Интервју епископа Фотија за магазин "Печат"

Као Епископ у Далмацији имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библијском сиротињом“ – нашим људима повратницима, који живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то није могуће без вере и помоћи Божје.

Да ли одлука Млетака из 17. века којом се православнима са подручја Млетачке државе забрањује да опште са православнима из Турске (Србије) и Русије, и ограничавање боравак свештенства на територији Далмације говори да су важност одржавања везе епархије Далматинске са матицом, и Русијом, препознали још Млеци? Колико су ове везе битне?

То је један феномен, који прати нашу мученичку Епархију далматинску кроз читаву досадашњу историју. Није чудо што су нашом епархијом управљали митрополити из других области: митрополити дабробосански из манастира Рмња или карловачки митрополити из Сремских Карловаца, а дуго времена и Епископи филаделфијски из Млетака. Тек 1702. године Епископ Никодим (Бусовић) добија титулу далматински тј. далматинско-крчки. Он је такође имао седиште на територији Епархије далматинске.

Разним светским и црквеним силама просто није одговарало да Срби имају свога далматинског Епископа, свога пастира који ће их духовно руководити и чувати у православној вери, а који ће истовремено и живети ту са њима. Поред тога, епископима далматинским би се често замерало то ако су они у добрим, јаким везама са матицом Србијом и православном Русијом. То је заиста тешко разумети, јер шта има логичније и природније од тога? Да то, међутим, многи нису видели тако, показује и пример великог Епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), који почетком Првог светског рата од стране Аустро-угарске бива проглашен велеиздајником, наводно због добрих односа са Србијом, а посебно са Русијом. Аустро-угарски шпијуни су опљачкали његов стан у Дубровнику, а многобројне необјављене списе однели. То ће допринети његовом брзом упокојењу.

Наравно, било је и многих сличних примера. Једноставно, циљ је био да православни Срби у Далмацији буду и остану без својих пастира, како би лакше постали жртве разних пројеката, који су ишли у правцу њиховог покрштавања и промене националног идентитета.

Шта значи Црква без народа?

Црква без народа не постоји, боље речено, Црква и постоји као Народ Божији. Тако је било у време Старог Завета, тако је и данас у Новом Завету. Нови Завет је основао Господ Исус Христос својом крсном жртвом на Голготи, али и својим Васкрсењем из мртвих и у ту заједницу Новог Завета – Цркву, позвани су да уђу сви народи на земљи. Не више само један народ, како је то било у Старом Завету, већ сви народи.

Ми Срби смо постали чланови Цркве у време свете браће Кирила и Методија (9. век), а њихово дело је коначно довршено у време светога Саве (12-13 век). Већ од светога Саве бити Србин, значило је бити православан, тј. крштен човек, хришћанин. Црква, дакле, није била никаква надинституција – елита, већ заједница крштеног народа, која се сабира око своје Цркве и богослужења. То заједништво Цркве и народа нас је очувало у време турског ропства, али и у време богоборног комунизма. Оно нас чува и данас.

Одлуку о забрани служења помена на месту цркве у Глини донело је мјешовото веће. Да ли ова одлука показује у којој мери је могућ суживот?

Да, сви смо изненађени том одлуком, али се надамо да она није коначна. Где уосталом обележавати помене пострадалима, ако не на месту њиховог мучеништва? И код нас у Далмацији има пуно места где су Срби страдали од Другог светског рата, па све до данас, али ми не можемо та места достојанствено обележити. На многим од тих места није могуће ни крст, нити плочу са именима пострадалих поставити.

Пример за то су недавни догађаји на Пагу, где су плоче са именима пострадалих биле разбијене одмах након што су постављене. Да не помињемо руднике око Дрниша и разне Голубњаче, где ни до дана данашњега нема никаквих хришћанских обележја.

Сви ови поменути примери показују да су слобода и демократија нешто што се остварује и да су то идеали који често измичу људској свакодневници, иако се о њима непрестано говори.

Да ли је епархију подједнако битан верски и национални рад, јер чини се да Црква једина у оваквим околностима може очувати биће српског народа?

То је нешто неодвојиво. Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон.

Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, црногорцима, итд.

Без богослужења, сусједи у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.

Чини се да је кроз сва искушења кроз која је прошао српски народ у Хрватској, почев од Другог светског рата, Олује, брисања идентитета, преварених нада, било тешко сачувати га од националног и верског преобраћења. Да ли је и данас видљив прелазак православних у католике?

