У КРАЈУ АРЧИБАЛДА РАЈСА
Одувијек села, варошице, градови, планине, равнице, ријеке, језера, мора, мостови и путеви личе на књиге. На мале и велике. Географија је највећа библиотека на свијету. Све је у њој поредано по значају и по величини. Путујеш и читаш. Долазак у неко мјесто јесте отварање корица велике, нове непрочитане књиге. Идеш његовим улицама и сокацима, разгледаш му знаменитости, причаш са људима, слушаш њихове пјесме... У ствари, листаш књигу. Књига Мачванског Прњавора, страдалника у два велика рата, мора дуго и полако да се чита како би се о њему сазнало. Јесен у овом мјесту је вријеме за сјећање на прошлост и доктора Арчибалда Рајса.
Текст: Тихомир Несторовић
МАЧВАНСКИ ПРЊАВОР, 7. ОКТОБРА (СРНА) - Мачвански Прњавор је варошица на путу Шабац - Лозница. Сваки сусрет са овим мјестом - мучеником буди друга осјећања. Прњавор је веома старо и велико мачванско насеље. По имену му се зна да је некада био црквено имање. Упркос томе што је раније изграђена, црква у Прњавору први пут се помиње тек 1735. године. Та богомоља била је посвећена светим архангелима Михаилу и Гаврилу и није била на мјесту гдје се сада налази монументални бијели храм, посвећен светом пророку Илији.
И та стара, а и ова садашња богомоља у Прњавору, дијелиле су судбину својих парохијана - рушене су и паљене исто као што су страдавали њени вјерници.
- Према љетопису, садашњи храм у центру Прњавора задужбина је Михаила и Драге Самуровића. Градња му је почета 1906. године, а завршена је три године касније. Освештан је лицем на Светог пророка Илију другог августа 1909. године. Биле су то како-тако мирне, домаћинске године. Мачвани су у свој нови храм у миру Божијем долазили само три године, а онда су почели балкански ратови.
У љето 1914. плануо је Први свјетски рат. Мачва, Прњавор, Јадар, Гучево и Подриње били су у његовом епицентру - ту је започео тај, до тада невиђен погром и покољ. Тиме и заједничко страдање светог храма и његових парохијана у Прњавору, каже хроничар овога краја књижевник Љубомир Ћорилић.
У историјским документима и у црквеном љетопису пише да је 12. август 1914. године био кобан за ово насеље и његову цркву, јер је тада Пета аустро-угарска армија, чији је фронт био од ушћа Дрине у Саву код Раче до Зворника, за само седам првих дана рата починила нечувене злочине - Прњавор је доживио стравичан покољ.
- Страдала је том приликом и његова црква - срушен је велики торањ, однесена су сва три звона, скинут је бакар са торња, велики златни крст с јабуком и други бројни, веома значајни предмети. Нечувено! У тами костурнице, изгра|ене 1922. године у црквеној порти, почивају кости 365 жртава овога мјеста.
Мир пепелу њиховом.
О страдању Прњаворчана и других мученика у Мачви упознат је цио свијет - посебно захваљујући искреном свједочењу швајцарског хуманисте и доказаног великог пријатеља српског народа доктора Арчибалда Рајса, казује Ћорилић. Гробница недужних мјештана Прњавора, према наводима у књизи Даринке С. Рајичић "Храм светог пророка Илије 1907-2007. и 85 година спомен-костурнице", освештана је петог новембра 1922. године. Тог дана у Прњавор се слегао силан свијет: државни званичници, црквени великодостојници, родбина жртава које су мучки уморили јуришници кајзера Фрање Јосифа, те Мачвани, Подринци, Јадрани, Ра|евци, Поцерци, Семберци... Међу окупљенима био је и доктор Рајс.
Петог новембра те 1922. године од Шапца до Прњавора саобраћао је и специјални воз. Доктор Арчибалд Рајс говорио је на француском језику, уз помоћ преводиоца Саве Микића. Са степеништа костурнице Рајс је гануо својим ријечима све присутне:
- Оно што сам видио у јесен 1914. године у Прњавору, некада тако поносном и веселом, прелази сваку људску машту. Лешеви измрцварених жена, дјеце и стараца. Куће у рушевинама - куће са чијих се згаришта дизаше још један дим и чији зидови бејаху умрљани крвљу невиних жртава.
Рајс је говорио и о мајкама које предвече посјећују хумке подигнуте на брзу руку, о њиховом нарицању и јауку који се разлијегао мачванском равницом.
Тако говоре само истински пријатељи. Хуманисти. Правдољубиви. Дјело доктора Арчибалда Рајса Прњаворчани, Мачвани - сав српски род никада неће заборавити. То је тај дио велике књиге, именом Прњавор, коју би увијек изнова требало читати.
Доктор Рајс упокојио се осмог августа 1929. године. Његовој сахрани на топчидерском гробљу у Београду присуствоао је велики број Прњаворчана, предвођених свештеником Миланом Никитовићем. Они који нису били на сахрани свог великог пријатеља Рајса оплакивали су га као да им је најрођенији род, каже Ћорилић.
У "Љетопису цркве пророка Илије" записано је и ово: "Одласком Рајса српски народ је схватио да је изгубио човека који је у своје време вредео нашој отаџбини више него дивизија војника. Нестало је највећег поклоника ратничких свитања".
Прњавор и Прњаворчани никада неће заборавити овог доброг човјека. Широка улица у овом мјесту - која од подринске магистрале води поред спомен-костурнице и цркве према Пустипољу, брду Xајевац и средњовјековном манастиру у Чокешини - носи име доктора Арчибалда Рајса.
Овај хуманиста рођен је осмог јуна 1875. године у Лозани, у Швајцарској. Био је хемичар и доктор природних наука. Написао је шеснаест књига. Био је дописник најчитанијих листова у Енглеској, Француској и Њемачкој - написао је више од шест стотина чланака.
Његови текстови о страдању српског народа у Првом свјетском рату никога нису остављали равнодушним. Били су оштри и убојити. Са српском војском прешао је и Албанију. Према његовој жељи, срце му је сахрањено на Кајмакчалану. Био је носилац великог броја највиших одликовања Србије.
На улазу у порту, у лијепо уређеном врту, бисте краљу Александру Првом Карађор|ђвићу и доктору Арчибалду Рајсу.
У јуну 1934. године краљ Александар посјетио је спомен-костурницу и поклонио се сјенима невиних жртава.
- Прњавор је два пута пострадао. Тог кобног 12. августа 1914. године и 1941. године на почетку Другог свјетског рата. Опет су хорде дошле преко Дрине. Још крволочнији од Фрањиних јуришника. Били су у скоро истим одорама, само им је боја била другачија. Фрањини су носили плаве, а ови Хитлерови униформе зелене боје. И ови други су село сравнили са земљом. Оставили су крвав траг - да крвавији не може бити. Поново је страдала прњаворска црква - фашисти су је били претворили у коњушницу, објашњава књижевник Ћорилић.
Тако је страдавала Мачва. Ни крива, ни дужна. Домаћинска Мачва. Зато је рана јесен у Мачви, можда и завичају Арчибалда Рајса, вријеме за сјећања на недужне жртве и овога великог хуманисту.
Извор: 