Ево како је Наташа Кандић приватизовала РЕКОМ и како је зарадила милионе
Поштована госпођо Кандић, хтједох Вас овог пута заобићи али вама је драго (све друге) прозивати, навикли сте да понижавате, вријеђате, омаловажавате људе на све могуће начине. Такво понашање не може бити у складу са особом која се наводно бори за људска права.
Госпођо Кандић, јавност треба знати да сте Ви пројекат регионалног карактера претворили у ваш приватни пројекат.“ Упозорење које је Соња Радошевић, новинарка и чланица Коалиције за РЕКОМ из Црне Горе, писмом упутила оснивачици и бившој директорки Фонда за хуманитарно право (ФХП) из Београда, јесте сажетак вишегодишњих дешавања око „процеса РЕКОМ“. Процеса који је, захваљујући огромним донацијама евра и долара, израстао у једно од најрентабилнијих „предузећа“ у региону. Јесте да не улаже своја средства, ништа не производи, али згрће милионе.
РЕКОМ, несуђена прва међународна „комисија за истину“, требало је, према иницијалном плану Наташе Кандић, не само да саслушава него и да приводи сведоке а у финалу свог посланства чак и да изрекне „неопозиве историјске истине“, при чему је механизам одлучивања темпиран тако да српски представник буде вазда прегласан, а Србији приписана кривица за злочине које јој пребацују Загреб, Сарајево и Приштина. Иако је РЕКОМ-ов први задатак био да утврди „чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права почињеним на територију некадашње СФРЈ у раздобљу од 1. сијечња 1991. до 31. просинца 2001. године“, пројекат, у јавности приказан као „потекао из народа“ − у међувремену је дебело застранио. Истина о судбини РЕКОМ-а је дијаметрално супротна од онога што ФХП донаторима продаје као „грасс-роот“ иницијативу; уместо тога, РЕКОМ се извргао у бизнис-план одакле вуку корист Наташа Кандић и њени партнери који су, у првом реду, у обавези према наручиоцима − страним владама које би да у Србији прогурају своју верзију „званичне истине“ о распаду СФРЈ и недавној прошлости.
Стога механизам приватизације „процеса РЕКОМ“ и узурпације овлашћења тзв. Коалиције за РЕКОМ од стране ФХП-а и Наташе Кандић заслужују посебну пажњу.
ЖРТВЕ КАО ПОРОДИЧНИ БИЗНИС
Идеја РЕКОМ-а није „изникла“ из народа, већ на јаслама страних амбасада. Да ту нису чиста посла, брзо су уочили и активисти РЕКОМ-а, попут Едине Ђурковић, тада директорке невладине организације (НВО) под називом „Транситионал Јустице, Аццоунтабилитy анд Ремембранце ин Босниа анд Херзеговина“ (ТЈАР). Почетком 2012. године обавила је задатке које јој је поверила Наташа Кандић и састала се са америчким амбасадором у Босни Патриком Муном и високим представником међународне заједнице Валентином Инцком; обојица су подржала РЕКОМ. Ђурковићева је Наташи Кандић узгред приговорила да устројство Иницијативе за РЕКОМ „баш и не звучи као боттом-уп“ (у преводу: од доле, према горе, дакле − из народа). Примедба је била на месту, пошто су се у Нацрту јавног заговарања Иницијативе РЕКОМ на првом месту нашле стране амбасаде, испред домаћих „мета“ у локалној заједници.
