Фељтон о Јовану Рашковићу: Племићи из Рашке
Пре Боја на Косову наши преци презивали су се Војновићи. У Далмацији су изгубили племство, јер нису хтели да се покатоличе.
САНДА Рашковић-Ивић каже да су за њеног оца говорили да је “лековити лекар”. Сваком свом пацијенту прилазио је отворена срца, загрлио би га, помиловао по коси и рекао: “Ма не дам ја тебе!” У ствари, пружао му је наду и утеху. А душевном болеснику утеха је најпотребнија.
– Други су за мога оца рекли, а ја ћу да поновим: “Поздрављајући се, он је у стиску руке остављао део своје душе.” То су још чинили само стари Монголи – каже Санда. О томе какав је Јован Рашковић био човек, који је “следио само себе и само на себе личио”, говори анегдота коју је записао Момо Капор. Њих двојица су једне године (рат само што није почео) боравили у Риму.
– Личили смо на два дивља препотопска типа, стигла из рата племена, у овај срећни и спокојни град – прича Капор. – Међу туристима, који су на пјаци Дела ротонда, испод Пантеона пили лимунаду и разгледали излоге с оделима и ципелама, изгледали смо сами себи анахроно – као да смо испали из каквог крвавог историјског филма. Све је то на нас деловало као призор с неке друге срећне планете. Био је то живот из кога смо били сасвим искључени.
И док се, каже Капор, у брдима њихових предака, у Крајини и Херцеговини, где су криковима још одјекивале јаме безданице, поново подмазивало оружје и припремало велико ритуално клање, њих двојица су, уморни од дугог разговора и још дужег пешачења, сели на скалине испод Агрипининог храма и углас, из зависти, беса и очајања почели у два гласа да ојкају пијану крајишку ратничку песму, која се заправо не пева већ завија:
“Мој митрољез, марка му је `брно`,
многе мајке завио у црно…”
– У једном тренутку – каже Капор – узео сам докторову платнену белу капу коју је обично носио лети, и ставио је испред наших ногу као што чине просјаци. Заиста, изгледали смо живописно. Два средовечна мушкарца, у избледелом џинсу и апостолским сандалама, од којих је један личио на случајно заосталог хипика. И гле, најпре су два постарија господина у шетњи бацили у докторову капу метални новац од по 500 лира, а њима су се затим придружили и остали који су пролазили испред храма.
РАШКОВИЋ и Капор наставили су да завијају своје курјачке песме које су помеле звонцаве декоративне музичке украсе Чимарозе, Бокоринија и Вивалдијева “Четири годишња доба”.
– У нашим крајевима – закључује Капор – као да траје један једини став – зима. И гледајући Доктора тако чинило ми се да видим један будући мит како седи попут споменика који је сишао са свог пиједестала. Истресли смо новац из капе и преселили се у кафану на тргу преко пута храма. Доктор је попио чашу “сан пелегрина” с кришком лимуна, а ја боцу “фраскатија”. Поново смо били знатижељни туристи који обилазе старине.
Санда Рашковић-Ивић: – Мој отац није волео ни конвенционалне ни таште људе. “Они су као добош”, говорио је. “Празни изнутра а праве велику буку.” Да би што боље упознао хипике, једног лета отишао је у Холандију. У Амстердаму се с њима дружио данима. Обучен у излизани џинс са разбарушеном косом и црном брадом, он се у европској престоници хипи-покрета својим изгледом није много разликовао од “деце цвећа”.
На питање ко су преци Јована Рашковића, одакле вуку корене – Санда одговара:
– Пре неколико година – каже Санда Рашковић-Ивић – ми смо, уз помоћ професора Воје Суботића, који је истраживао корене многих српских породица, продрли у доста дубоку прошлост наше фамилије. Наши преци су, према ономе што је утврдио Суботић, пре косовске битке, носили презиме Војновић. Онда су се преселили у Рашку област и узели презиме Рашковић. Били су племићи. Имали су титуле бератлијских кнезова.
Када су и како Рашковићи стигли у Далмацију?
– После једног гадног окршаја с Турцима, четворица браће Рашковић морали су да беже из Рашке области. Сваки је кренуо на своју страну. Јован Рашковић обратио се писмом млетачком провидуру молећи га да му дозволи да се са својим људством насели на територији Млетачке републике. Молба му је услишена и он је 1688. године стигао у Далмацију.
Где су се населили?
– Заједно с епископом Ептимијем, Јован Рашковић је стигао у област данашњег Дрниша. И ту су почели да граде куће, сличне онима из Рашке области. Оне се и данас разликују од типичних далматинских кућа.
Да ли су бератлијски кнезови Рашковићи у Далмацији обновили своје племство?
– Нису. Услов да им Млетачка република призна племство био је да пређу у католичку веру. Они на то нису пристали. Остали су верни православљу и изгубили племство.
ВРАТИМО се у ближу прошлост. Ко је био отац вашег оца Јована?
– Мој деда Душан Рашковић био је чувени адвокат у Далмацији. Завршио је правне студије у Загребу и Грацу са одличним успехом, а певање у Прагу. После Другог светског рата био је судија Врховног суда Хрватске у Загребу.
А ваша бака?
– Моја бака Лукијана Савка Рашковић потиче из фамилије Лукавац, једне од најбогатијих српских породица у Далмацији. Била је врло образована и хумана жена. Приче о њеној доброти дуго су се препричавале по Далмацији. Школовала је многе сиромашне девојке и подигла их да стану на своје ноге. Моја бака Савка имала је диван литерарни дар. Описала је све најважније детаље из живота своје породице. Али, о том свом раду ником ништа није говорила. Тек кад је умрла (1973), њена деца пронашла су 39 читко исписаних бакиних бележница. У једној од њих она каже: “Не дај Боже да се иједно моје дете бави политиком. Политика је тиранин који много захвата. Онај који у њу упадне нема се чему добром надати”.
Ко је од вас послушао, а ко се оглушио о бакин аманет?
– Мој деда Душан није хтео да чује за политику. Говорио је: “Далеко јој лепа кућа”. Опасном зову политике врло дуго одолевао је и мој отац Јован. У њу је ушао тек кад је навршио 59 година. Политици нисам одолела ни ја, њена унука.
У једној од својих бележница, мајка Јована Рашковића каже да је њено детињство било као песма. Нарочито лети у малом селу Тепљуху, где је породица Лукавац располагала огромним богатством.
– Овде никад није било досадно – каже Савка. – У нашој кући било је увек пуно света, домаћих, послуге, девојака, куварица, перадера, чувара свиња и крава, коњушара, праља, радника у пољу и врту. У нашој творници, коју су градили Немци, Мађари, Италијани и Словенци, радило је много људи. Ту се добро јело и пило. Маслац се туцао у великим ступама. Бела и црна кафа кувале су се по цео дан у ибрицима од литар. Јагњетина се пекла у посебним печењарама у којима су се на ражњу вртеле ћурке, кокошке, патке и гуске. Патке су се посебно товиле орасима да би им месо било мекше и слађе.
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести: