Фељтон о Јовану Рашковићу: Ћаћа од Крајине
Пише: Јован Кесар
За Србе из Крајине, академик Јован Рашковић био је њихов Ћаћа. У Далмацији, Лици, на Банији и Кордуну, деца тако зову свога оца.
Ћаћа је – каже нам др Санда Рашковић-Ивић, психијатар, ћерка Јованова – као тата, само нешто мекше и присније. Ту реч наша деца почињу да тепају, такорећи у колевци, још док ћапћу млеко на мајчиној дојци.
Тих дана навршило се 15 година од смрти Јована Рашковића, лекара из Шибеника, који се годинама бавио исцељењем људских душа. Са “главом библијског пророка”, овај српски трибун заблистао је као метеор на узаврелој политичкој сцени једне земље, која ће се ускоро распасти. Сви Јованови покушаји да се заустави рат нису, нажалост, уродили плодом. Мржња је експлодирала и потекли су потоци крви.
По речима академика Добрице Ћосића, Јован Рашковић је у српску политику покушао да унесе поштење и реализам у постављању националних циљева. Он није основао Српску демократску странку да би се успео на власт, него да одбрани национално биће и суверенитет српског народа У Хрватској.
Психијатар Јован Рашковић – каже Ћосић – у бездушну политику унео је душу, у националну идеологију хуманизам, у хрватско-српски раскол дух споразума, а шовинистичкој агресији супротставио је демократско миротворство. Све су то својства антиполитике у данашњем свету тоталне политике. И чим је проговорио, Срби су га слушали; све што је рекао, Срби су примили као истину. У тминама страха и безнађа блеснула је нада.
Ћосић наглашава да је Рашковић био протагониста нове српске политике у Хрватској и највиши политички изазов савремене Хрватске.
Залажући се за разумевање хрватског националног бића и политичког интереса и права хрватског народа, са рукама испруженим за помирење са свим Хрватима спремним да Србима поштују права која они имају, Рашковић је заталасао, и ка историјској, националној и грађанској самосвести покренуо обманут, резигниран и обезвређен српски народ у Хрватској и БиХ.
ЈОВАН Рашковић је годинама био на челу Неуропсихијатријске болнице у Шибенику, најстарије душевне болнице на Балкану. Кад неко “пошемпија” у Далмацији, говорило се да је “зрео за доктора Јову”. Описујући своје вишегодишње друговање са Рашковићем, Момо Капор, писац и сликар, каже:
Рашковић је био човек нешто нижег раста од просечног. Имао је бујну косу и проседу браду. Лети је ишао увек го до појаса, са хозентрегерима дезена америчке заставе, који су придржавали његове широке панталоне испод стомака без имало трага млохавости. Уживао је, наиме, у јелу, али што би се обед више примицао завршетку, Доктор је све дубље тонуо у депресију изазвану грижом савести што је толико јео. Пио је веома мало, обично минералну воду.
Сама његова појава и карактер, који су обједињавали личност научника светског гласа, а у исто време и добродушног сеоског лекара, чија је излизана кожна торба већ сама по себи уливала поверење код пацијената, подсећали су на неког старословенског бога.
Капор мисли да он вероватно никог није више пута цртао него Јована Рашковића. Био је опчињен његовом живописном појавом “том главом бога Перуна и очима у које се није могло дуго гледати”.
Од малих цртежа пером и тушем – каже Капор – преко мноштва цртежа крејоном и сангвином и пастела, све до Докторовог портрета, покушавао сам да одгонетнем карактер и суштину тог изузетно занимљивог лица које као да је било све време свесно своје блиске смрти.
Са Јованом Рашковићем, Капор је уздуж и попреко обишао све делове Далмације у којима живе Срби. Пут их је нанео и у Равне Котаре, где су посетили дворе чувеног ускочког витеза Стојана Јанковића, чији је потомак велики писац Владан Десница. Аутор романа “Прољеће Ивана Галеба” био је вишегодишњи Рашковићев пацијент. Доктор је Десницу лечио од хипохондрије, а умро му је на рукама од рака.
Нисам ни сањао да толико припадника мог народа живи у овим крајевима – каже Капор. – И док су они износили своје муке, све неправде и сва понижења кроз која су морали да прођу у држави која није била њихова и која им није признавала права на постојање, Доктор је све дубље и дубље тонуо у своју столицу и депресију. Говорио је веома мало, тек покоју шкрту реч, као да их није слушао. Нико није примећивао да се из године у годину пуни тим неизрецивим болом од нанесених неправди, све док, испуњен до последњег делића свога бића, није као из каквог успаваног, па нагло разбуђеног гејзира изнесен без своје воље да једно време буде вођа тог несрећног народа.
А ОНДА су се испунили стадиони и тргови на којима је проговорио Јован Рашковић. Док је народ падао у неку врсту транса слушајући човека кога су сматрали свецем, он им је, каже Капор, у једној реченици рекао све: “Ја нисам ваш вођа, него слуга!”
Капор сматра да се Јован Рашковић није као други бацио у политичку арену да нешто стекне. Био је признат и познат, поштован и имућан човек. Знао је ко је, шта је и колико вреди. Један је од малобројних истакнутих српских интелектуалаца у Хрватској, који није крио да је Србин, и због тога се никоме није правдао. Њему није требало ништа друго, сем мало одмора и спокојства, али је он због свог народа ушао у ту арену, све је жртвовао, све изгубио и на крају је, као последњи лупеж и разбојник, протеран из свог родног краја.
Али, ни тада – каже Капор – када су га носили на рукама, гледали у њега као у Бога, љубили му руке и тражили помоћ, коју ни сам себи није могао да пружи, Доктор је постајао само на смрт уморни лекар, који се нагледао исувише несреће да би
могао да ужива у својој слави.
НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ СРБИН
Објашњавајући зашто је српски пук у Хрватској подигао на руке Јована Рашковића, због чега је на зборовима уз слике Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Његоша и Вука, носио и слику Рашковића, академик Матија Бећковић каже: “Тешко да су могли наћи темељнијега, пространијега, несебичнијега, племенитијега и угледнијега. Они који су Рашковића хтели да сузе и омразе, само су показали колико су ускогруди и ускоумни они сами.”
Бећковић закључује: “Јован Рашковић је веровао да се без насиља може изборити за права свог народа и да неправду не сме чинити онај коме је неправда учињена. Од кад је српских вођа, од Јована Рашковића није било мирољубивијега. Али, кад је пала крв, то није могао ни примити ни разумети. Сад знамо како се све завршило и да је због таквог исхода Јован Рашковић пресвиснуо. Његовог народа нема у Крајини, очишћен је, а његови прваци оптужени су за етничко чишћење других.”
ФЕЉТОН је направљен према казивању др Санде Рашковић-Ивић, књигама Јована Рашковића “Луда земља” и “Душа и тело” и зборнику радова о овом српском трибуну у Хрватској.
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Фељтон: Јован Рашковић III дио
Фељтон: Јован Рашковић VII дио