СВОЈАТАЊЕ СРПСКОГ АНТИФАШИЗМА
Хрвати! Кољачка кама великосрпских четника зарила се у наше здраво тијело. Под овом камом издише цвијет Хрватства, који је тако потријебан за будућност наше миле и драге нам Домовине. Никада се Хрватска у својој дугој повијести није налазила у таквој опасности као данас. Љубав према истој нам налаже да се ујединимо без обзира на политичка и идеолошка убјеђења и неслагања. Сви домобрани и усташе имају приступ и отворена врата у Народноослободилачки покрет Хрватске.
Током Другог свијетског рата Срби су имали два антифашистичка покрета, један ројалистички а други комунистички. Како каже професор Момчило Павловић, допринос српског народа антифашистичкој борби „на простору Југославије је одлучујући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу“.[1]
Неке од бивших југословенских република, данас настојe путем медијске пропаганде да што више истакну своју улогу у антифашистичкој борби. Тако се форсира прича како је Хрватска „ imala najjači antifašistički pokret u Evropi u Drugom svjetskom ratu“.[2] Медијску пропаганду о размјерама хрватског антифашизма потпомажу и хрватски историчари. Тако професор са загребачког Филозофског факултета Твртко Јаковина тврди да је у Хрватској „antifašizma bilo u izobilju“.[3]
Ако погледамо историјске изворе настале током Другог свијестког рата, видићемо да су Хрвати у огромној већини били у усташким и домобранским јединицама, и лојални грађани геноцидне творевине НДХ. Тек у последње двије године рата, када се видјело да ће Хитлер а тиме и његови савезници бити поражени, почели су Хрвати масовније да прилазе антифашистичкој борби.
До тада су апсолутну већину антифашистичких бораца чинили Срби из Лике, Кордуна Далмације, Хрватске и Славоније, који су се борили за свој голи живот против хрватских усташких и домобранских јединица и против фанатизованог римокатоличког свештенства које је настојало што већи број православних Срба силом да преобрати у римокатолике.
Тако нпр. према документима објављеним након Другог свјетског рата у Зборнику докумената, том V, књига 30, национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942. био:
• Шеста личка дивизија - 96% Срба;
• Седма банијска дивизија - 92% Срба
• Осма кордунашка дивизија - 95% Срба
• Дванаеста славонска дивизија - 85% Срба
Прве три горе наведене дивизије биле су у саставу Четвртог корпуса НОВ Југославије односно Првог корпуса НОВ Хрватске. У том корпусу осим самог назива „НОВ Хрватске“ како видимо по саставу дивизија мало шта је друго било хрватско.
Какво је било расположење међу хрватским масама, као и однос хрватских комуниста према усташама и домобранима, свједочи, између осталога, и овај летак дјељен фебруара 1942. године по хрватским насељима Горског Котара у којем је писало:
„Хрвати! Кољачка кама великосрпских четника зарила се у наше здраво
тијело. Под овом камом издише цвијет Хрватства, који је тако потријебан за
будућност наше миле и драге нам Домовине. Никада се Хрватска у својој
дугој повијести није налазила у таквој опасности као данас. Љубав према
истој нам налаже да се ујединимо без обзира на политичка и идеолошка
убјеђења и неслагања. Сви домобрани и усташе имају приступ и отворена
врата у Народноослободилачки покрет Хрватске. Будите убјеђени да смо ми
најприје Хрвати, па тек онда комунисти а што се најбоље види по нашем
дјеловању. Боримо се сви заједно за онакву Хрватску која највише одговара
нашим интересима... — Друг Јоза“[4]
Текст је састављен тако да изгледа као да Срби спроводе терор над Хрватима и то у вријеме када су Јадовно, Јасеновац, крашке јаме, Сисак и многа дуга стратишта прогутала десетине хиљада невиних Срба. То хрватским комунистима није битно јер су они како пише у летку „најприје Хрвати“ па тек онда антифашисти. Они не говоре о Југославији и братству и јединству, него о „Домовини“ Хрватској. Са друге стране Срби партизани су од својих комесара и команданата учени да се боре за заједничку државу и да се не свете за хрватске злочине над српском нејачи. Док су за хрватске комунисте усташе и домобрани борци „за онакву Хрватску која највише одговара нашим интересима...“, дотле су за српске комунисте ројалисти односно четници смртни непријатељи и издајице.
