje; Алекасандар Кокберн, у свом уводнику у Лос Анђелес Тајмсу од 28 септембра 1995, констатује након егзодуса Срба из Крајине: Кад су Срби зртве етничког чишћења, влада ћутање; Валтер Рајх, директор Холокауст музеја, карактерише Туђманову намјеру да пренесе Павелићеве кости из Шпаније у Хрватску, као План који боли до кости, како насловљава свој чланак у Вол Срит Џорналу од 4 априла 1996; док Тони Барбер у Индепенеднту од 24 априла 1994, сматра да Туђманов наум да поново сахрани фашистичког лидера може да изазове светогрђе; Џим Хоагланд у чланку објављеном уВашингтон посту и Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 23 септембра 1996, недвосмислено најављује: Највећа пријетња Босни нијесу Срби, већ Фрањо Туђман; сам Хералд трибјун пак, поводом изручења бившег команданта Јасеновца, Динка Шакића, од стране Аргентине Хрватској на које је ова морала да пристане под притиском Америке, доноси у свом издању од 7 маја 1998: Нацистички ратни злочинац суочен с изручењем: дочек као хероју у Хрватској? Антисрпски острашћени Либерасион од 3 септембра 1997 ипак доноси Признање једног хрватског ратног злочинца, Мира Бајрамовића који је, као борац у јединици која је имала задатак да „етнички чисти”, побио својом руком седамдесет двоје „четника”, што ће рећи Срба.

И поред настојања западних политичара да заштите свога изабраника, сакривајући истину о стању у Хрватској, али је та истина толико поразна, неоусташтво толико буја у Хрватској да западни медији, иако заокупљени сатанизацијом Срба, ипак не могу да то прећуте. Тако Њујорк тајмс од 12 априла 1997, објављује читаву страницу из пера свога дописника са територије бивше Југославије, Криса Хеџиса, под насловом Повампирени фашисти као оци утемељитељи Хрватске, илуструјући је сликом скупине неоусташа, чланова Странке права, у Сплиту коју описује овако: „Послије старих фашистичких корачница, послије минуте ћутања у знак почасти свим погинулим за одбрану домовине и послије подсјећања да се слави 57-ма обљетница оснивања ратне пронацистчке владе, слиједе ријечи од којих вам се леди крв у жилама.‘За дом!’ урличе Анте Ђапић, окружен тјелохранитељима обученим у црно и обријаних глава. ‘Спремни!’ одговара маса од 500 присталица руку подигнутих у крутом нацистичком поздраву.” Присутни фра-Лука Прчела каже новинару да држи сваке године помен Павелићу, да је он био добар католик, да се борио за слободну и католичку Хрватску каква данас постоји управо захваљујући њему, Павелићу. Док се Виктор Иванчић, уредник недјељника Feral Tribjun, жали да су „неофашистичке групе, подстицане од стране државе, спремне да прибјегну насиљу против оних који их критикују”. Како се објашњава тај повратак авети прошлости усред савремене Европе? Између осталог, констатује Хеџис, тако сто „странка господина Туђмана наставља да гледа у фашистичким борцима Другог свјетскг рата домољубе и претече садашње Хрватске”.

А. М. Розентал о харању усташке пошасти

Три дана касније, 15 априла, исти амерички дневник донио је уводник свог славног колумнисте, А.М.Розентала, насловљен Натраг из гроба, који представља најтежу оптужницу против Туђмана и његовог режима, и коју вриједи опширно навести као, мање више, израз мишљења по том питању свих савјесних људи на Западу. Она почиње овако: „У Другом свјетском рату, Хитлер није имао послушнијих извршилаца ни жешћих савезника него што су били фашисти из Хрватске. Они се враћају, 50 година касније, из нечега што је требало да буде њихов вјечни гроб, пропаст нацистичке Њемачке (…) Хрватски фашисти, познати као усташе, истребљивали су Србе, Јевреје и антифашистичке Хрвате са таквом страшћу и таквом свирепошћу да је њихово име постало оличење грзног терора широм Европе”. То поткрепљује са неколико података из Макмиланове Енциклопедије холокауста, који говоре о размјерама усташког ужаса: „Више од пола милиона Срба било је убијено, четврт милиона протјерано, 200 хиљада силом преобраћено у католичанство хрватских фашиста. Хиљаде су биле бачене са висова у провалије, друге хиљаде злостављане до смрти, читави крајеви спаљени, жене силоване, људи натјерани на погибељне маршеве усред зиме, други осуђени да умру од глади”.

Наравно да Розенал сматра одговорним Туђмана, негатора геноцида над Србима и Јеврејима, за повампирење устаства у Хрватској: „Тај човјек воли да прича како се борио против њемачких војника. Данас, иако увелико корисник политичке, војне и финансијске помоћи Запада, он дозвољава постављање слика мртвих и живих фашиста по читавој Хрватској. Он даје статус посебних умировљеника усташким ветеранима. Он је покушао да издјејствује преношење костију поглавника-убице Павелића из Шпаније у Хрватску како би их свечано сахранио у Загребу, шtо је исто као кад би се хтјела извршити поновна сахрана Химлера у Берлину. Породица се успротивила. Онда је довео једног другог усташког убицу, овога живог, и запосланичио га у Парламенту. (…) Западно признавање Туђманове Хрваске било је снажно подржано од стране Њемачке, упркос упозорењима да би оно могло довести до рата између Срба, Хрвата и муслимана. Фрањо Туђман је сада наш човјек. Запад не може избјећи одговорност за поновно рађање фашизма у Хрватској”(…) Запад мора да учини крај Туђмановом рехабилитовању тога зла, сем ако није толико оболио да дозвољава повратак из гроба хрватског фашизма?” Исти чланак се појављује у Ентернејшенел хералд трибјуну од 16 априла, под насловом Зашто намигивати хрватском фашизму?”

Колико је Розенталово виђење Туђманове Хрватске било тачно показује и чињеница да су, након Тујманове смрти, 11 децембра 1999, сви државници Запада, осим Ханса Дитриха Геншера, промотера преурањеног, кобног признавања Хрватске и Словеније, бојкотовали његову сахрану. А то што су га подржавали за живота, чинили су услед почетне антисрпске динамике Ватикана и Њемачке која је затим захватила Запад, и услед својих сопствених геостратешких интереса на Балкану. Постојао је и један чисто психолошки чинилац : кад је већ једном стекао жртву у Србима, Запад се могао тешко оканити своје острвљености на њу. Шта је био стварни хрватски фашизам у главама помахниталих западних хуманиста, попут француског филозофа јеврејског порекла Алена Финкиелкраута, названог Финкиелкроат, при српском измишљеном фашизму?! Слично се дешавало и са другим миљеником Запада, Алијом Изетбеговићем, идолом другог француског филозофа, такође јеврејског порекла, Бернара-Анри Левија. Сахрана Изетбеговића, Бин Ладеновог претече и учитеља, умрлог 19 октобра 2003, била је такође бојкотована од стране западног политичког естаблишмента који је касно схватио да је, својом слијепом подршком аутору Исламске декларације, био претворио Босну у бастион исламских фанатика који су ту довођени, обучавани и наоружавани управо преко Туђманове Хрватске.

Још се чека на признање за један од најстрашнијих злочина под небесима: усташки геноцид над Србима

Непобитно је дакле, у свјетлости ових речитих навода, да је та Хрватска током читаве деценије 90-их, била скроз наскроз усташка и да је сваки садашњи покушај, попут оног јесенас од стране Стјепана Месића пред хрватским академицима, да се то друкчије прикаже, умањи или оправда, обично замајавање и празна прича. Па према томе Хрватска остаје грешна, крива за један од најстрашнијих злочина који су икад почињени под небесима : геноцид над српским народом западно од Дрине у току Другог свјетског рата. Она не само да није, сем усамљених настојања, ништа предузела да се од тога злочина искупи и очисти путем истине, него је, учинивши усташко наслеђе својим и сходно томе жестоко разбивши Југославију и изагнавши остатак помореног српског народа из Крајине, свој гријех још више погоршала и своје Кајиново бреме још тежим учинила.

Може колико хоће и овај папа, као и онај предходни, Хрватску помиловати, врховног духовника чудовишне Ендехазије, кардинала Степинца, блаженим и чак свецем прогласити, може Хрватска у Европску унију и Нато ступити, али све дотле докле не призна своје велико недјело, свој magnum crimen, докле не престане да свог злодуха Анту Старчевића слави као „ оца нације „, докле буде истрајавала у потврђивању саме себе на поништавању другога, све докле се у њој не дигне нека велика савјест, што је, као што смо видјели, сасвим могуће, све дотле ће Хрватска остати тешка грешница међу народима.

 

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

 

Везане вијести:

СРБИ У ХРВАТСКОЈ Злочин под маском кафкијанске „правде ...

СУТРА ОБИЉЕЖАВАЊЕ 20 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ

ПОКЛАЛИ СТАНАРЕ, ПА ПОРОДИЦИ ОДУЗЕЛИ КУЋУ ...