Животна трка Стевана Маријана
Овај Шиђанин је успео да побегне са стрељања на сремскомитровачком гробљу 30. августа 1942. године
Човек је који слави два рођендана. Стеван Маријан, 73-годишњи пензионер из Шида, други пут „родио“ се 30. августа 1942. године. Тог дана уочи поноћи он је побегао са стрељања на Православном гробљу у Сремској Митровици. Исповест Стевана Маријана је потресна:
- У августу пре 39 година Шиђани су причали да предстоји масовно хапшење Срба. Ја сам се у то време крио неколико дана. Ипак, усташе су ме ухватиле у моме стану у ноћи између 27. и 28. августа. У Среско начелство, где сам затекао двадесетак мештана, доведен сам везан. Одатле су ме одвели у шидски затвор. Толико су тукли Стевана Пајића, Милоша Ђорђевића, Симу Тетека и његова два сина да се нису могли препознати. Нове ухапшенике су стално доводили. Руке им везане жицом, стегнуте клештима.
По мало проје
Храбри бегунац са стрељања није саслушаван у Шиду. Ујутро, после сванућа, усташе су потерале ухапшенике у затворско двориште. Постројили су их три по три у реду, тако да су једни другима гледали у потиљак. Невољници су тако стајали до 14 часова, када је пало наређење да полежу. Одмах ту, на земљи, Јоша Шук, Фрања Мадодић, Јаша Васић и друге усташе потом су их претресли и одузели им све ствари. У његовом сећању такође се урезало да су затвореници изведени из дворишта и потрпани у аутобусе. Тако су довожени на шидску железничку станицу, где су утоварени у вагоне. Путовало се за Сремску Митровицу. Поред Шиђана, у вагонима су се налазили и земљорадници из околних села. Сви су дотерани у сремскомитровачку казнионицу, у чијој једној соби се гушило 220 људи. Иначе, међу њих убачени су шпијуни, да слушају и преносе шта говоре сужњи. Свако је добио по мало проје. У току ноћи сужњи су изведени у казнионски ходник, с тим што су се претходно поскидали у гаћице. Полуголим несрећницима руке су везане на леђа, затим су их постројили и онда је пало наређење да полежу потрбушке. Тада су усташе почеле да скачу по људима и да их туку.
Зубима одвезана жица
Своје казивање Стеван Марјан повремено прекида, узима дах и потом наставља да износи појединости о најтежем дану његовог живота:
- После бестијалног иживљавања на нама, појурили су нас у двориште и утоварили у четири аутобуса. Са мном заједно у аутобусу налазили су се Илија Осмокровић, Сима, Радивој и Милорад Тетек, Душан, Влада и Богдан Коларић, доктор Драгутин Грчић и неки људи чијих имена се не сећам. Кад смо стигли на гробље, из аутобуса су нас изводили по десеторицу. Свуда око нас усташе. Масакром недужних људи руководио је Виктор Томић, Павелићев изасланик у Срему. Томић је лично, својим очима сам гледао, из револвера убијао стрељане, оне који су давали знаке живота.
Шидски бегунац налазио се у трећем аутобусу. Одлучио је да бежи. Чика Стеван је замолио Раду Миловановића, који је у аутобусу стајао иза њега да му одреши руке. Човек коме може да захвали што је жив зубима му је одрешио руке, увезане жицом, која је толико стегнута да му је крв скоро престала да струји. Исту такву услугу наш саговорник узвратио је Миловановићу. Стеван Марјан је тако покушао да помогне и Илији Осмокровићу, чије руке, изузетно чврсто везане жицом, нису могле да се одвежу.
Меци су само звиждали
Управо тада је почела животна трка човека са два рођендана. Он се налазио међу десеторицом људи, на чијем челу је био др Драгутин Грчић.
- Био сам одмах иза доктора Грчића – наш саговорник сећа се свог бегства у слободу. – Кад смо доведени, отприлике на неких пет метара испред гробнице, односно раке, један усташа нас је зауставио, ради прегледа руку, да види да ли су добро везане. Ја сам чврсто стегао олабављену жицу. Тај моменат искористио сам и почео да бежим. Трком сам кренуо преко гробља, осветљеним ватрогасним бакљама. Усташе су јуриле за мном и стално пуцали. На пуцање и то што ме гоне нисам се обазирао. Напросто сам летио у цик-цак лнију између споменика. Меци су само звиждали. Срећом, зрно ме није хтело.
Срећни бегунац, под окриљем таме, у ноћи, у трку с несмањеним темпом стигао је до Саве и ту је видео свој спас. Сав у голој води, ознојен, бацио се у реку и препливао на другу обалу код Мачванске Митровице.
Бегунац је потом отишао у Засавицу и ту је провео пуну годину дана.
Стеван Маријан се почетком септембра 1941. године вратио у Срем и постао партизан у Восутским шумама.
Пише: М. Миљевић
Овај прилог је објављен у листу: Сремске новине, 7. октобра 1981.
Везане вијести: