Усташлук је ипак прошао
Фрањо Туђман
Хвалећи наводно изразито антиусташко опредјељење Фрање Туђмана како би ваљда на тај начин омекшао хрватски десни екстремизам, што је сасвим у супротности с временом у којем је први хрватски предсједник владао, Славко Голдстеин, иначе мудар и разуман човјек, доживио је изгледа некакав свој унутрашњи лом – у тим његовим тактичким вибрацијама могло би се пронаћи и понешто од оне врсте илузије коју бисмо могли назвати јаловим надањем у чудо, а чуда се људима обично причињају кад им све лађе потону...
„Славко, док сам ја ту, усташлук неће проћи“, цитирао је недавно у интервјуу „Јутарњем листу“ познати публицист и антифашист Славко Голдстеин првог хрватског предсједника Фрању Туђмана, присјетивши се њиховог разговора негдје са почетка 90-тих. Голдстеин је говорећи даље о успону хрватске екстремне деснице додао и слиједеће: „Буде ли заиста тако и даље ишло, онда би требало вратити Туђмана да опет загалами оно о усташлуку који неће проћи“. Управо је обрнуто господине Голдстеин – усташлук је прошао у Хрватској, а Туђман не само да га није зауставио већ га је својим честим шовинистичким и расистичким испадима распиривао ваљда више него и један политичар у то вријеме. Па је сходно томе депласиран и Ваш симболички постмортем додатак „…да опет загалами о усташлуку који неће проћи“. Камо среће када би најватренији Туђманови сљедбеници имали довољно разлога више вјеровати ономе што сте Ви у том интервјуу рекли о Туђману него реалитетима једног као олово тешког хисторијског раздобља које је први хрватски предсједник управо уз њихову помоћ обликовао на битно друкчији начин од Вама обећаног.
Сјетимо се позива усташама да се врате у Хрватску. Винко Николић, један од најистакнутијих дужносника НДХ постављен је на једну од најодговорнијих функција у хрватској држави. Иво Ројница, усташки логорник за вријеме Другог свјетског рата, почашћен је титулом хрватског почасног амбасадора. Гојко Шушак, који је припадао екстремној проусташкој емиграцији у Канади, био је министар одбране. На рушење 3000 споменика посвећених антифашистичкој борби Туђман ни прстом није мрднуо, мада је управо једно такво безочно (у свијету јединствено) насиље над симболима антифашизма истовремено значило и његову негацију управо са проусташким позиција. Сјећам се једном приликом, кад сам радио интервју с Јосипом Бољковцем, први хрватски министар унутрашњих послова, овако је препричао један телефонски разговор с Туђманом из 1991. године: „Назвао ме Фрањо рано ујутро и каже ми; 'Замисли Јожа нестао је Назоров споменик. Ево гледам ван нема га у мојој улици. Хи, хи, хи…', идиотски се кихотао. Одмах сам дојурио до њега и рекао му; 'Човјече јеси ли ти нормалан. Па шта ће свијет о томе рећи'. Нагло се уозбиљио и одмах наредио да се споменик врати“.
„Геноцид може имати позитивне посљедице попут етничке хомогенизације, утврђивања граница држава и спрјечавање будућих сукоба“, „Моја жена није ни Жидовка ни Српкиња“, „НДХ је била вјековна тежња хрватског народа“, „Број Срба у Хрватској треба смањити на 3 до 4 посто“…, само је дио Туђманових изјава које га представљају у сасвим другом свјетлу него што га је Голдстедејн овај пута представио.
