Фељтон о Јовану Рашковићу: Ни камен на камену
Санда Рашковић-Ивић, са двоје деце, кренула је из Загреба у Београд, готово наврат-нанос.
– Не знам како, али дечје играчке заузеле су највише простора у аутомобилу – каже она. – Растанак са нашим породичним кутком у Загребу био је болан. Деца су, поред играчака, тражила да обавезно понесемо кавез са канаринцем. У колима је остало још само толико места да ставимо нешто гардеробе. Да, понела сам и прегршт породичних фотографија.
Како сте стигли до Београда?
– Један део пута возила сам ја. Код Сесвета, по договору, променили смо аутомобил. Одатле до Београда возио нас је један пријатељ. Прошли смо кроз шест контролних пунктова. Срећом, нико ме није препознао. Нико није посумњао да су у колима унуци и ћерка Јована Рашковића.
Како вас је дочекао Београд?
– Тад се у Београду живело врло тешко. Инфлација, блокада, глад. Срећом, добила сам посао у болници “Лаза Лазаревић” захваљујући др Миленку Бјелогрлићу, тадашњем директору ове психијатријске установе. Али за плату коју сам примала као лекар мало шта је тада могло да се купи. За моју децу месо је постало мислена именица. Питала ме је ћерка Ана: “Мама, када ћемо да видимо јужно воће?” Рекла сам јој: “Сутра.” И када је свануло одвела сам их на пијацу да на тезгама виде јужно воће. Ми, наравно, нисмо имали новца да га купимо.
У Београду сте били подстанари. Будућност нимало ружичаста. Да ли сте се покајали што сте напустили Загреб где сте имали много боље животне услове?
– Не. Ја сам таква. Држим се принципа: кад кренеш – иди. Макар ходао по води као Христос. То је било као порођај. Он кад почне – не зауставља се. Уосталом, у Загреб, и да сам хтела, нисам више смела да се вратим.
У Хрватској је породица Рашковић имала велико имање?
– ДА. Имали смо лепу кућу у Примоштену. Била је окружена дивном баштом и од мора удаљена само 12 степеника. Право из кревета могли смо да скачемо у воду. У градњу те куће моји отац и мајка унели су велику љубав. Кућа је живела духом доброчинства и љубави. Њена врата била су увек широм отворена за све добронамерне људе. Браву на вратима никад нисмо закључавали. Долазиле су нам комшије, гости из целе ондашње Југославије и света.
Један стан имали сте у Шибенику?
– Да. Ту су живели моји отац и мајка. Она је имала кућу у овом граду. Њу је продала и купила мени леп стан у центру Загреба.
Онда сте остали без ичега?
– Кућу у Примоштену су неколико пута минирали. Била је врло тврде грађе. Добро армирана, јер се моја мајка бојала земљотреса. Све што је било у тој кући однето је или уништено. Све ствари, врло вредан намештај, неколико хиљада књига, слике, рукописи, преписка мога оца са познатим домаћим и светским писцима, филозофима, лекарима. Ватра је прогутала и Јованову преписку са таквим величинама као што су Фром и Маркузе.
Зашто се Туђманова власт тако брутално окомила на вашу кућу у Примоштену?
– Та кућа је зрачила духом слободе. У њој су гостовале многе умне главе. Неки су тамо нашли уточиште за писање својих књига. Разарајући експлозивом нашу кућу у Примоштену Туђман је хтео да за вјеки вјеков избрише сваки траг о постојању Јована Рашковића у Далмацији. Зато од ње није остао ни камен на камену.
У вашој кући у Примоштену имали сте и сауну. Њу је често користио ваш отац.
– ЈОВАН је имао две саобраћајне несреће, 1971. и 1974. године. Ломио је ноге и руке, али је успео да се одлично опорави иако су му лекари предсказивали да неће проходати. Али он је био упоран. Имао је снажну вољу. Искористио је нашу кућу поред мора да вежба у води. Рехабилитовао се практично сам. Временом се веома мало примећивало да приликом хода има проблеме са ногама.
Јесте ли покушали да повратите своју имовину у Хрватској?
– Мој отац је најлакше поднео губитак имовине. Говорио је да је бољи човек без иметка, него иметак без човека. Кад му је моја мајка једном рекла да треба нешто да предузмемо да спасавамо своју имовину, он који је увек имао толико такта, готово грубо је реаговао. Рекао је: “Сад кад толики људи губе главе било би неморално и нечасно да се парничимо око имовине.” А тад су он и моја мајка живели као подстанари. Као подстанар, мој отац је и умро.
Песник Танасије Младеновић 15 година дружио се и пријатељевао са Јованом Рашковићем. Често је био Рашковићев гост у Примоштену. Заједно су са Добрицом Ћосићем обилазили медитеранске земље.
– Несебичнијег човека од Јована Рашковића нисам видео – записао је Младеновић. – Његово опхођење према људима уопште било је топло и благонаклоно. Више пута одлазио сам у његову ординацију и посматрао га док ради. Имао је исти став према сваком пацијенту. Знао је и умео да разговара подједнако са људима највишег образовања, као и са неуким и неписменим ратаром.
МЛАДЕНОВИЋ каже да се запитао како је Јован Рашковић стигао да тако брзо, и чинило се релативно лако, уђе у дубоке тајне науке и филозофије.
– Имао сам утисак – каже он – да Рашковић многе ствари хвата у лету, да врло брзо прониче у њихову суштину. А то је својствено само људима високе интелигенције и луцидности, какав је Јован био.
– Књиге није читао него “млео” – каже Младеновић. – Дешавало се да ја неку књигу читам данима, а он је прочита за једно поподне. Питао сам се како то ради и ево његовог одговора: “Читам све књиге, па и научне, најчешће дијагонално.” А да ли успеваш да запамтиш њихову садржину, јунаке романа, схватиш њихове психолошке димензије? – питао сам га. Његов одговор је био: “Могу, ако хоћеш, сваку књигу да ти препричам.”
По речима Младеновића, Јован Рашковић ниједног тренутка није себе замишљао као неког политичког борца. Све до 1989. године, кад у Југославији почињу преокрети и превирања, Рашковића је политика занимала колико сваког обичног грађанина.
– Али, у тренутку кад се у Хрватској, под Туђмановим вођством рађала нова усташка држава, са препознатљивим усташким заставама, паролама и програмом, српски народ Крајине је Јована Рашковића, у великој невољи и смртној опасности, натерао да се стави на чело борбе за националну равноправност и демократске слободе – каже Младеновић.
Не би се, међутим, могло рећи да Срби у Хрватској нису имали и других интелектуалаца, подједнако частих и способних, да буду предводници народног покрета. Избор је, по мишљењу Младеновића, пао на Јована Рашковића управо зато што је он, као лекар, научник и педагог био познатији и популарнији од било ког другог српског интелектуалца у Хрватској.
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Фељтон: Јован Рашковић III дио
Фељтон: Јован Рашковић VII дио