На место директорке ТЈАР долази нова особа, а ФХП из донаторских средстава, намењених за оснивање „Комисије за истину“, плаћа не само куповину свакојаке опреме (од компјутера до канцеларијског материјала) него за ту организацију подмирује и кирије, па чак и селидбу. Документација у коју је „Печат“ имао увид, а ФХП и Наташа Кандић је крију од јавности, открива да је пројекат РЕКОМ претворен у краву музару од које удобно живе и чланови породице Наташе Кандић. То доказује свота од 40.000 евра колико је у почетној фази пројекта, за свега годину дана на месту „директора медијске кампање“ добио бивши муж Наташе Кандић, режисер Лазар Стојановић. А ту су и трошкови продукције, тешки 41.000 евра. Ни то није све. Да би одржала илузију да идеја РЕКОМ ужива подршку у БиХ, Наташа Кандић у Бањалуци 2011. године ствара Центар за демократију и транзициону правду (ЦДТП) као партнерску организацију сарајевског ТЈАР-а и београдског ФХП-а. Убрзо почиње да варничи између Н. Кандић и тадашњег шефа ЦДТП-а Драгана Јерковића, па и њега „гута мрак“, а ФХП у Бањалуци инсталира Златицу Грухоњић, сестру Динка Грухоњића, председника Независног друштва новинара Војводине, који је у Србији десна рука Наташе Кандић на послу лобирања за РЕКОМ.
Наташа Кандић лојалност „сателита“ у БиХ плаћа апанажама које су четири до пет пута више него што у Босни за месец дана жестоког рада могу да зараде обични смртници. Директорки ТЈАР-а је, на пример, за 50 одсто утрошка радног времена додељено 1.110 евра месечно, а плата њене колегинице у бањалучком ЦДТП-у била је још боља: 1.380 евра, такође за половично радно време. У то доба је просечна месечна зарада, према Агенцији за статистику БиХ, износила 809 конвертибилних марака, за шта се у мењачници добијало око 400 евра. Наравно, износи зарада су према нахођењу Наташе Кандић варирали (навише!) а све је зависило од послушности актуелног шефа РЕКОМ-ове филијале. Грухоњићевој сестри је Наташа Кандић од новца добијеног за РЕКОМ купила и лаптоп, а ЦДТП-у је плаћана не само станарина за канцеларију у Бањалуци (355 евра месечно) него и канцеларијски провијант, једном приликом чак 2.217 евра. Плус режијски трошкови (по 350 евра месечно) обашка 14.700 евра за „административне трошкове консултација“…
Што од РЕКОМ-ових пара не стигну да конзумирају чланови фамилије и рођаци, то обаве пријатељи вођства РЕКОМ-а. О трошку РЕКОМ-а, на пример, бар једном годишње у елитним хотелима борави и на јавним скуповима далеко од матичне Љубљане пружа „подршку РЕКОМ-у“ и Светлана Слапшак (најбоља другарица Наташе Кандић) са све супругом Божидаром. Оно што је Динко Грухоњић за Наташу Кандић у Србији, то јој је у Сарајеву донедавна уредница „БХ дана“ Џенана Каруп Друшко. „Дневни аваз“ се недавно у тексту „Медијски мафијашки крак“ осврнуо на „злочиначку организацију која управља Босном од 1995. године“, која је „инсталирала своје људе баш свугдје јер ваља сакрити неколико милијарди украдених током рата и више од 10 политички наручених убистава“. Лист констатује да је Изетбеговићев син уочи последњих избора у ту сврху активирао Џенану „из мафијашког мрака“. Наташа Кандић не дели „Авазову“ оцену о Џенани, коју цени јер јој користи све док је уз Бакира, а Бакир Изетбеговић ваља обема све док је на власти пошто подржава РЕКОМ где је Србија предодређена за губитника. Индикативно је да је и Џенана за улогу „координатора пројекта РЕКОМ“ за 50 одсто радног времена током две године рада касирала 11.000 евра (већину своте је обезбедила холандска амбасада у Београду).
Н. Кандић је Џенани, чије име њене колеге у „Авазу“ пишу малим словом као заједнички именитељ за корумпиране медијске посленике, нашла пандане уздуж и попреко некадашње заједничке државе. ФХП-ов упосленик на Косову је тако Беким Блакај, а у Подгорици РЕКОМ заступа Мирела Реброња, која је за шест месеци, за 50 одсто радног времена, зарадила 6.000 евра, плус 14.500 евра наредне године… А године се само нижу. РЕКОМ пројекат траје већ шест година, и крај није на видику. Не треба сметнути с ума ни друге привилегије у којима рекомовци уживају у оквиру сарадње у уносном РЕКОМ подухвату.
