Злочин над Србима у Бачкој, априла 1941.
Пре скоро тридесет година, на Врбицу, угледавши на православној цркви, испод крова, дубоке рупе на зиду, питао сам бака Мару од чега су. Није ми одговорила све док нисмо дошли кући. И онда је шапатом рекла, иако смо били сами у соби, као да ће је неко други чути, да су за време рата мађарски војници пуцали на цркву јер су наводно четници са звоника бацили бомбу на њихову патролу. Због тога су стрељали много Куљана. Прича ме је заинтересовала и почео сам да се распитујем код старијих људи који би могли нешто да ми кажу о том догађају. Информације које сам прикупио биле су више него занимљиве. Једна ме је фрапирала. У Историјском архиву у Новом Саду, дошао сам до податка да је након рата поднето око 1800 кривичних пријава против нн лица као и против именованих лица. Пријаве су гласиле на име пљачке, физичког злостављања, пребијања и убистава, тако да је скоро свако српско домаћинство претрпело неки облик штете.
На католичку Велику суботу, 12. априла 1941. године, из правца Сомбора, у град су умарширале мађарске трупе и већ првим говором, командант је најавио обрачун са тзв српском политиком. Неколико пута, прекидан овацијама, дао је до знања да ни јеврејска заједница, иначе малобројна у граду, ништа боље неће проћи (током рата јевреји су похапшени и послати у логоре широм Европе, а неколико истакнутих породица пришло је католичкој вери и своја јеврејска имена заменили мађарским именима). Командант је показао окупљенима списак људи који треба да буду ликвидирани. Списак му је уручио извесни Курц, бачки Шваба, а сачинио га је Јанош К. Мађар из Куле (и један и други, након рата, успели су да побегну и за злочин који су починили нису одговарали).
13.април, прошао је мирно у празничној атмосфери. Један пуцањ из пиштоља, касно увече на Ускрс, из дворишта апотекара Рудолфа Сауера био је знак да отпочне прогон недужних Срба и Јевреја. Ухапшено је преко пет стотина људи, жена, старих, младих, јаких и нејаких. Суд, сачињен од кулских Мађара и Немаца, формиран исту ноћ, заседао је у згради општине и одлучивао је о животу и смрти недужних Куљана.(зграда је срушена, налазила се преко пута Економске школе, где је сада зграда општинског суда). Мучење и пребијање трајало је читаву ноћ (посебно се истицао А.В. мађар из Куле).
14.априла, ујутру,
почела су прва убиства. Патрола, предвођена Е.Л. надничаром из Куле, упала је у
кућу старог Новака Стојкова и у постељи, његову жену Пелу, изболи су бајонетом.
Њега је крај бунара заклао војник Ендре родом из Калоче. Сина Станимира,
кулског грађевинара, и снају Виду (била је под сумњом да је она бацала бомбе са
звоника цркве!!) убили су 16. априла после језивог мучења. Нестора Ћовина,
управника поште, извели су на улицу и кундаком просули мозак по тротоару (смртоносни
ударац задао му је А.В. Мађар из Куле). Максу Херцега,бирташа, извели су крај
канала и после стравичног мучења испалили су два метка у њега. Остало је
упамћено да је рањен рекао "пуцај како треба, ја би тебе боље погодио
!" Трећи метак погодио га је у главу. И тако је на најсвирепији начин
убијено педесет и двоје недужних. Пребијено је и осакаћено на десетине, такође
недужних само зато што су били Срби. Многима је опљачкана имовина, земља отета
и сва људска права била су им одузета. Црквена звона српске православне цркве
нису смела да се оглашавају читаву годину. Црквењака Саву Шовљанског убили су у
порти и таквог оставили два дана на улазу у цркву. Црква је опљачкана и
демолирана. Свештеник Сава Дамјанов преживео је на лично ангажовање католичког
свештеника Карла Рајлера.
Тај крвави пир, можда не би стао ни тог 16. априла
да се честити Мађари и Немци нису побунили и стали на страну својих недужних
комшија. Мало је познато да је Матијас Милер, кројач из Куле са својом браћом
упао у зграду општине и Јаношу К. пљунуо у лице рекавши му да ће,ако убијање не
стане морати да убије и њега и његову породицу. Такође, мало је познато да је
Жужа (колико ми је познато презивала се Балинт ) од војне управе у Сегедину
тражила да се казне починиоци кулског априлског масакра. Адвокат Хамедер, преко
својих веза у Сомбору издејствовао је да стигне депеша о престанку хапшења, али
нико није одговарао за злочин..
Игром судбине, или ироније, убијени мученици идеолошки
неподобни послератном режиму нису добили ни спомен плочу. На заједничком
споменику пише.."споменик подижу породице стрељаних.."
Ето, тако нека и остане, скромно. Ни ХВАЛА од
државе, ни ХВАЛА од града, а пуно и до неба, ХВАЛА од породица.
А од мене вечно ХВАЛА честитим комшијама што су заштитили своје недужне комшије.
Вељко М. Лукишић
Везане вијести:
Душан Ковачев: Зашто се Војводина стиди ... - Jadovno 1941.
Годишњица почетка јануарске Рације 1942. у ... - Jadovno 1941.