Све што сте поменули чини део голготе нашег народа и у Далмацији - у Другом светском рату безбројне жртве, поготово у време тзв. НДХ, а у новије време прогони и затирања сваке врсте. Из периода Другог светског рата позната су масовна насилна покрштавања, а у новије време она су била појединачна, највише у великим градовима, поготово у тзв. мешаним браковима.

Колико нам је познато, данас тога више нема, или је покрштавање сведено на минимум. Тешко је говорити о тајнама вере, јер су оне увек повезане са слободом и жртвом. Ми смо као Црква првенствено позвани да васпитавамо и чувамо народ у Православљу, али је то доста тешко са онима који су се из овог или оног разлога, од Другог светског рата већ удаљили од Цркве, а Срби су по националности. Њих просто не налазимо начина да ословимо и поново их приведемо и вратимо Цркви. Ти људи због тога веома често постају жртве и у искушењу су да изгубе свој духовни и национални идентитет, а да тога често нису ни свесни.

Реците нам више о значају Далмације као ранохришћанске епархије? Да ли је бити владика у епархији каква је Далматинска изазов или тешкоћа?

И једно и друго. Епископи имају апостолску службу, њихова служба је била да сведоче свету да је Исус Христос Син Божији, Који је васкрсао из мртвих и даровао нам живот вечни. То треба и ми данас да чинимо. Првенствено то. Наравно, постоји и земаљска димензија нашег служења, а то је „ношење крста“, тј. борба са реалним животним проблемима. Код нас у Далмацији то су: обнова цркава и манастира, брига о свештенству, о народу, о нашој деци која треба да уче православну веронауку, о ћирилици, итд.

Овде се на сваком кораку још увек осећају последице рата у многим сферама живота. Све је то потребно лечити и исцељивати. То није лако, али је благословено. Као Епископ у Далмацији имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библијском сиротињом“ – нашим људима повратницима, који живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то није могуће без вере и помоћи Божје. Наравно, и помоћи матичне државе Србије, а ако неће звучати утопијски, и помоћи велике православне Русије. Све нам је то потребно да бисмо опстали у Далмацији.

Када позивате Србе да се врате на своја огњишта које аргументе потежете, и са којим се све искушењима носе повратници?

Ми се као Црква првенствено бринемо да сачувамо наш народ у вери и обновимо православне светиње у Далмацији. Наравно, да се и молимо за повратак и трајни опстанак нашег народа на просторима Епархије далматинске. Овде је до рата 1991-1995. године, живело преко сто хиљада Срба, а данас их је, по последњем попису из 2011. године, око 25 хиљада. Значи, то је једна четвртина предратног становништва и то су већином старији људи.

Преко лета је, хвала Богу, другачије, јер и млађи људи са ових простора дођу у посету својим родитељима и тако обиђу своје куће и земљу. Треба доћи на Преображење у манастир Крку и видети на хиљаде људи окупљених на овај највећи далматински сабор. Многи кажу да толико народа око Преображења ни пре рата није долазило у манастир Крку. Наравно, ми бисмо се радовали када би они остали и да живе овде у Хрватској, али су за то потребни политички и економски предуслови.

Покушаји ретуширања историје дошли су дотле да је хрватска историографија почела да присваја наше светиње и обичаје. Какав одговор са наше стране треба да уследи?

То је једна мучна тема. Просто се има осећај да све треба да постане старохрватско и несрпско, а реалност каже другачије. Због те опасности, ми у нашим црквеним општинама и манастирима чувамо документе, како из катастра тако и из суда, који потврђују да су црквени објекти и наше власништво. Има, на жалост, случајева да се и то покушава негирати.

Поред документације, најбољи чувар далматинских светиња је наш мученички народ. У многим селима у Далмацији православне цркве су биле проваљене и девастиране. Нисмо их могли ни затворити, ни сачувати, све док се неко од људи није вратио у то село и почео даноноћно чувати ту светињу. И то је доказ да су Црква и наш народ једно. Ми се заиста надамо и молимо Богу да ће православни Срби у Далмацији опстати, јер смо дали тако велике људе, као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене „Православне Далмације“, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, као и писац „Голубњаче“ Јован Радуловић. Ако не заборавимо те своје великане и њихово дело, имамо шансе да опстанемо и сачувамо свој духовни и национални идентитет у Далмацији, јер се све вредно чува љубављу и жртвом. То је за нас Србе Косовски завет. Тако је било и тако ће бити и убудуће.

Печат, 14. новембар 2014. године

Извор: Епархија далматинска