А како је својти самозваног врха РЕКОМ-а туђе да ишта уради џабе, ни активисти нису склони таквом ризику. Иако Наташа Кандић бази саветује да се „понаша активистички“ па из сопственог џепа плати цех учешћа на разним РЕКОМ акцијама, испоставило се да та препорука нема прођу у свим екс-ЈУ срединама; „волонтери“ на Косову нису бесплатно скупљали својих „пола милиона потписа за РЕКОМ“, већ су то чинили по систему „више потписа, већа зарада“. Није чудо да је баш на Косову прикупљен највећи број потписа (преко 100.000, највише међу свим државама насталим на тлу СФРЈ) а тиме и „највећа подршка“ за оснивање РЕКОМ-а.
ШТО НЕ МОЖЕ ЦИА, МОЖЕ ФХП
Постјугословенску „Комисију за истину“ смислиле су стране дипломате, уз план донаторске подршке. Целим пројектом, од ангажовања сарадника у свим срединама од Триглава до Ђевђелије, преко избора акција, до позивања чланства и одабраних званица на „скупштине“ и форуме под окриљем РЕКОМ-а, диригује једно једино лице: Наташа Кандић. Скупштина, Координационо веће (дефинисано да надзире рад ФХП-а и других „партнера“) Секретаријат и остали органи РЕКОМ-а тек су пуке кулисе, иза којих конце вуче и паре крчми, што по бабу, што по стричевима − оснивачица ФХП-а. То је свануло свима који учествују у лакрдији званој РЕКОМ. Уосталом, голим оком се види да су новци Ахилова пета Наташе Кандић и пројекта РЕКОМ. Не зато што је кеса празна, већ зато што је потрошња велика, а уз то и спорна. Наташа Кандић је заузврат створила „РЕКОМ језгро“ које делује попут завереничке партијске ћелије; на себе је преузела комесарску ролу. Заједно са партнерима из „језгра“ као најстрожу тајну чува детаље о потрошњи новца, прикрива бројке из ревизорских извештаја… ФХП, у складу с тим, није одговорио на питања „Печата“ о буџетској потрошњи, иако их је добио још пошле седмице. Податке крије као да се ради о формули за атомску бомбу, а не о подацима које јавност има право да зна.
Наташа Кандић зна да би подробан увид у детаље трошења РЕКОМ-ових пара, намењених бољем сутра за жртве и њихове најближе − био кобан не само по њен или имиџ ФХП-а већ првенствено РЕКОМ-а, који је згодан за мужу све док су донатори широке руке. Зато унутар њене „ћелије“ влада строга, безмало војничка хијерархија; нирвану ремети спорадична буна понеког наивног члана који је запео да укаже на неморалност таквог профитирања на рачун жртава. Да некоме не би пало на ум да је потрошња донаторских пара сама себи циљ, Наташа Кандић бар једном годишње у неком од извиканих хотела у региону (Бечићи, Јахорина, Нови Сад, београдска „Краун плаза“…) уприличи хепенинг посвећен „напретку РЕКОМ-а“; такви скупови су намењени превасходно донаторима и медијским радницима, којима је ФХП домаћин и платиша пута и боравка. Наравно, из буџета за РЕКОМ. Тако једним ударцем убије две муве − обави ЕПП за РЕКОМ, а успут почасти одабране представнике „базе“, које позове да успут отаљају и Скупштину Коалиције РЕКОМ. Тиме се фингира „демократско потврђивање“ свих одлука Наташе Кандић од стране „представника жртава“.
Скупштина (коју чини део чланства РЕКОМ-а) укратко претресе најважнија питања тек форме ради и све је, наоко, у складу са демократским процедурама. Али, ђаво се крије у детаљима − пошто на тзв. Скупштине РЕКОМ-а у скупоцене хотеле не може (нити хоће) да позове све, што је око 2.000 чланова, ФХП пази да осигура долазак неколицине „најактивнијих“ (а себи најоданијих) чланова Коалиције за РЕКОМ. Међу најактивнијима су, наравно, управо они који су у оквиру пројекта РЕКОМ на платном списку Наташе Кандић. Уколико се током Скупштине ипак неко одважи да критикује начин вођења „процеса РЕКОМ“, брзо је ућуткан и још брже прегласан од стране одлично подмазане „гласачке машинерије“ Наташе Кандић. И „процес РЕКОМ“ тера даље.
Није тешко схватити где лежи толика моћ Наташе Кандић. У новцу. То је својевремено демонстрирала на Весни Тершелић из загребачке „Доцументе“ фразом „да није мене, ти не би имала ‘леба да једеш“. По среди је суоснивачица Иницијативе за РЕКОМ, до тада партнерка Наташе Кандић у Хрватској. Била је то сурова истина − јесу новци донирани захваљујући заједничкој апликацији свих партнерских организација из земаља у региону, али нико од њих жуту банку не види док им је не одобри лично Наташа Кандић. Шефица „Доцументе“ се нашла у епицентру гнева Наташе Кандић због проблематизовања устројства одлучивања у РЕКОМ-у. И прерасподеле новца. Уследила је одмазда – „Доцументу“ је на пројекту РЕКОМ експресно заменила загребачка филијала Организације младих (YИХР).
Наташи Кандић одрешене руке за описано „пословање“ и „кадровање“ омогућава системска грешка, лукаво уграђена у темеље пројекта РЕКОМ. Формално се ради о оснивању
„Комисије за истину на простору бивше Југославије“, али све донације за подршку том квазимеђународном пројекту сливају се у касу једног јединог „носиоца пројекта“ − Фонда за хуманитарно право. Где Наташа Кандић ведри и облачи у питању буџета, док већини партнера који су учествовали у изради заједничког пројекта не преостаје друго него да скупљају што падне са ФХП-ове трпезе. Уколико се некоме то не свиђа, ФХП, у супротности са потписаним уговорима, „затвори славину“ и договорена средства преусмери онима који не постављају непријатна питања. Нема сумње да је Наташа Кандић пронашла метод да црпи РЕКОМ, чак и у случају да у неким државама сасвим усахне жеља за учествовањем у том пројекту. Тада, као што смо показали на примеру БиХ, буџет РЕКОМ-а оде на прављење нове организације под кишобраном београдског ФХП-а. И тако укруг. Све то је врх леденог брега онога што је спискано „у име и за рачун жртава“, под фирмом оснивања „Комисије за истину“.
Фингирање „подршке“
У Босни је, почевши од 2010. године, почело масовно осипање организација цивилног друштва из „процеса РЕКОМ“. ФХП се труди да закрпи што се може, па у БиХ, која је са Косовом и Хрватском окосница пројекта Наташе Кандић, настају две нове организације. Једна у Сарајеву (ТЈАР), друга у Бањалуци (ЦДТП). И ето козметичке подршке из два „регионална“ ентитета. Вештачка подршка је скупо плаћена (преко 107.000 евра) али то је за Наташу Кандић била ситница, пошто пројекат РЕКОМ без БиХ не би био уверљив код донатора. Обе поменуте организације финансијске ињекције добијају преко Наташе Кандић, уз издашну логистику ФХП-а. Друга је ствар да се у БиХ готово не могу наћи удружења жртава која подржавају РЕКОМ. Чланови Коалиције за РЕКОМ нису ни „Жене из Сребренице“, док су удружења жртава из Тузле и Бањалуке изразито против. Али то Наташи Кандић не смета, већ падобранце из Бањалуке и Сарајева користи да лансира утисак о „широкој подршци коју РЕКОМ ужива у БиХ“.