Говори се о ками „великосрпских четника“ у најмању руку као да су Срби окупирали Хрватску па спроводе свој терор над Хрватима, али се зато све усташке и домобранске каме натопљене српском крви амнестирају зарад будућности „наше миле и драге нам Домовине“.
Овај летак показује и то да међу Хрватима у то вријеме није „antifašizma bilo u izobilju“. Неки хрватски аутори отворено су писали о истој идеји којом су се водиле и хрватске усташе и хрватски комунисти. Тако је Бруно Бушић писао:
„Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“.[5]
Ријечи хрватских политичких вођа током уништавања СФРЈ потврђују да су хрватски и комунисти и усташе имали заједнички циљ.Тако је први предсједник независне државе Хрватске Фрањо Туђман, у свом политичком програму који је дјелимично изнијет у његовој књити „Беспућа повијесне збиљности“ сматрао да: „Геноцид може бити користан јер доводи до хомогенизације нације“.[6]
Последњи председник СФРЈ и једно вријеме предсједник Републике Хрватске, Стјепан Месић, је на најбољи начин објаснио став већине Хрвата за говорницом на једном скупу пред хрватском дијаспором:
„...Ми немамо разлога ником се испричават. Ово што траже од Хрвата. Идите клекните у Јасеновац. Ми немамо шта клечати. Ми смо два пута побједили а сви други само једном. Ми смо побједили 10. травња, кад су нам силе Осовине признале државу и побједили смо јер смо се нашли послије рата опет са побједницима за побједничким столом. У Другом свјетском рату, видите, Хрвати су два пута побједили..“[7]
Из овога се види континуитет хрватске политике која је гледала само своје интересе, па кад је требало сарађивала је са фашистима, а након њиховог слома са комунистима. Свако има право да води своју политику како хоће и да се на разне начине бори за своје интересе, али нема право да фалсификује и краде туђе заслуге у борби против фашизма.
Босна и Херцеговина је још једна од бивших југословенских република која се дичи својим антифашизмом. Наравно, као и у Хрватској и овдје се велича и присваја само антифашистички покрет под комунистичким вођством, док се ројалистички проглашава за квислиншки или фашистички покрет што нема везе са истином.
Док је још била у саставу СФРЈ, Босна и Херцеговина је славила Дан устанка народа Босне и Херцеговине сваког 27. јула у години као сјећање на устанак 1941. у Босанској Крајини.
С обзиром на то да је устаника Срба било око 20.000 а остали националности само 97, не може се говорити и писати "о свенародном устанку", него о устанку Срба Босанске Крајине.
Од 97 несрба у устанку било је: Муслимана 49, Хрвата 37, Јевреја 5, Црногораца 3, Југословен 1, Њемаца 1, Словенаца 1.[8]
Далеко више је Муслимана и Хрвата било у усташким формацијама него међу народним устаницима у прве три године рата. Пред крај рата комунисти се обраћају Муслиманима са „Браћо Муслимани“ па између осталога им кажу:
„Обраћамо вам се у данима наших задњих ослободилачких напора, када се тражи од сваког поштеног и честитог Муслимана, да се прикључи Народно-ослободилачком покрету, који је нас Муслимане спасао од уништења. Зар не видимо око себе развалине, пустош и згаришта наших насеља, зар наша свијест може бити мирна над гробовима наше искасапљење дјеце, мајки и отаца, зар једног часа смијемо сметнути с ума, да су Швабе и њихови усташко-четнички хизмећери, својски помогнути од наших муслиманских издајица, хтјели да нас братоубилачким клањем за вјечна времена униште и одбаце од наше браће без којих нема живота ни нама Муслиманима“.[9]
До тада су Срби и у партизанским и у четничким јединицама гинули у борби против њемачких, усташко-домобранских формација и муслиманских милиција, као и у међусобном братоубилачко-идеолошком рату.
Комунисти су овде изједначили ројалисте са усташама, као да су они савезници а не љути непријатељи који су водили тешке међусобне борбе на скоро цијелом простору НДХ. Шта више, Муслимани који су били у усташким и СС јединицама, такође су Србе против којих су се борили и над којима су чинили геноцид, називали четницима и великосрбима. Ни једном ријечју се не спомињу невине српске жртве нити се ико од Муслимана позива на одговорност.
Можда због таквог односа и ширења приче о подједнаком доприносу антифашистичкој борби свих народа у БиХ, данашњи бошњачки интелектуалци без длаке на језику тврде да је „samo bošnjaštvo jednako antifašizmu i antinacionalizmu“.[10]
Ово је очит примјер фалсификовања ближе и даље прошлости, као и митологизација и уздизање једне нације на пијадестал непогрешивости. Навешћемо два примјера који побијају ову тврдњу.
1. У Сарајеву је 1941. године јуриш уличне руље на главну Сефардску синагогу („Темпл“) уследио је одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров. Од десет хиљада Јевреја, рат је преживело 1.400. Ликвидација је почела пре почетка холокауста у осталој Европи.[11]
2. Током грађанског рата у БиХ, у саставу тзв. Армије РБиХ налазиле су се и формације ХОС-а које су биле састављене од Хрвата и Муслимана.[12] Хосовци су његовали усташке традиције што се јасно види по њиховим ознакама и њиховој химни гдје се отворено величају усташе.[13]
Имајући у виду само ова два примјера, поред још многих других, јасно је да „бошњаштво“ не може бити синоним за антифашизам, као што то не може бити ни име било које друге нације.
Упоредо са форсирањем невиности и непогрешивости своје нације, са друге стране многи бошњачки интелектуалци оптужују све своје комшије за фашизам или злочиначке намјере према Бошњацима. Тако у неким књигама штампаним у Федерацији читамо између осталог:
„На вредновање усташког режима као 'клерикалне диктатуре' надовезује се оцјена да су Срби слом Краљевине Југославије користили за остварење својих ексклузивистичких циљева, успоставу Велике Србије, геноцидом као средством, али и циљем тог програма“.[14]
Дакле, не само да се умањују српске заслуге у антифашистичкој борби, док се минималне заслуге бошњачког народа издижу до необјективних висина, него се Срби који су највише страдали током Другог свијетског рата и на којима је почињен геноцид од стране Хрвата и Бошњака, оптужују да су своју несрећу тобоже искористили за стварање тобоже „Велике Србије“ и то ни мање ни више него планираним геноцидом над Бошњацима.
Аутор се незауставља на томе, него без гриже савјести тврди како међу „Бошњацима није било фашистичких покрета, нити фашистичких снага“.[15] Као да му није познато да су Муслимани учествовали у помоћним Шуцкор јединицама које су чиниле злочине над Србима широм Босне и Херцеговине и у казненим експедицијама по Србији током Првог свијетског рата, затим у усташким јединицама и СС јединицама које су учествовале у истребљењу Срба током Другог свијестког рата, да би опет у грађанском рату у БиХ током деведесетих постојале јединице које су како смо видјели, његовали усташку традицију, затим фанатизоване вјерске јединице муслимана, а злочине над Србима су чиниле и остале јединице тзв. Армије РБиХ.
Заслуге у антифашистичкој борби најбоље се виде кроз жртве дате у самој борби. Национална структура страдалих партизана у БиХ је оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.[16]
Овдjе нисмо узели у обзир и погинуле Србе у ројалистичком антифашистичком покрету јер тачан број још није утврђен, тако да је допринос Срба још значајнији. Како би спријечили фалсификовање историје, треба се посветити опсежном раду на прикупљању докумената и презентовању чињеница јавности које бацају право свијетло на карактер антифашистичке борбе.
