Фељтон о Јовану Рашковићу: Пресвиснуо од туге
ЈОВАН Рашковић умро је у изгнанству у Београду, у свом скромном стану у Скадарској број 24. Био је уторак, 28. јул 1992. године.
Ништа није најављивало тај фатални тренутак – каже др Санда Рашковић-Ивић. – Тог дана мој отац је био на послу. После прогона из Шибеника, радио је у београдској Болници за неуролошке болести “Свети Сава”. Око три по подне посетио је редакцију НИН-а и предао за штампу свој текст “У име оца и сина”. Био је то његов одговор на оптужницу коју је против њега подигло Војно тужилаштво у Сплиту.
На питање новинара како се осећа после недавне операције жучи, Рашковић је рекао: “Добро. Мало шетам, мало држим дијету”. Затим је отишао кући. Ручао је и хтео да гледа ТВ, пренос Олимпијских игара у Барселони. Али, није било струје.
Око шест часова по подне позвонио је телефон – каже Санда. – Неки човек из Хрватске јавио му је да га Војни суд у Сплиту терети за ратне злочине и тражи казну од 15 година робије. Моја мајка, која је била у другој соби, чула је да Јован тешко дише. Ушла је код њега и упитала:
Како се осећаш? Да позовем Хитну помоћ?
Не – рекао је мој отац. – Немој никог да зовиш, ја умирем. Готово је и тако и тако.
Срце му је престало да куца тог поподнева у 6.20.
На питање да ли је Јован Рашковић боловао од срца, његова ћерка каже:
Он је имао висок притисак и неке промене на срцу, али му то апсолутно није угрожавало живот. С таквим срцем могао је још дуго да живи. Мог оца убило је нешто друго. Та апсурдна оптужба за ратни злочин била је, верујем, кап која је прелила чашу. То, једноставно, није могао да поднесе. Није могао да верује да људска мржња, злоба и заслепљеност могу бити толико јаки. Па, он је целог живота, као човек и лекар, помагао другима. У питању су не стотине, него хиљаде људи. И никад није гледао ко је какве вере и националности и колико му је дубок џеп.
Једном сте изјавили да је ваш отац једноставно пресвиснуо…
У смртовници пише да му је отказало срце, а он је пресвиснуо од туге и очаја што није успео да заустави рат у који се, као што знамо, полази с музиком и песмом а из њега враћа с јауком и сузама. Срце мога оца било је предобро за овај свет. Он јесте био под великим стресом, у последње три године свога живота излагао се страховитим напорима, желео је свуда да стигне, просто се сатирао, али, кажем, то није било пресудно.
Да ли је пресудан био пораз који је доживео у својој политици?
Тог 28. јула 1992. мој отац је имао 63 године и здравље које га је још добро служило. Али, он је био свестан да је изгубио своју битку за мирно решење српског питања у Хрватској. Звали су га српски Ганди, али једно је бити Ганди у великој Индији, а друго Ганди на брдовитом Балкану. Овај други није имао никакву шансу.
Зашто тако мислите?
На мог оца ударали су са две стране. С једне Туђман и његова власт, с друге Милошевић и његова власт. Туђман је знао да му у датим околностима рат иде наруку и желео га је по сваку цену. Само преко крвопролића он је могао да створи независну хрватску државу и из ње протера српски народ, сведе га на три одсто, што је био и Павелићев план. И зато му је политика Јована Рашковића била кост у грлу. Кад њу уклони, имао је отворен пут према своме циљу. Миротворство и ненасиље мога оца сметало је и Милошевићу. И он је мислио да се српско питање у Хрватској може решити пречицом, преко нишана.
Да ли је Рашковић указивао Милошевићу на погубне последице евентуалног рата с Хрватском?
Да. Рекао му је да тај рат Србима не може донети ништа добро. Казао му је да се већ двеста година границе држава кроје за зеленим столом. На то му је Милошевић одговорио: “Границе још увек повлачи војничка чизма. Докле она стигне, ту се исправља гранични камен”.
ПО речима академика Добрице Ћосића, Јована Рашковића, са политичке сцене уклонила су два национална радикализма – усташки шовинизам Хрвата и максималистички национализам Срба.
Рашковић није позивао Србе у рат – каже Ћосић. – Он их је позивао у грађанску, политичку, демократску борбу за своја права. Он није намеравао да осваја територије и цепа Хрватску иако је Уставом обесправила Србе и усташтвом запретила изгоном и смрћу. Политички циљ Јована Рашковића била је политичка аутономија српских територија у оквиру Хрватске. Био је то демократски, праведан, реалан циљ и у духу оне, политички најбоље Европе.
Али, за национална права Срба и њихову аутономију, за коју се залагао Рашковић, није хтео да чује Фрањо Туђман. На хрватски политички екстремизам, обесправљење и мржњу, на рат који је Туђман објавио Србима, Срби су, каже Ћосић, одговорили захтевом за своју републику, односно своју државу. Процењујући однос снага, Рашковић није веровао да се ратом тај циљ може остварити. Он се залагао за политичко и споразумно решење српског питања. Туђман и усташка команда нису прихватиле ниједан Рашковићев предлог. Захтевали су српску капитулацију.
Ћосић истиче да је Јован Рашковић, као политички реалист, постао сметња и српским максималистима. И зато је, грубо, понижавајуће, уклоњен с чела Српске демократске странке. У његов изгон из српског вођства у Хрватској упрегао се лично Слободан Милошевић, најмоћнији човек тадашње Србије, сматрајући Рашковића опортунистом и конзервативцем.
Била је то – каже Ћосић – трагична одлука свих Срба који су се одрекли политичке мудрости Јована Рашковића. Догодила се несрећа која је често сналазила српски народ у прошлости, кад је губио или се одрицао разборитих вођа и био обманут вођама који нису видели најразумнији, најцелисходнији пут до циља, који нису знали ни уважавали борилачке моћи свога народа због чега је он трпео и трагичне поразе.
Ћосић закључује да је Јован Рашковић оставио следећи политички аманет сународницима: национални циљеви српског народа у садашњем свету – само су оствариви циљеви. Они до којих се долази мирним, еволутивним, цивилизацијским путем и средствима.
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Фељтон: Јован Рашковић III дио
Фељтон: Јован Рашковић VII дио