Реинкарнација нацистичких симбола од Другог свјетског рата на овамо права је ријеткост чак и тамо гдје је нацизам настао. Али ускрснуће усташких симбола, дијелом чак и официјелно, већ је 20-годишња хрватска пракса која је узела замах управо на постаментима и остацима каменом закриљене партизанске споменичке фигурације. Насртаји на српску мањинску заједницу поново престају бити само ствар грубе језичне стилизације. Појавио се и чекић у јуначкој руци као образац домољубља. Ваљда као дио једне традиције. У најмрачнијем раздобљу хрватске повијести чекић сличне намјене једино је био већег обима и са дуљом дршком због тога што је ипак теже разбити људску главу него пластичну таблу са ћирилицом. Поједине војне формације које су се за вријеме посљедњег рата бориле у саставу хрватске војске, а управо је Туђман био њезин врховни командант, носиле су имена усташких злочинаца. Данас им се подижу споменици са истим тим именима. Треба ли се онда чудити што на стадионима на хиљаде младих људи урла „за дом спремни“ и диже десницу у усташки и фашистички поздрав. И то без обзира на чињеницу што је Фрањо Туђман обећао Славку Голдстеину да усташлук у Хрватској, док је он ту, неће проћи.
Није Славко Голдстеин имао неке лоше намјере придајући Туђману особине које он тог момента, када су њих двојица разговарали (а и касније), није имао, већ је вјеројатно хтио на тај начин упозорити загрижене усташоидне типове да је Фрањо Туђман био против усташлука очекујући ваљда да ће онда и они сами, којима је Туђман идол, отпухати из свог срца ендехазијско увјерење. Придодао је Туђману енергично антиусташтво како би, користећи његов ауторитет, покушао придонијети омекшавању овдашње политичке атмосфере коју је свеучилишни професор Јарослав Печник у једној прилици оцијенио као „пузајући фашизам“. Мада Голдстеин није толико наиван да би повјеровао чак и у то што сам тврди и зашто се залаже.
Кад год је пригустило Голдстеин је међу првима реагирао. Смирено, углавном објективно, добронамјерно и помало месијански. Свакако умирујуће по јавност. Ово је чини ми се први пута да нема рјешење. И то у околностима узнапредовале, прије свега, реторичке демокрације. Сјетит ћемо се, дакако, у таквим околностима и познате народне изреке, пси лају а каравана пролази. Али свеједно, сватко може рећи или написати што хоће углавном без лоших посљедица по своју ријеч и опредјељење. Много добро учињених ствари свако ће друштво тек за педаљ помакнути према напријед, корак по корак. Али јави ли се некакво иницијално зло макар у количински скромним оквирима, чије коријене је немогуће накнадно ишчупати из Туђмановог предсједничког мандата,: Шимунићев усташки поздрав на максимирском стадиону „за дом спремни“, напад групе људи на симболе српске мањинске заједнице, не тако много бранитеља у шатору у Савској улици у Загребу који својим поступцима угрожавају уставни поредак ове државе… - емоционална ескалација оваквих догађања имат ће много веће бројчане учинке и разорну политичку снагу.
Јер Шимунића је у Максимиру подржало 30.000 људи, неколико дана касније на сплитском стадиону 15.000, разбијању табли са ћирилицом сугласност је дало више од 700.000 потписника референдума о укидању српског писма, а бранитеље су посјетили и бивши хрватски предсједник и садашња хрватска предсједница без обзира што су у једној прилици у шатору разапели заставу НДХ и љубили се с ратним злочинцем Главашем. Славко Голдстеин се у једном тренутку ваљда сломио. И то не зато што он не схваћа како је све то што је рекао о Туђмановом антиусташком опредјељењу контрадикторно и у нескладу са неким новијим хисторијским чињеницама, колико би се у таквим његовим тактичким вибрацијама могло пронаћи и понешто од оне врсте илузије коју бисмо могли назвати јаловим надањем у чудо. А чуда се људима обично причињају кад им све лађе потону. Не бисмо ли онда тај интервју, макар се радило можда само о тренутној деконцентрациљи господина Голдстеина, требали схватити и као упозорење да би свима нама у овој земљи, под ударима љевице због њезине економске неефикасности и удара деснице због њезиног усташлука, лађе могле потонути.
Извор: IDENTITET
Везане вијести:
Усташе ће вам опростити што су вас убијале - Jadovno 1941.