Слично је 2011. године било у Словенији, где је поводом РЕКОМ-а избио сукоб између Мировног института (Љубљана) и Наташе Кандић. Отфикарила је Мировни институт и у „посао“ око РЕКОМ-а на брзака увела неку студенткињу, која је за „бакшиш“ од 3.000 евра за два месеца рада „промовисала“ РЕКОМ. Кандић се убрзо похвалила да је и у Љубљани одржан концерт у славу РЕКОМ-а. Испоставило се да је ФХП платио предузимљивим организаторима концерта 1.500 евра, а свирка је одржана у бирцузу сумњиве репутације, као и рекламу − преко Фејсбука. Одазвала се шака посетилаца, после чега је (опет на иницијативу Наташе Кандић) у Љубљани изнебуха „активирана“ НВО „Цивиц Линк“, која је претходних 10 година пословала само „на папиру“. Све то је урађено само како би се донатори убедили да РЕКОМ и у Словенији „ужива велику подршку“.
Исплатила се и симбиоза са YИХР-ом, чије су филијале, од Београда преко Босне до Хрватске, за потребе ФХП-а ницале као печурке после кише, све како би РЕКОМ „покрио“ што већи простор бивше заједничке државе. Слично су преко ноћи настајале и нестајале партнерске организације и локални заговарачи у Македонији. Шаблон је увек исти, па су партнери Наташе Кандић временом савладали лекцију − сви плешу како од њих тражи, а спољни свет фолирају да мимо ФХП-а „процес РЕКОМ“ има суверене органе надзора и одлучивања, Статут и правила деловања. Не мари што пракса нема везе с теоријом све док стижу донаторске паре. Ретки чланови РЕКОМ-а упозоравају на ту шараду, али немају шанси да ишта промене. Нарочито откако се ФХП-у омакло да 2011. године у Сарајеву окупи већи број делегата на Скупштини Коалиције за РЕКОМ, коју чине организације и појединци, потписници Иницијативе за оснивање „Комисије за истину“. Наташа Кандић је тада умало отерана са РЕКОМ-овог престола, али се снашла и потчињенима наредила да спроведу опструкцију (легитимних) органа Коалиције за РЕКОМ. Речено − учињено. Тиме је спречила и контролу потрошње нове транше од пола милиона евра које је Европска комисија уплатила за „процес РЕКОМ“.
Да ФХП још од 2010. године спроводи тихи пуч унутар РЕКОМ-а, с намером да то постане ексклузивно ловиште Наташе Кандић, потврђује и поменута лавина излазака појединаца, организација и удружења жртава из пројекта. Већина се на тај корак одлучила због онемогућавања да учествују у подели плена; Мирсад Токача из босанског ИДЦ-а је протестно напустио „консултативни процес“ јер је ФХП одбио да грант холандске владе, тежак 960.000 евра, подели на равне части са осталим покретачима иницијативе („Доцумент“ и ИДЦ) како би све три организације „самостално организовале консултативни процес у својим земљама“.
„На основу уговора са холандском владом, ФХП је одговоран за реализацију пројекта, законито трошење средстава и финансијско извештавање, те није могао поступити у складу са захтевом ИДЦ-а,“ тврдио је ФХП, иако је у име Коалиције за РЕКОМ исти грант претходно добио управо зато јер се позивао на активности „хиљада чланова из регије“ и сарадњу са „Доцументом“ и ИДЦ. ФХП исти аргумент о масовној привржености РЕКОМ-у користи за добијање и других донација. Када је септембра 2012. године Нора Ахметај упозорила Наташу Кандић на „неусаглашености које отварају питања опстанка и легитимитета Координационог већа, Скупштине као и ко ће убудуће одлучивати о релевантним питањима везаним за РЕКОМ“, добила је љутити одговор да „не разуме о каквој се неусаглашености и недостатку консензуса ради“. Уследила је и претња активисткињи са Косова да убудуће „буде пажљивија“ у вези са сличним оценама. Ако ништа друго, једно је јасно − у борби за превласт за РЕКОМ-ове паре, Наташа Кандић је регион превела жедан преко воде.
Извор: Intermagazin
Везане вијести: