Годишњица страдања припадника ЈНА у Бјеловару (29.09.1991)
Ујутро у 7.20 часова, 29. септембра 1991, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске отпочели су општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су већ 15 дана били под тоталном блокадом.
Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, а настала ситуација на измаку дана није давала никакву шансу за даљу успјешну одбрану, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне, након чега су око 19 часова припадници ЗНГ ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор.
По уласку у касарну, Јуре Шимић, у својству предсједника Кризног штаба Бјеловара, наредио је да се заробљени војници и старјешине скину до појаса, а потом је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста. Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Поред тројице поменутих официра у тој касарни погинула су још шесторица припадника ЈНА (Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић), а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размјењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.
Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара (Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић), издвојени су и затворени у полицијску станицу, одакле су их, четири дана касније, извела униформисана лица са фантомкама на главама и стрељали их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново. Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, којег су дан раније ухапсили у његовом стану под оптужбом да је “снајпериста”, који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.
Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава „Барутана” у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима ЗНГ, дигао га је у ваздух са 170 тона експлозивних средстава, и том приликом су страдали и он и војник, деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда. Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, после предаје, из освете, стрељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића.
Породица покојног Драгише Јовановића је у јулу 1998. године упутила захтјев Хашком трибуналу за покретање службене истраге против Јуре Шимића и његових сарадника, али Тужилаштво тога суда никада није отворило службену истрагу.
Војно тужилаштво у Београду је 1992. године подигло оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, која му је, преко Већа за ратне злочине у Београду, достављена у августу 2011. ради уручења, што је испровоцирало Хрватски сабор да, у октобру 2011., донесе Закон о ништавости одређених правних аката правосудних тијела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије, који је спријечио даљње поступање по њој. Иако је предсједник РХ, већ у децембру исте године, затражио, а Влада РХ, у марту 2012., подржала оцјену уставности овога закона, Уставни суд РХ о томе још није донио одлуку.
Жупанијско тужилаштво у Бјеловару, у мају 2006. године, након што им је Хашки трибунал уступио документацију, затражило је провођење истражних радњи о убиствима официра ЈНА у бјеловарској касарни против непознатих починилаца.
Након што је 2006. године на годишњицу овог догађаја РТС емитовао снимке на којима се виде злочини почињени над припадницима ЈНА, и након што су видео записи доспјели у надлежне правосудне установе у Србији и Хрватској, Жупанијски суд у Бјеловару је, по захтјеву Жупанијског тужилаштва у Бјеловара, против Јуре Шимића, у новембру 2010., покренуо истрагу “због основане сумње на почињење кривичног дјела ратног злочина против ратних заробљеника”. Истрага је још увијек у току, с тим да је у међувремену пребачена на делегирани Жупанијски суд у Ријеци, а осумњичени је, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе.
За убиство шесторице заробљених резервиста ЈНА и покушаја убиства једног цивила, Жупанијско државно одвјетништво у Бјеловару је, у септембру 2001., оптужило четворицу припадника бјеловарске полиције: Луку Маркешића, Зденка Радића, Зорана Мараса и Ивана Орловића због кривичних дјела ратног злочина против ратних заробљеника и ратног злочина против цивилног становништва. Након шест суђења, у десетогодишњем трајању, пред четири различита суда, оптужени су пресудом Жупанијског суда у Загребу, из новембра 2011., ослобођени оптужбе “јер дјела за која се терете (измјењеном оптужницом) по закону нису кривична дјела”. На посљедњу пресуду жалба није ни уложена, па је иста постала правоснажна.
Дакле, за описане злочине над припадницим ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формално правно била и Хрватска, још нико није осуђен.
Предсједништво СФРЈ је крајем 1991. прогласило мајора Милана Тепића народним херојем, посљедњим и јединим у протеклом рату. Његово име данас носе улице и касарне у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан Орден за заслуге у рату. У Комленцу код Козарске Дубице, Тепићевом родном мјесту, сваке године се обиљежава годишњица његове херојске погибије.
Војник Стојадин Мирковић – Цоле тек је 31.12.1999. године одликован “Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”. Његови посмртни остаци су у јулу 1995. сахрањени у родном селу Доње Лесковце код Ваљева, гдје му је прошле године откривена и спомен биста. Прије неколико година град Ваљево му је додијелио највеће признање “Септембарску повељу” а и једна улица у том граду носи његово име.
У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града и Дан бјеловарских бранитеља.
У Београду и Бања Луци, 28.10.2014.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Извор: Веритас
Везане вијести: