ЕКСХУМАЦИЈА САХРАЊЕНЕ ИСТИНЕ

БИЈЕЉИНА, 3. ФЕБРУАРА (СРНА) - Велики руски књижевник Гогољ написао је чувене "Мртве душе", црну критику друштва у коме ништа није свето, па ни трговање мртвим људима - након што се упореди број страдалих у протеклом рату до кога је дошао Истраживачко-документациони центар БиХ /ИДЦ/ са оним који егзистира као вишегодишњи медијским стереотип, постаје јасно да је пропаганда далеко надмашила (сурову) реалност са јасним циљем: представити једну страну као апсолутну жртву, а противника као (геноцидног) агресора.

        Бројка од 300 000 убијених припадника само једног народа (Бошњака) годинама је озбиљно цитирана у водећим западним медијима без изузетка, да би свој фалсификовани живот наставила у европским и свјетским интитуцијама и "добацила" до глобално најјаче пропагандне творнице - Холивуда.

         Истраживачко-документациони центар БиХ /ИДЦ/ до сада је регистровао око 98 000 жртава страдалих у протеклом рату, од којих су 55 одсто војници, а 45 одсто цивилно становништво - међу убијенима је око 64 000 Бошњака, 24 900 Срба, 7 700 Хрвата и око 500 "осталих".

        Дректор ИДЦ-а Мирсад Токача каже да овај број још није дефинитиван, јер се истраживање наставља, али тврди да он неће прећи 100 000 убијених, укључујући и око 500 грађана БиХ који су страдали 1991. године на ратиштима у Хрватској и Словенији.

        Код Бошњака је страдало више од 33 000 цивила и 30 000 војника, код Срба нешто више од 4 000 цивила и скоро 21 000 војника, а код Хрвата 2 100 цивила и 5 600 војника. Међу припадницима осталих народа страдало је 370 цивила и нешто више од 100 војника - стоји у документу.

        Овај црни списак од готово стотину хиљада мртвих у рату БиХ сам по себи је ужасан. Он, ипак, на срећу, износи мање од трећине жртва које су пропагандни политички центри (посебно ратне и поратне власти у Сарајеву) свакодневно понављали с намјером да само себи прибаве ореол жртве.

        За јаснију слику о овом истраживању потребно је напоменути да је по посљедњем попису у БиХ из 1991. године у њој живјело 44 одсто муслимана, 31 одсто Срба, око 17 одсто Хрвата итд...

        Занимљиви су подаци из Сарајева, града који је осјетио све ужасе рата и који је био у центру не само ратних операција свих страна, већ и велике медијске игре. Према тврдњам ратних власти у Сарајеву, током рата и након сукоба, "српски агресори" убили су више хиљада махом муслиманског становништва и мањи број припадника свог и других народа.

        Страдалима у српском дијелу Сарајева нико озбиљно није ни бавио. Можда зато да би се оджала велика лаж о томе да су Срби имали положаје само по планинама и тако у обручу држали град и уништавали га.

        Међутим, сарајевске општине Ново Сарајево, са централним градским насељем попут Грбавице или Нови Град са великим урбаним насељима попут Добриње или општина Илиџа тешко би се могли назвати планинама и брдима око Сарајева.

        У први мах помињана је ужасна цифра од неколико хиљада убијене дјеце те десет, петнаест и више хиљада страдалих у дијелу града који је био изложен Војсци Републике Српске. Подаци ИДЦ-а третирају укупне жртве у оба дијела ратом подијељеног града - већински муслиманског и српског - и поприлично одударају од медијског стереотипа.

        "У Сарајеву (у оба дијела града) страдало је 8 400 војника и 5 600 цивила. Међу страдалима је 9 499 Бошњака, 3 597 Срба, 749 Хрвата и 166 припадника других народа.        У Сарајеву је највише страдало бошњачких цивила - 69,58 одсто од 5 600 укупно регистрованих. Слиједе жртве српске националности: 20,22 одсто, те 7,83 одсто Хрвата и 2,37 осталих.

        Највише укупно страдалих војника и цивила регистровано је у сарајевским општинама Нови Град - 3 151, Ново Сарајево - 1 924, непознатој општини у Сарајеву - 1 877, Илиџи - 1 554, општини Центар - 1 551, општини Стари Град - 1 152, Вогошћи 711, Хаџићима - 635, Илијашу 530, Палама 474, те Трнову 352..."

        Према попису из 1991. године, муслиманског, а касније бошњачког становништва прије рата у Сарајеву било је око педесет одсто (49,23), Срба нешто око тридесет одсто (29,81 одсто), а Хрвата седам процената.. Југословена је било око десет одсто

        Треба рећи да су неки извори након рата, попут "Википедије", позивајући се на домаће податке, наводили да у Сарајеву (мисли се на федерални дио града који обухвата најбројније општине) живи 77 одсто Бошњака. Међутим, број осталих грађана свих националности константно се из године у годину смањује и сада је већ ова цифра превазиђена.

        Али, ова анализа броја погинулих по општинама, сем што даје увид у црну статистику, показује колико је пропаганда извитоперила слику о дешавањима у Сарајеву, вишеструко увећавајући број страдалих на једној и потпуно занемарујући страдале на другим странама. Теза о граду у коме су једни "урнисали друге са безбједне даљине" опстајала је годинама, као што ће и лажна слика етничких помјерања, која су наводно највише изражена у Републици Српској, опстати само до пописа наредне године.

        Мирсад Токача, који је на челу ИДЦ-а, јавно каже да су имали великих проблема са бројем жртава, јер многи користе потпуно неаргументоване и неутемељене бројеве страдалих. "Као да имате неку врсту такмичења ко ће објавити већи број жртава и тиме потврдити да је злочин био већи, што је апсурдно. Тиме се само узнемирава јавност", казао је он.

        Токача тврди да је низ такозваних организација жртава, које су неријетко под покровитељством власти и у њиховим рукама, лансирају неистине и неутемељене податке о броју страдалих.

        Нажалост, тај прљави посао је рађен систематски годинама, без икаквог пијетета према страдалима, с једном једином намјером: доказати да је "мој народ" највише страдао - да би се добили политички, а неријетко и економски бенефити из цијеле ствари.

        Приче о "јединој жртви", о "геноцидној Републици Српској", о етничким чишћењима у којима су "предњачили Срби" биле би тешко изводиве без монструозно увећаних бројки страдалих и често фалсификовања њихове националне, војне и сваке друге припадности.

        Нико у овој причи није невин, ни једна од некада зараћених страна, али се мора рећи су муслиманске, а данас бошњачке власти, највише и систематски фалсификовале бројке страдалих и у цијелој БиХ и у Сарајеву - као симболу крвавог рата. Довољно је прелистати вишегодишње изјаве водећих бошњачких политичара, дате у рату и након сукоба пред највишим међународним инстанцама и глобалним медијима.

        Не треба сумњати да ће ове, једине релевантне податке о страдалима сви они прећутати. Једни - задовољни бенефитима које су стекли на рачун преувеличавања страдалих у свом народу, а други већ познатом опаском да БиХ и територија бивше Југославије "није више од стратешког интереса" међународне заједнице (читај: најјачих западних сила).

        Нико се неће бавити настрашнијом посљедицом пропаганде: почетком ексхумације сахрањене истине!         Јер, они који су ионако тешке посљедице рата описивали још горим (идући до монструозних измишљотина) понизили су мртве и посвађали живе, учинивши да (су)живот у БиХ личи на свакодневни мучни наставак рата мирним средствима.

        Каква је будућност земље у којој су жртве (уз сав пијетет према њиховом страшном страдању) постале њен најаважнији "бренд" и једини "производ" који је имао пролаз широм свјетског (медијског и политичког) тржишта?

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

 

Извор: