ИМА ЛИ ЖИВОТА ПОСЛИЈЕ СМРТИ?
Свака нада да би бошњачка политика могла почети да се бави животом након Дејтона изгледа као чекања воза који никада неће доћи у неку забачену касаблијску станицу...
Потписивање Дејтонског споразума
Пише: Ненад ТАДИЋ
Први априлски дани 1992. године званично су означили почетак рата у БиХ - двије деценије касније он траје несмањеном жестином у главама оних који нису испунили своје ратне циљеве, прије свега унутар бошњачке политичке елите.
Срби су прихватањем Лисабонског папира Жозеа Кутиљера, прије почетка било каквих сукоба, потписали да се неће противити независној БиХ, у замјену за свој национални кантон. Исти папир потписали су и хрватски представници.
Алија Изетбеговић је повукао потпис са већ прихваћеног папира, мада је тај споразум испуњавао основни захтјев СДА и осталих муслиманских странака – независну БиХ.
Већ тада су избијени сви адути онима који би могли да оптуже Србе за планирање насилног утјеривања БиХ у неку нову Југославију. Срби су тада направили најтежи компромис: одрекли су се заједнице са Србијом, на коју су имали сва права слиједом стварања прве и друге Југославије.
Ни то није било довољно за мир, јер су политичке тежње Сарајева биле много веће од пуке независности БиХ. Под фирмом "грађанске државе" тражен је принцип "један човјек - један глас", унитаризација државе...
Све то и данас тражи политичко Сарајево. Отуда су Срби и даље у федералним медијима и политичком вокабулару "агресори" и "велико-Срби". Зато се злочини почињени током ратних сукоба испостављају, углавном, само Србима. Зато је Република Српска "геноцидна творевина"...
Покушај националне елиминације Срба и претварање више од милион и двије стотине хиљада људи у пуке грађане или "Босанце и Херцеговце" и даље су "сан снова" оних који на БиХ гледају као на домовину једног народа.
Ако се анализирају њихови ставови, без већег напора може се закључити да та свијест ни за педаљ није другачија од априла 1992. године. Свака нада да би бошњачка политика могла почети да се бави животом након Дејтона изгледа као чекања воза који никада неће доћи у неку забачену касаблијску станицу.
Највећа и једина разлика у протоку 23 године лежи баш у тој чињеници - на једној страни је Република Српска, са свим својим објективним и субјективним проблемима, која је давно иза себе оставила политичке опције које су међу Бошњацима и данас једина тема.
На другој страни су Хрвати, заокупљени исправљањем проблема насталих, прије свега, Вашингтонским папиром о стварању тадашње хрватско-муслиманске федерације и њеног нефункционисања након стварања дејтонске БиХ.
На трећој страни је бошњачка политика, чије су намјере, вокабулар и очекивања остала у деведесетим годинама прошлог вијека. Нити они те тежње могу остварити, нити су у стању да их се одрекну и крену у сусрет реалном животу.
Шта је данас БиХ?
Функционална Република Српска и нефункционална Федерација БиХ, опустошена неријешеним националним спором Хрвата и Бошњака.
У њој живе три конститутивна народа од којих два – Срби и Хрвати - тачно знају шта желе.
Истовремено, Бошњаци, загледани у мртву политичку визију, и даље чекају
поменути воз и не помишљајући да он неће доћи, напросто зато што је пруга модернизована за више од двије деценије свакодневног живота, који они не признају.
Има ли таква заједница будућност? Одговор би могао да гласи: Има ли живота послије смрти?
Извор: 
Везане вијести:
НЕЗАВИСНОСТ НАЈБОЉА ОПЦИЈА, ДЕЈТОН ... - Jadovno 1941.
САРАЈЕВО ЕТНИЧКИ НАЈЧИСТИЈИ ГРАД У БиХ - Jadovno 1941.
НЕМА НАПРЕТКА ДОК СЕ СИЈЕ МРЖЊА ... - Jadovno 1941.