Два ратна друга

Након што их је Месић умировио, каријере некадашњих субораца кренуле су различитим путовима: Котромановићева према СДП-у и министарској позицији, Крстичевићева у високи бизнис, па накратко на изборну листу ХДЗ-а

Међународни комитет за људска права нашу је постројбу оцијенио као најбољу у поступању према заробљеницима, одликовани смо свим одличјима која постоје у овој држави, а 12 наших субораца оптужено је за ратне злочине. Кажу да је Лора била мучилиште, а од тога ништа. Вријеме ће показати да неке оптужнице нису онакве какве би требале бити...

Ово је у Сплиту, на прослави двадесетогодишњице 72. бојне Војне полиције, изјавио њен ратни заповједник Михаел Будимир. Ријеч је о човјеку који би се – да се Младен Бајић усудио за злочине у Лори оптужити и оне који су злочинцима заповиједали и злочин прикривали – нашао на оптуженичкој клупи, скупа с Матом Лаушићем, заповједником Војне полиције ХВ-а.

Надахнути и скандалозни Будимиров говор позорно је слушао Анте Котромановић, будући министар обране у Милановићевој Влади, који у тим ријечима није видио ништа необично, као ни у чињеници да се приредба одвијала испод слика генерала Маркача и Готовине, који су и посебно поздрављени. Није то ништа ново: Котромановић годинама релативизира пресуде за ратни злочин, иако истиче да вјерује у правну државу. Кад га се, примјерице, директно упита је ли Мирко Норац ратни злочинац, Котромановић даје неодређене одговоре.

У обрани Готовине

Тврди да је ревидирао радикалне ставове изречене на Сињској алци 4. коловоза 2001, кад је напао државни врх због "криминализације Домовинског рата". Било је то вријеме кад су многи из војног врха испитивани од стране истражитеља Хашког суда; у организацији ХДЗ-а, генерали су се окупили око удруге "Вирибус унитис" и активно, готово свим средствима, радили на смјени власти. Посвуда су ницали разни стожери за обрану дигнитета Домовинског рата, а Котромановић је био један од најрадикалнијих противника трећесијечањске власти. Говор на Алци био је кулминација његових активности, а у то је вријеме походио и генерала Рахима Адемија, којем је пријетила хашка оптужница: скупина часника, међу којима је био и Котромановић, Адемију је понудила пола милијуна њемачких марака да је избјегне. Адеми је, на срећу, понуду одбио, прихватио сурадњу с Хагом и данас је на слободи, за разлику од Готовине.

За Котромановића је Готовина херој и то је пуно пута поновио: "Као војни сурадник генерала Готовине и данас сматрам да је операција 'Олуја' била права војна операција, ограниченога карактера и чиста. (...) Зато сам увјерен да генерал није направио оно за што га хашка оптужница терети, јер сам био дио операције 'Олуја'. (...) Моја је постројба осам дана након 'Олује' већ била у Босни код Грахова и тамо смо имали жесток протунапад снага генерала Младића и тамо ми је изгинуло седамнаест људи, од чега је шест заробљених објешено, што је прави ратни злочин", изјавио је 2006. за "Глобус".

Различити смјерови

Котромановић је уз Готовину провео добар дио Домовинског рата, као и његов ратни друг а данашњи политички супарник Дамир Крстичевић. Иако су у вријеме владавина Рачана и Месића припадали скупини војних часника који су се свим средствима борили против "Ивице и Стипана", двојца који су требале појести црне вране након што је Месић одлуком о умировљењу потписника скандалознога генералског писма осујетио покушај пуча, каријере су им кренуле различитим путовима.

Котромановић је, заједно с касније осуђеним ратним злочинцем Норцем и његовим кумом Миром Лацом, човјеком с којим је заједно организирао Норчев бијег и предају, кренуо према СДП-у, а Крстичевић је постао манекен данашњега информатичког дива, твртке М-Сан. Човјек који с компјутерима није имао никакве везе, одједном је постао велики играч у том послу: истина је да је Крстичевић био само параван правим власницима твртке како би могли добити уносне послове на намјештеним јавним натјечајима, захваљујући чему су зарадили милијуне.

С друге стране, Котромановићева се сињска екипа распала због чињенице да су злочини Мирка Норца били превелики да би их се могло гурнути под тепих. Норац је завршио у затвору, а Котромановић је због окретање леђа некадашњем другу кажњен смјеном у Алкарском друштву. Након тога, Котромановић улази у Савјет за ветеране СДП-а, ублажава реторику, ставља наочале, постаје новинар, а улазак у Владу требао би бити круна његова преображаја.

Проблем је једино што костури нагурани у ормар воле каткада из истога испасти. Тако Котромановић, иако се воли представљати само као романтични домољубни идеалист, нема одговор на питање зашто му је Шушкова стамбена комисија 1997. додијелила осамдесетак стамбених квадрата у елитном дијелу Загреба. На додјелу стана Котромановић није имао право, јер његов тадашњи распоред није имао никакве везе са Загребом: све му то није засметало да стан прво откупи за око 16.000 тадашњих њемачких марака, а онда га прода по вишеструко већој цијени.

Костури из ормара

Иако су данас на потпуно различитим странама, некадашњи политички истомишљеници ускоро би се поновно могли наћи као протагонисти исте приче. Наиме, спекулирајући о томе зашто је Крстичевић вратио освојени саборски мандат ХДЗ-у, многи тврде да ионако није намјеравао ући у политику, али је морао вратити дио дуга ХДЗ-овој власти за помоћ развоју твртке којој је на челу. С друге стране, ту су и они који разлог Крстичевићева повлачења виде у оптужници за ратни злочин 1995. у Мркоњић Граду, о чему су "Новости" више пута писале.

Да подсјетимо, ријеч је о двјестотињак војника и цивила који су након освајања Мркоњић Града од стране ХВ-а и ХВО-а побијени и покопани у масовној гробници. Убијени су, наводно, у знак одмазде за смрт Андрије Матијаша Паука, једног од заповједника 4. бригаде, у којега је приликом уласка у Мркоњић рафал грешком испалио војник ХВ-а, чији је идентитет судионицима акције добро познат и који и данас живи поред Сиња.

Као судионици акције Јужни потез, Крстичевић и Котромановић наводно би се могли наћи међу оптуженицима за злочин у Мркоњић Граду. Оптужницу мјесецима припрема Тужилаштво БИХ-а, а тај је злочин годинама био игнориран вјеројатно не само зато што су жртве Срби, него и стога што би оптужница довела до правосудно-политичког скандала невиђених размјера на релацији Загреб – Сарајево.

Саша Косановић

Извор: