Човјек који је превише знао

Према мојим информацијама, Леварово је убојство испланирано у Загребу, а наручила су га двојица високих часника, један пуковник војне тајне службе и један полицијски генерал, но учињено је све да се то заташка, тврди новинар Жељко Ператовић
У коловозу се навршило једанаест година откако је подметнутом бомбом на прагу родне куће у Госпићу убијен Милан Левар, часник ХВ-а, који је о ликвидацијама личких Срба свједочио истражитељима Хашког суда. Због тога му је пресуђено по кратком поступку. Премда је политичка, војна и полицијска елита на његову погребу гласно обећала да ће починитељи бити нађени и предани правди, а његова удовица Весна и тада једанаестогодишњи син Леон добити сву потребну помоћ, до данас то није учињено.

 

Весна Левар

 

Недуго након атентата ухићен је И. Р., који је признао злочин, но без присутности одвјетника, чиме је признање постало неважеће. Ту је информацију, добивену од власти, у извјешћу од 13. листопада ове године Амнести Интернешнл прослиједио и Еуропској комисији. У вријеме Леварова убојства начелник госпићке полиције био је Дубравко Новак, данас шеф кабинета министра унутарњих послова Томислава Карамарка, који је тада био предстојник УНС-а.

Пирамида злочина

Новинар који је у овај случај најдубље ушао и због тога испаштао свакако је Жељко Ператовић.
- Према мојим информацијама, убојство је испланирано у Загребу, а наручила су га двојица високих часника, пуковник војне тајне службе Т. О. и полицијски генерал М. М., који су умировљеног бојника ХВ-а, исто с иницијалима М. М., задужили да прати Левара и кретање јавља бившем припаднику специјалне полиције Ф. Д.-у, који је заповијед о убојству пренио одговорнима у госпићкој постројби специјалне полиције. Одатле је зелено свјетло прослијеђено И. Ј.-у, званом Ш., и споменутом И. Р.-у, званом и Б. В.: на првог је и сам Левар прије убојства упозоравао, а други је дан прије злочин и најавио. И. Р.-у је касније суђено и због подметања мина пред куће српских повратника, но ослобођен је због недостатка доказа - каже Ператовић, који је своја сазнања још 2005. доставио главном државном одвјетнику Младену Бајићу.
И Весна Левар упорно се обраћала највишим државним дужносницима, па је Бајић реактуализирао цијелу причу: иако је наводно лани и особно саслушао оног другог М. М.-а, случај је пребачен на Жупанијско државно одвјетништво у Карловцу. Но, и ондје је мало тога учињено. "Успркос до сада проведеним бројним извидима и обављеним разговорима с великим бројем особа, полиција до данас није дошла до података, доказа и чињеница које би омогућиле покретање казненог поступка против починитеља казненог дјела убојства Милана Левара", написала нам је, уз остало, карловачка жупанијска државна одвјетница Гордана Крижанић.
Подједнак смо одговор добили и од МУП-а: "(...) напомињемо да је криминалистичко истраживање наведеног случаја и даље у тијеку те се од стране полицијских службеника овога Министарства континуирано проводе мјере и радње у циљу његовог расвјетљавања (...)"

Ни воље, ни храбрости

- Од нове власти не очекујем ништа, осим ако не буде притисака извана. У вријеме убојства равнатељ полиције био је Ранко Остојић: постане ли нови министар унутарњих послова, не вјерујем да ће самовољно ићи у рјешавање Леварова убојства, јер то подразумијева сукоб с Карамарком, с којим је у врло добрим односима - закључује Жељко Ператовић.
Весна и Леон Левар већ 11 година трпе изругивања, па и пријетње бројних својих суграђана, за које је Милан био злочинац и издајица.
- Од Миланове смрти није се догодило ништа, осим што је држава признала да није поступила по захтјеву Хашког суда и заштитила мога супруга, па је мени и сину исплаћено по 220.000 куна - каже удовица, присјећајући се како су првих мјесеци након атентата били готово изопћени из средине у којој живе. Данас, каже, има свој круг људи, али ипак свјесно живи у својеврсној полуизолацији.

 

Милан Левар

 

- Тко ме поздрави, ја му одздравим. Никога не присиљавам на комуникацију, имам дојам да ми се и данас многи устручавају прићи, јер се боје реакција других. Лика је специфична средина и рат још траје у многим главама. Но, у трговини, банци, код лијечника... сви су љубазни, нема више вријеђања - говори Весна Левар, која се само огорчено насмијала на питање је ли јој итко из сустава икада понудио помоћ.
- Првих дана послије убојства сви су све обећавали, али нитко није учинио ништа, управо супротно: сама пишем дописе, састајем се с људима, тражим помоћ... Добивам само 2.500 куна за Леоново школовање, што сам такођер искамчила судским путем - каже.

Животна борба удовице

Весна и Леон живе, по повлаштеним увјетима, у стану чији је власник држава. Од Миланова убојства Весна се бори да тај стан добије у власништво, но успјела је једино да га се из имовине Министарства обране пребаци Агенцији за управљање државном имовином. Понуђено јој је да га откупи према тржишним увјетима, што није могла и зато јер је више од 200.000 куна одштете уложила у адаптацију. На име покојнога супруга, часника Хрватске војске, не добива ни липе, па закључује како је њезин Мићо био бранитељ само на папиру.
Обраћала се и највишим носитељима државне власти: код Стјепана Месића била је неколико пута, а састала се и са садашњим предсједником Ивом Јосиповићем.
- Двапут сам се писмом обратила и Јадранки Косор, јер ми је предсједник Јосиповић рекао да моје стамбено питање може ријешити само Влада. На први ми допис није одговорено, а за други, након што сам припријетила да ћу алармирати јавност, речено је да ће се упутити мјеродавнима. Али је, замислите, писмо упућено Министарству обране, иако сам у њему јасно навела да стан више није у њиховом власништву. И то је било све од Јадранке Косор - говори Весна Левар.

 

 

Описује и свој недавни сусрет с Младеном Бајићем.
- Посредством предсједника Јосиповића и Драге Пилсела дошла сам у Бајићев уред. Кратко ме саслушао и обавијестио да је случај пребачен из Госпића. Није ништа конкретно рекао, осим што је обећао да ће особно пратити случај и јавити ми до чега се дошло. Но, ја од прољећа узалуд чекам његов позив - каже.
Сумња да се убојство све ове године заташкава зато што би истина довела до крупних риба из политичких, војних и полицијских сфера. Већ губећи наду, готово свакодневно на улици прође крај човјека који је признао, па порекао убојство њезина мужа. Гледа га, каже, у очи.
- Али нисам примијетила да и он мене гледа. У тим су ми тренуцима осјећаји помијешани: прво бих га зграбила за врат и урликала, а потом се смирим у нади да ће га правда стићи. А онда утонем у апатију јер видим да никоме није стало да се све ријеши - закључује удовица човјека убијеног зато што је желио разоткрити мрачне тајне из новије хрватске прошлости.

Пише: Ернест Маринковић

 

Извор: