ОТИМАЧИНА ДОЛАЗИ НА НАПЛАТУ

Претворба друштвене имовине у државну и приватну имала је свој значајан рукавац у отимачини великог броја станова некадашње ЈНА, а што је био посебно ефикасан ратни стимуланс за одређени тип припадника Хрватске војске. Отворени лов на квадрате непоћудних обитељи – махом српске националности, јасно – био је ремећен тек залагањем шачице цивилних активиста који су се годинама опирали таквој пракси, но крајем прошлог мјесеца стигла је хрватску државу и једна позна шамарчина из Еуропског суда за људска права у Страсбоургу, којем се професионални војник-официр Петар Орлић из Ријеке обратио још након деложације прије седам година.
Почетак крађе
Орлић није одмах током рата, дакле, наглавачке излетио на улицу, као што је био увријежени народни обичај, него се годинама повлачио по хрватским судовима који су му на концу наложили да се исели. Ту задршку вјеројатно има захвалити чињеници да је у листопаду 1991. прешао из ЈНА у ХВ, но показат ће се да му на концу ни то није било довољно. Превладат ће у корист шиканираног станара тек страсбоуршки суд; уз његову одлуку зацијело се вуче логична импликација по све многобројне сличне случајеве. А њих је пак било на десетке тисућа, будући да су војни станови чинили тек мањи дио укупно одузетих некретнина темељем ускраћивања станарског права и права на откуп големом броју хрватских Срба.
Точније, процјене казују – у недостатку прецизне документације надлежних тијела – да је временом одузето до 30 тисућа станарских права, а засад се тек с времена на вријеме понеки процес завршавао у корист жртава. Срђан Дворник, један од најупућенијих активиста у томе подручју, мишљења је да би ваљано елабориран одговор на наше питање о правној утеме-љености државног узурпирања станарског права захтијевао читаву књигу: “То је било ‘покривено’ великим бројем закона, подзаконских прописа и којекаквих паралегалних аката по-пут програма, владиних закључака и одлука итд. Готово сваки од тих прописа и ‘прописа’ је више пута мијењан”.
Дворник ту појаву држи свакако тешким кршењем људских права у највећем дијелу случајева. Што се тиче војних станова, најприје су била поништена сва ЈНА-рјешења о становима донесена након 24. српња 1991. године (то се односило и на Петра Орлића), премда је та одредба била супротна обавези Хрватске да до 8. листопада не подузима никакве једностране акте. У то доба, све до краја наредне године, преотета је и већина “напуштених” станова; једна од споменутих одредби тиче се могућности поништавања станарског права због дуљег избивања станара, при чему је увелике злоупотребљен и страх српских обитељи услијед опће атмосфере у, најчешће, урбаним срединама на неокупираном дијелу Хрватске.
Насилна избацивања
Други велики вал отимачине траје од сијечња 1993. до вељаче 1994. године, с највећим бројем насилних избацивања великог броја станара из бивших ЈНА-станова, без обзира на ма какву претходну судску одлуку.
- Процјену броја од готово тисућу таквих станова само у Сплиту, помогао нам је одредити ондашњи војни тужитељ Младен Бајић – рекао нам је Тончи Мајић, чувени сплитски бранитељ деложираних суграђана.
- У читавој Хрватској отето их је тако око 3.000, најчешће са свом имовином у њима. Ту се радило о најбруталнијем виду читаве те приче, с потицањем ужасне атмосфере панике и беспомоћности жртава у десецима тисућа војних станова на неокупираном дијелу Хрватске – каже Мајић, те закључује да је таква активност извођена у функцији етничког чишћења.
Његово особно искуство на лицу мјеста у бројним случајевима укључује и премлаћивање од стране хрватских војника, али и кобну пасивност тамо присутне полиције и других државних службеника. Још један Мајићев судруг, овај пут са загребачких попришта деложација, Зоран Пусић, такођер се добро присјећа свега.
- Било је и сукоба с полицијом која нас је односила из тих станова – каже Пусић – мада треба нагласити да је добар дио деложирања изведен заправо посве или највећим дијелом илегално, без судских рјешења. Међутим, државни органи никад нису спријечили ниједан такав случај.
Пусић је у то вријеме писао и кардиналу Фрањи Кухарићу, е да би се потоњи критички обратио предсједнику Сабора. Деложације из војних станова свеједно нису минуле све до свибња 1994. године, када Војна полиција добива миг да их престане подржавати, но дотад се њима већ намирило на тисуће узурпатора. Разни судски поступци затим ће се растезати годинама, баш као и политичке расправе о свему томе, али проблем у цијелости није ријешен – нити приближно – све до данас. Тек повремено, као што смо већ констатирали, понека пресуда домаћег судишта или Страсбоурга у корист жртава, подсјети на могућност барем дјеломичног исправљања неправде.
Рат и приватизација
О једном занимљивом примјеру у истом контексту писао је прије неколико дана и портал Х-алтер: обитељ Видић са загребачке Трешњевке дочекала је прошлог мјесеца, након дугогодишње судске битке од Загреба до реченог Еуропског суда, неочекивану задовољштину. Наиме, без обзира на процесе који им нису улијевали пуно наде, Министарство обране РХ наједном је Видићима самостално – мимо правосуђа – послало рјешење којим се тој обитељи допушта откуп војног стана, а гдје живе још од шездесетих година прошлог стољећа. Тешко је с поуздањем рећи има ли то некакве везе са скорим парламентарним изборима, нарочито знамо ли како се и актуална хрватска премијерка докопала стана у којем живи до данас.
При свему томе нарочито треба обратити пажњу на кључно питање реституције: двојбу о карактеру станарског права, које многи сврставају под облигацијске односе или – ријечима Срђана Дворника – као само мало “јачи” облик најма. Станарско право, међутим, а око тога се већ дуго ломе копља, готово је истовјетно власничком праву. Томе у прилог иду и разне одлуке међународног правосуђа, првенствено једна веома јасна одредба Еуропског суда, која фактички сравњује наведена два облика права. Досљедна примјена тог закључка, дакле, довела би до ревизије десетака тисућа одузетих станарских права, и до обавезе надокнађивања великих материјалних губитака за оне који су били оштећени у цјелокупном процесу.
Хрватска ће тако можда и генерацијама плаћати обештећење жртвама отимачине станова из претпрошлог десетљећа, тога својеврсног ратног злочина у којем је приватни материјални интерес већ добрано политички мотивираних појединаца, кориштен као додатни замашњак једног оружаног сукоба. Била је то уједно и међунационална освета, али немогуће је порећи лавовски удио плијена – освајачког, наиме – у потицању онога што се на побједничкој хрватској страни одувијек службено назива искључиво обраном. Одатле и наша стартна контекстуализација у оквиру претворбе и приватизације, развлашћивања и пљачке за чију је несметану изведбу такођер изнад свега послужила та напросто идеална чињеница рата.

Извор: novosti.com