Држава преузела Готовинину кривњу

Ангажирањем америчке одвјетничко-лобистичке твртке Паттон Боггс и садржајем својег поднеска у предмету Анте Готовине и Младена Маркача, који је Жалбено вијеће Хашког трибунала одбило прошлог тједна, влада Јадранке Косор снажно је демонстрирала континуитет с владавином Фрање Туђмана, а влада Зорана Милановића, која је након избора тај поступак наставила, континуитет са смијењеном ХДЗ-овом владом.

Наиме, централна тврдња у том поднеску, којим се влада хтјела умијешати у процес или добити статус пријатеља суда, јест тврдња да је првоступањском пресудом двојици генерала осуђена сама Република Хрватска. Штовише, та тврдња у поднеску представља прелиминарни аргумент, на којем влада заснива свој захтјев да се умијеша у процес генералима, и она ће се у том документу појавити у низу варијанти. Већ се у уводу тврди да је Судско вијеће, када је у пресуди од 15. травња 2011. године навело челнике тадашње хрватске владе као чланове удруженог злочиначког потхвата, тиме “донијело експлицитне закључке против хрватске владе”. Потом образложење поднеска почиње тврдњом да је Трибунал, када је Готовину и Маркача прогласио кривима да су као чланови удруженог злочиначког потхвата починили бројне ратне злочине, “тиме утврдио да је Република Хрватска одговорна за исте злочине”.

Изравне самооптужбе

Хрватска влада у својем поднеску подсјећа да је пресудом дефинирано да тај злочиначки потхват, уз двојицу генерала, као чланове укључује и бившег хрватског предсједника Туђмана, министра обране Гојка Шушка, шефа Главног стожера Звонимира Червенка и потпредсједника владе Јуру Радића па, подцртавајући да је Туђман уз то и утемељитељ хрватске државе, овако резонира: “У суштини, закључак да је удружени злочиначки потхват био подржаван од стране водећих чланова хрватске владе резултира закључком против саме владе и, стога, укључује саму Републику Хрватску као припадника удруженог злочиначког потхвата”.

Хрватска влада је Паттон Боггсу, који је ангажирала почетком коловоза прошле године, до данас платила најмање два милијуна куна за састављање ове изравне самооптужбе, која представља досад невиђену врсту признања, и то пред једним међународним судом, да данашња хрватска држава стоји иза свих дјела почињених од стране њених наведених бивших дужносника. Влада, додуше, тврди како се они нису удружили у злочиначки потхват и да се злочин описан у пресуди никада није догодио, но истовремено, како смо навели, тврди и да ће, ако та пресуда буде потврђена, то значити да је сама Хрватска ратни злочинац.

Нема сумње, тај став хрватске владе има пуно смисла када видимо да се ни 16 година од операције “Олуја” и протјеривања српског становништва није у стању дистанцирати од инкриминираних поступака својих ратних вођа, примјерице онако како се влада Јадранке Косор дистанцирала од Иве Санадера. Но на срећу оних у Хрватској који се одбијају идентифицирати с тим постигнућима “утемељитеља државе”, Жалбено вијеће одбацило је такво резонирање као потпуно ирелевантно за процес.

Данашња хрватска влада, као и владе које су јој претходиле од Туђманове смрти наовамо, могла је према тим догађајима заузети и друкчији став, примјерице онај који јој је лани понудило само Судско вијеће, када је у пресуди навело, досљедно се држећи принципа индивидуализације кривње, да су “неки припадници хрватског политичког и војног руководства имали заједнички циљ трајног уклањања српског цивилног становништва из Крајине”, за што су “злоупотријебили положај власти” и “употријебили хрватске војне снаге и специјалну полицију”. Међутим, ни једна хрватска влада никада није у јавности промовирала идеју да мериторан праворијек о постојању или непостојању удруженог злочиначког потхвата ваља препустити надлежном међународном суду. Умјесто тога, хрватске су власти стално подилазиле онима који су тврдили да криминализација појединих аспеката војног ослобађања Хрватске значи криминализацију Домовинског рата и хрватске државе у цјелини, па у то исто годинама здушно увјеравале грађане.

Шок и невјерица

Након што је објављена првоступањска пресуда, влада Јадранке Косор објавила је како је квалификација о удруженом злочиначком потхвату за њу неприхватљива, а тадашњи шеф опозиције и данашњи премијер Милановић изјавио је да је та инкриминација нешто што не признаје нити ће икада признати. Предсједник Иво Јосиповић, иако је изразио увјерење да заједнички злочиначки потхват није постојао, реагирао је одмјереније, није користио израз “неприхватљиво” и једини се у државном врху потрудио појаснити да теза о заједничком злочиначком потхвату не подразумијева да су сви припадници војске и полиције били његови судионици. Но своју балансирану изјаву Јосиповић је започео казавши како је особно “шокиран” пресудом. “Премијерка и предсједник шокирани пресудом”, ширили су етером хрватски медији, међутим, док су форсирано извјештавали о “шоку и невјерици” међу грађанима, на најмасовнијем просвједу против пресуде генералима окупило се тек десетак тисућа људи, што је показало да су грађани данас знатно мање пријемчиви од политичара за преузимање колективне одговорности.

Јадранка Косор одмах је најавила да ће влада поновно тражити укључење у процес у статусу пријатеља суда, а тим се обећањима обраћала својем дијелу бирачког тијела, које је у наредним предизборним мјесецима настојала електризирати евоцирањем 1990-их. Тада се чинило да се истом дијелу бирачког тијела жели додворити и Милановић, но до данас је постало јасно да тај бивши Туђманов дипломат заправо размишља као она.

Почетком коловоза 2011., када су обране генерала већ предале жалбе на првоступањску пресуду, влада је објавила да ће свој поднесак предати на јесен, из тактичких разлога, које није појаснила. Тада је тајно склопила уговор с Паттон Боггсом, за који смо дознали тек прије мјесец дана, када је “Јутарњи лист” информацију о његовом постојању пронашао у америчком регистру страних лобиста. Тамо је приложено писмо о увјетима сурадње које је Паттон Боггс послао бившем министру правосуђа Дражену Бошњаковићу, а из којег је видљиво да ће Хрватска тој твртки тијеком године дана мјесечно плаћати 60.000 долара, плус додатне трошкове, што значи да су јој досад исплаћена најмање два милијуна, а да би до истека аранжмана требало бити плаћено више од четири милијуна куна.

Паттон Боггс, који је 1999. ангажирао и Туђман, у писму наводи да ће Хрватској пружити савјетничке и одвјетничке услуге у вези хашке пресуде, но једина ствар коју специфицира јест да је тај ангажман усмјерен на рјешавање одређених правних питања од великог међународног значаја у том предмету, “што укључује војне стандарде и правила, те обичајно право у вези операције ‘Олуја’”. Занимљиво је да се предвиђало да активности Паттон Боггса укључују и помоћ у комуникацији с америчким дужносницима те политичко лобирање, за које није јасно што значи када је ријеч о поднеску Трибуналу.

Миљенићев тајни посао

Но познато је да је мјесец дана након тајног поднеска хрватске владе, Трибуналу стигао и јавни поднесак 12 махом америчких војних и правних стручњака, чији је једини циљ био показати да је Трибунал криво примијенио војне стандарде и правила те обичајно право када је оцјењивао о легалности гранатирања у операцији “Олуја”. Како је управо то била једина ствар специфицирана у писму о ангажману Паттон Боггса, отвара се питање је ли хрватска влада путем те лобистичке твртке заправо платила израду и тог поднеска, који је Жалбено вијеће овог уторка такођер одбацило. “Новости” имају одређена сазнања да је тако и било, но министар правосуђа Орсат Миљенић оглушио се на наш упит о томе, не одговоривши ни на једно од питања у вези с тим поднесцима.

