Фељтон о Јовану Рашковићу: Увек исти прогон
ЈОВАН Рашковић је 16. јула 1992, из загребачког “Вечерњег листа” сазнао да је Војно тужилаштво у Сплиту дан раније против њега подигло оптужницу која га је теретила да је од половине 1990. године, као председник Српске демократске странке, окупљао српске екстремисте, склоне злоупотреби легалног политичког деловања и иницирао, подстицао и организовао разне делатности управљене на угрожавање територијалне укупности Републике Хрватске.
У оптужници се, затим, каже да је Јован Рашковић писаним и противуставним путем покушао да отцепи део територије Републике Хрватске и припоји га другој држави. Тиме је учинио кривично дело против Републике Хрватске – угрожавање њене територијалне укупности, што је означено и кажњиво по члану 336, тачка б, ставка 1 КЗ РХ.
На крају, Војно тужилаштво у Сплиту обавештава јавност да ће Јовану Рашковићу, лекару, са пребивалиштем у Шибенику, Србину, судити у одсуству јер је оптужени у бекству, а одређен му је притвор и за њим издата потерница.
Рашковић је на ову оптужницу одговорио јавно, преко НИН-а, у чланку “У име оца и сина”. Текст није стигао да види у новинама, претекла га је смрт.
НАЈПРЕ је рекао да нема никакав доживљај политичке, етичке и правосудне кривице, за коју га терети оптужница. Све што је радио, како је деловао и мислио, записано је и јавно изговорено. До своје 60. године није се бавио политиком, нити је припадао некој политичкој организацији.
На јавну сцену – отписује Рашковић Војном тужилаштву – ступио сам у неприлично и трагично време када су многе супротности разарале не само друштвени поредак већ и целокупност међуљудских, верских и националних односа у Југославији. Наилазило је мучно и опако време за све Југословене. Уз мрачно предвиђање историјских рецидива, расли су немири и тескобе. Посебно се ширио страх колективном душом српског народа у Хрватској.
Етика дужности и одговорности, а не етика циља за који ме безобзирно оптужујете, одредила је моју активност, која се сва сводила на отворену, нескривену и јавну комуникацију са изнутра нагриженим Србима у Хрватској – каже Рашковић. – Једино моје “оружје” биле су и остале, скоро свакодневне беседе уз многобројно присуство обесправљених, изгубљених, душевно нагрижених и напуштених људи. Без властите жеље, а можда и без моје заслуге, давана ми је улога, у ствари, терет политичког вође, иако се нисам осећао као вођа.
Рашковић, затим, даје кратку историју односа Срба и Хрвата. Он сматра да су се најкобнији догађаји збили 1941. када је Павелићева НДХ одлучно спровела геноцидно уништење Срба, тог “пасјег накота за сјекиру рођеног”.
Колико српски народ у Хрватској и БиХ боли и национално разбољева сам чин масовног и колективног, монструозног убијања, још му теже пада чињеница да се хрватска јавност, посебно интелигенција и литература, нису одредиле према бестијалној духовности геноцида – каже Рашковић. – Хрватска историографија умањује и готово сасвим негира ову своју и туђу несрећу која је у смрт одвела скоро милион Срба, Јевреја и Цигана.
РАШКОВИЋ, затим, истиче да се на ту бестијалну духовност убијања сада надовезује скоро целокупно врховништво нове хрватске државе. Чини то експлицитно и у отвореним изјавама. Српски народ све то осећа као позив историје на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње.
После свега овога хрватско-српски односи добијају једну нову психопатолошку димензију параноидности – каже Рашковић. – Хрватска параноја смањује и негира усташки злочин, а српско параноидно доживљавање осећа блискост колективне несреће и обнавља геноцид.
Напред изнете тврдње Јован Рашковић поткрепљује судбином своје породице:
Мој отац Душан Рашковић, дугогодишњи адвокат и јавни бележник у Книну, кажу – угледни и племенит човек, виђен Србин тога краја, морао је из НДХ у присилну емиграцију, неодгодиво изгнанство. У првим бројевима усташких новина, загребачком “Хрватском народу”, објављена је висока новчана уцена за његову главу. Био је означен као “четничко-комунистички” вођа. А није био ни четник, ни комуниста. Био је само добар Србин и то је било доста. За те паре, обећане у уцени “тјералици”, могла се купити добра вила на Тушканцу. Мом оцу уништена је и отуђена целокупна имовина која није била мала. Примила га је и заштиту му дала Италија, земља његових студија.
То је било 1941. Педесет година касније иста судбина снашла је Душановог сина Јована. Истина, не у Книну, него 50 километара даље – у Шибенику. Поново независна држава Хрватска, поново изгони, пљачке и уништење имовине.
Био сам – каже Јован Рашковић – подвргнут невиђеном поступку у рано лето 1990. године. Догодило се то у Шибенику, где сам радио као дугогодишњи шеф психијатријског одељења и директор познате болнице. У граду, у коме сам провео 30 година, где су ме уверавали да сам као лекар, својим стручним и људским поступцима, задужио голему већину породица, не само у Шибенику, него и у целој Далмацији, Лици и Босни, на широком подручју где се протезала делатност чувене “шибенске луднице”.
У ЧЛАНКУ “У име оца и сина” Рашковић износи да је против њега написана петиција пуна мржње и прогона, претње и безобзирности:
Тражи се мој изгон из града Шибеника и из Хрватске. ХДЗ је, уз бучну, претећу пропаганду, организовала потписивање петиције на централном шибеничком тргу, испод хрватске тробојнице и шаховнице, уз звуке борбених маршева. На столовима, прекривеним покривачима који су били исцртани баналном националом орнаментиком, потписиване су срамне књиге зла. Сакупљено је, како су свечано објавили, више од 30.000 потписа у граду са још толико становника.
Рашковић наводи да је његов стан у Шибенику опустошен, бесомучно опљачкан:
Моја кућа за одмор, коју је председник Туђман у једном од својих говора назвао “Рашковићевом вилом у којој је писан Меморандум САНУ” разрушена је експлозивом и запаљена. У луксузни стан у најлепшем делу Загреба, који је испуњен бираним намештајем и уметничким сликама и вредностима које припадају мојој жени, уселио се, “без призива”, један припадник хрватске полиције. Приватно власништво моје супруге отуђено је на најгрубљи и најнепримеренији начин.
Рашковић закључује: “Мој отац и ја нашли смо се у истој ситуацији у размаку од 50 година. Разлика је у томе што је он уточиште нашао у Италији, а ја у Србији чија ме је Академија наука раније примила за свог члана. Нема, међутим, ништа необично у томе што се догодило с мојим оцем и са мном у хрватским државама. Поновила се иста судбина баш зато што су националном државном идеологијом владали исти принципи: исте идеје агресивне параноидности чија је основа била манија прогањања других, а ови други су били Срби, несрећан народ у Хрватској коме смо припадали мој отац и ја.”
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести: