Кобно пецање на ничијој земљи

Радован Стојшић упутио се 15. јула 1992. из Сремских Лаза, на ратној линији раздвајања, на пецање према Босуту. Никада се није вратио. Његова је породица тек недавно добила обавест да је сахрањен 25. јула 1992. у Винковцима и да је умро од инфаркта, у што озбиљно сумњају

Након што је породица Радована Стојшића, несталог за време рата, готово 20 година безуспешно трагала за његовим посмртним остацима, изгубивши сваку наду да ће их икада пронаћи, испоставило се да је несрећни човек свега десет дана после нестанка, још 1992. године, био сахрањен на градском гробљу у Винковцима, тек неколико километара од свог кућног прага у Сремским Лазама. Барем тако говоре документи до којих су у мају успели доћи Душан Стојшић иСнежана Ловриновић, двоје од седмеро Радованових синова и кћери. 

Радован Стојшић упутио се 15. јула 1992. из Сремских Лаза, на ратној линији раздвајања, на пецање према шест километара удаљеном Босуту, откуда се никада није вратио. 

- Претпостављали смо да је наш отац мртав, али нас чуди да није пронађен раније иако су постојали сви ови документи - каже Душан показујући пријаву смрти, лекарски извештај о узроку смрти и смртни лист, уверен да се њиховог оца, да је било воље надлежних, могло пронаћи без већих потешкоћа. 

Био доброг здравља 

Према тим документима, 71-годишњи Радован Стојшић умро је четири дана након што је нестао, 19. јула 1992. у десет сати. Пријава смрти заведена је под бројем 495/92, као пријавитељ наводи се "делатност за патологију" винковачке болнице, а као узрок у лекарском извештају од 22. јула, на којем стоји печат др. Дражена Швагеља, наводи се инфаркт миокарда. Сахрањен је 25. јула 1992, а смртни лист носи датум од 1. августа исте године. Покојник је са собом вероватно имао неку од идентификацијских исправа, јер су у наведеним документима уписани сви његови лични подаци. 

Где је Радован Стојшић провео четири дана од нестанка до смрти? Како је доспео у винковачку болницу и је ли заиста преминуо од инфаркта? Зашто његова породица после мирне реинтеграције није обавештена о томе, упркос тачно наведеној адреси на пријави смрти? Све су то питања на која нема ваљаног одговора. 



Тражећи оца, Стојшићи су се више пута обраћали разним адресама, али без успеха. Када је почетком ове године ХДЗ-ову владу заменила СДП-ова, помислили су се да ће нова власт бити ефикаснија, па су у марту упутили писмо Влади и министру полицијеРанку Остојићу. И већ 14. маја на адресу покојникове кћерке Снежане Ловриновић у Бошњацима стиже информација из полиције у Жупањи да је Радован Стојшић пронађен. После првобитног изненађења, а затим и олакшања јер се агонија дуга 20 година коначно завршила, код Стојшића се појавила и сумња. Зачудило их је што се у извештају о смрти као узрок наводи инфаркт јер, како тврде, њихов отац никада није имао срчаних проблема. Био је изузетно виталан човек, који је готово сваког дана одлазио на рибарење, пешачећи по неколико километара. 

- Био је као младић, доброг здравља. Често смо заједно одлазили на пецање. Увек нас је остављао далеко иза себе, иако је већ био у годинама - причају синови Душан и Жарко. 

На око шест километара удаљен Босут Радован се упутио и тог 15. јула 1992. Укућани су га убеђивали да не иде, јер су Сремске Лазе биле на линији раздвајања хрватске и српске стране. Премда су на том подручју биле стациониране мировне снаге УН-а (УНТАЕС), ризик је ипак постојао. Он је само одмахивао руком: "Ко ће мене, старијег човека... Ма неће мене нико..." Ипак, код последњих српских стража, према неким сведочењима, мало је застао, као да се двоумио, а онда ипак отишао до реке. Како се није вратио до увече, породица и комшије су заједно с "плавим шлемовима" претражили сву околину. 

Одмах су посумњали да су га ухватили хрватски војници, јер је раније на сличан начин нестало још двоје мештана. У такав сценарио Стојшићи су још више били уверени након што су од српских радио-везиста чули како су им с хрватске стране поручили: "Пошаљите нам још рибара." Мислећи да је ухапшен и да се налази у неком од хрватских затвора, у деветом месецу покушали су га пронаћи уз помоћ Црвеног крста и УНТАЕС-а, али нигде није био евидентиран. Успеха није било ни касније, када су га тражили путем Удружења породица несталих и насилно одведених лица из Вуковара. Ишли су и на идентификацију. 

Понављање хисторије 

- Када су 2007. године чишћени канали на Сопоту (подручје у близини Винковаца), пронађени су посмртни остаци четворице мушкараца. Двојица су била из Сремских Лаза, а један из Старих Јанковаца. Мислило се да је четврти наш отац, али није био. Он је имао само један зуб и по томе бисмо га препознали - каже Душан, који је после тог случаја дао крв за ДНК анализу. 

До Стојшића су после рата стигле приче да су њиховог оца кобног дана ухапсили хрватски војници, да су га одвели у полицију у Привлаци на испитивање, а потом у Роковце где је, према причама, постојао логор у којем је мучен. Из Роковаца је, прича се, био пуштен када је обелодањена информација о размени заробљеника "сви за све", али га је потом неко наводно убио. 

- Желимо сазнати јесу ли те приче истините и да ли је уопште реч о нашем оцу - каже Душан и додаје да ће затражити ексхумацију, али и обдукцију, тим више што се у извештају о смрти наводи да узрок смрти није потврђен обдукцијом. 
Да се сазна пуна истина важно му је због још једне трагичне чињенице. Наиме, Радован Стојшић је доживео сличну судбину као и његови родитељи у Другом светском рату, које су у Негославцима убили усташе, а њихови посмртни остаци никада нису пронађени. Сам Радован и његова сестра успели су да побегну преко њива. Као 21-годишњак отишао је у партизане, где је 1942. био рањен. С гелерима из борбе живео је пуних 50 година. По њима би се, каже Душан, могли препознати и његови посмртни остаци. 

Своје сумње пријавио је државном тужилаштву у Вуковару, где су му казали да ће предузети истражне радње. Недавно се обратио и градском комуналном предузећу ГТГ у Винковцима, где је добио информацију о месту очевог гроба. Да је Душан сам ишао потражити гробно место 446, не би га никада нашао: гроб се заправо не познаје јер је зарастао у траву, а нема ни крста с именом и презименом. 

Иако свестан да је пред њим мукотрпан посао, овај 55-годишњак је чврсто одлучио да неће одустати од ексхумације и обдукције. У томе има подршку браће и сестара, који такође желе сазнати шта се догодило, а потом посмртне остатке свог оца, након 20 година, достојно сахранити у породичну гробницу у Сремским Лазама. 

ПИШЕ: Драгана Бошњак 

Извор: СНВ