Владин поднесак предан је у просинцу, тједан прије формирања нове владе, а Миљенић је као нови министар тај тајни посао наставио, потписавши два документа у даљњем поступку. Осим што је бивша влада тајно ангажирала америчке лобисте, чија је стварна улога и даље непозната хрватској јавности, она је далеко од очију јавности израдила поднесак у којем је у име хрватског народа заступала нешто врло слично начелу колективне кривње, изједначујући хрватску државу с Туђманом и окривљеницима те изводећи из тога закључак да ће евентуалним потврђивањем њихове кривње сама Хрватска бити проглашена ратним злочинцем. За тај садржај дознали смо тек након што је Трибунал, не увиђајући разлоге за тајност поднеска, прошлог тједна наложио да га се објави.

Не само да је поднесак конципиран око ове срамотне тезе, већ је због тога унапријед био осуђен на неуспјех, јер је потпуно промашио адресу којој се обратио. Он се састојао од захтјева владе да се умијеша у хашки поступак те изјаве о интересу владе у том поступку, а алтернативно се тражило да, ако Трибунал то одбије, одобри Хрватској да преда документ у својству пријатеља суда. Подноситељи су, као што су сами више пута назначили, били итекако свјесни да ни статут ни правила Трибунала не предвиђају да се државе могу умијешати као странке, али су темељем своје тезе да је у Хаагу осуђена Хрватска покушавали објаснити да би државе на то требале имати право, па су дословно тражили од Трибунала да промијени своја правила.

Поистовјетивши се с Туђманом, Радићем и другима који су у првоступањској пресуди били наведени као чланови злочиначког потхвата, Хрватска је у својој изјави тврдила да јој је оспорено право на поштену обрану. Тврдила је, надаље, да ће потврђивање такве пресуде против њених бивших дужносника довести у ризик и све будуће хрватске дужноснике у сфери обране и вањске политике, што може парализирати државу. Устврдила је не само да ће таква пресуда наштетити угледу Хрватске у међународним институцијама, него и угледу међународних институција “у очима хрватског народа”. Манипулирајући још једном тим народом, влада је Трибуналу изјавила да ће, ако јој се не дозволи мијешање у поступак, то штетити легитимитету пресуде у Хрватској, јер ће продубити перцепцију да је пресуда могла бити друкчија да је влада имала могућност судјеловања.

Бламажа с поднеском

Жалбено вијеће у својој је одбијајућој одлуци напросто одговорило да је у надлежности Трибунала само индивидуална одговорност и да закључци из пресуде ни на који начин не представљају закључке у погледу хрватске државе. Примијетило је да се влада у својем захтјеву није позвала ни на једну релевантну одредбу статута Трибунала, није пронашла ни један преседан, увјерљив аргумент или цитат којим би поткријепила своју тврдњу да би државе требале имати право мијешања у индивидуални кривични поступак. Трибунал је констатирао да му Хрватска заправо предлаже да прошири своју јурисдикцију, па закључио да би то значило недопустиво удаљавање од текста и духа његова статута. Стога је кратко одбио и алтернативни захтјев за статусом пријатеља суда, закључивши да аргументација о хрватском националном интересу из поднеска није једно од питања која се разматрају у жалбеном поступку Готовине и Маркача.

Између осталог, влада је у својем поднеску устврдила да ће пресуда, којом је по њеном мишљењу осуђена Хрватска, вјеројатно бити искориштена против ње у другим поступцима, примјерице у спору са Србијом око геноцида на Међународном суду правде. Но ни Трибунал ни Хашко тужитељство нису повлачили такве закључке о кривњи Хрватске. То је нешто што је учинила сама хрватска влада, и ако ће нетко у другим поступцима такву тезу хтјети користити против ње, сада за то има спреман аргумент: документ који је хрватска влада саставила сама против себе.

Извор: novossti