Борис Радаоквић
Неке од бивших југословенских република, данас настојe путем медијске пропаганде да што више истакну своју улогу у антифашистичкој борби. Тако се форсира прича како је Хрватска „ imala najjači antifašistički pokret u Evropi u Drugom svjetskom ratu“.[2] Медијску пропаганду о размјерама хрватског антифашизма потпомажу и хрватски историчари. Тако професор са загребачког Филозофског факултета Твртко Јаковина тврди да је у Хрватској „antifašizma bilo u izobilju“.[3]
Ако погледамо историјске изворе настале током Другог свијестког рата, видићемо да су Хрвати у огромној већини били у усташким и домобранским јединицама, и лојални грађани геноцидне творевине НДХ. Тек у последње двије године рата, када се видјело да ће Хитлер а тиме и његови савезници бити поражени, почели су Хрвати масовније да прилазе антифашистичкој борби.
До тада су апсолутну већину антифашистичких бораца чинили Срби из Лике, Кордуна Далмације, Хрватске и Славоније, који су се борили за свој голи живот против хрватских усташких и домобранских јединица и против фанатизованог римокатоличког свештенства које је настојало што већи број православних Срба силом да преобрати у римокатолике.
Тако нпр. према документима објављеним након Другог свјетског рата у Зборнику докумената, том V, књига 30, национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942. био:
• Шеста личка дивизија - 96% Срба;
• Седма банијска дивизија - 92% Срба
• Осма кордунашка дивизија - 95% Срба
• Дванаеста славонска дивизија - 85% Срба
Прве три горе наведене дивизије биле су у саставу Четвртог корпуса НОВ Југославије односно Првог корпуса НОВ Хрватске. У том корпусу осим самог назива „НОВ Хрватске“ како видимо по саставу дивизија мало шта је друго било хрватско.
Какво је било расположење међу хрватским масама, као и однос хрватских комуниста према усташама и домобранима, свједочи, између осталога, и овај летак дјељен фебруара 1942. године по хрватским насељима Горског Котара у којем је писало:
„Хрвати! Кољачка кама великосрпских четника зарила се у наше здраво
тијело. Под овом камом издише цвијет Хрватства, који је тако потријебан за
будућност наше миле и драге нам Домовине. Никада се Хрватска у својој
дугој повијести није налазила у таквој опасности као данас. Љубав према
истој нам налаже да се ујединимо без обзира на политичка и идеолошка
убјеђења и неслагања. Сви домобрани и усташе имају приступ и отворена
врата у Народноослободилачки покрет Хрватске. Будите убјеђени да смо ми
најприје Хрвати, па тек онда комунисти а што се најбоље види по нашем
дјеловању. Боримо се сви заједно за онакву Хрватску која највише одговара
нашим интересима... — Друг Јоза“[4]
Текст је састављен тако да изгледа као да Срби спроводе терор над Хрватима и то у вријеме када су Јадовно, Јасеновац, крашке јаме, Сисак и многа дуга стратишта прогутала десетине хиљада невиних Срба. То хрватским комунистима није битно јер су они како пише у летку „најприје Хрвати“ па тек онда антифашисти. Они не говоре о Југославији и братству и јединству, него о „Домовини“ Хрватској. Са друге стране Срби партизани су од својих комесара и команданата учени да се боре за заједничку државу и да се не свете за хрватске злочине над српском нејачи. Док су за хрватске комунисте усташе и домобрани борци „за онакву Хрватску која највише одговара нашим интересима...“, дотле су за српске комунисте ројалисти односно четници смртни непријатељи и издајице.
Говори се о ками „великосрпских четника“ у најмању руку као да су Срби окупирали Хрватску па спроводе свој терор над Хрватима, али се зато све усташке и домобранске каме натопљене српском крви амнестирају зарад будућности „наше миле и драге нам Домовине“.
Овај летак показује и то да међу Хрватима у то вријеме није „antifašizma bilo u izobilju“. Неки хрватски аутори отворено су писали о истој идеји којом су се водиле и хрватске усташе и хрватски комунисти. Тако је Бруно Бушић писао:
„Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“.[5]
Ријечи хрватских политичких вођа током уништавања СФРЈ потврђују да су хрватски и комунисти и усташе имали заједнички циљ.Тако је први предсједник независне државе Хрватске Фрањо Туђман, у свом политичком програму који је дјелимично изнијет у његовој књити „Беспућа повијесне збиљности“ сматрао да: „Геноцид може бити користан јер доводи до хомогенизације нације“.[6]
Последњи председник СФРЈ и једно вријеме предсједник Републике Хрватске, Стјепан Месић, је на најбољи начин објаснио став већине Хрвата за говорницом на једном скупу пред хрватском дијаспором:
„...Ми немамо разлога ником се испричават. Ово што траже од Хрвата. Идите клекните у Јасеновац. Ми немамо шта клечати. Ми смо два пута побједили а сви други само једном. Ми смо побједили 10. травња, кад су нам силе Осовине признале државу и побједили смо јер смо се нашли послије рата опет са побједницима за побједничким столом. У Другом свјетском рату, видите, Хрвати су два пута побједили..“[7]
Из овога се види континуитет хрватске политике која је гледала само своје интересе, па кад је требало сарађивала је са фашистима, а након њиховог слома са комунистима. Свако има право да води своју политику како хоће и да се на разне начине бори за своје интересе, али нема право да фалсификује и краде туђе заслуге у борби против фашизма.
Босна и Херцеговина је још једна од бивших југословенских република која се дичи својим антифашизмом. Наравно, као и у Хрватској и овдје се велича и присваја само антифашистички покрет под комунистичким вођством, док се ројалистички проглашава за квислиншки или фашистички покрет што нема везе са истином.
Док је још била у саставу СФРЈ, Босна и Херцеговина је славила Дан устанка народа Босне и Херцеговине сваког 27. јула у години као сјећање на устанак 1941. у Босанској Крајини.
С обзиром на то да је устаника Срба било око 20.000 а остали националности само 97, не може се говорити и писати "о свенародном устанку", него о устанку Срба Босанске Крајине.
Од 97 несрба у устанку било је: Муслимана 49, Хрвата 37, Јевреја 5, Црногораца 3, Југословен 1, Њемаца 1, Словенаца 1.[8]
Далеко више је Муслимана и Хрвата било у усташким формацијама него међу народним устаницима у прве три године рата. Пред крај рата комунисти се обраћају Муслиманима са „Браћо Муслимани“ па између осталога им кажу:
„Обраћамо вам се у данима наших задњих ослободилачких напора, када се тражи од сваког поштеног и честитог Муслимана, да се прикључи Народно-ослободилачком покрету, који је нас Муслимане спасао од уништења. Зар не видимо око себе развалине, пустош и згаришта наших насеља, зар наша свијест може бити мирна над гробовима наше искасапљење дјеце, мајки и отаца, зар једног часа смијемо сметнути с ума, да су Швабе и њихови усташко-четнички хизмећери, својски помогнути од наших муслиманских издајица, хтјели да нас братоубилачким клањем за вјечна времена униште и одбаце од наше браће без којих нема живота ни нама Муслиманима“.[9]
До тада су Срби и у партизанским и у четничким јединицама гинули у борби против њемачких, усташко-домобранских формација и муслиманских милиција, као и у међусобном братоубилачко-идеолошком рату.
Комунисти су овде изједначили ројалисте са усташама, као да су они савезници а не љути непријатељи који су водили тешке међусобне борбе на скоро цијелом простору НДХ. Шта више, Муслимани који су били у усташким и СС јединицама, такође су Србе против којих су се борили и над којима су чинили геноцид, називали четницима и великосрбима. Ни једном ријечју се не спомињу невине српске жртве нити се ико од Муслимана позива на одговорност.
Можда због таквог односа и ширења приче о подједнаком доприносу антифашистичкој борби свих народа у БиХ, данашњи бошњачки интелектуалци без длаке на језику тврде да је „samo bošnjaštvo jednako antifašizmu i antinacionalizmu“.[10]
Ово је очит примјер фалсификовања ближе и даље прошлости, као и митологизација и уздизање једне нације на пијадестал непогрешивости. Навешћемо два примјера који побијају ову тврдњу.
1. У Сарајеву је 1941. године јуриш уличне руље на главну Сефардску синагогу („Темпл“) уследио је одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров. Од десет хиљада Јевреја, рат је преживело 1.400. Ликвидација је почела пре почетка холокауста у осталој Европи.[11]
2. Током грађанског рата у БиХ, у саставу тзв. Армије РБиХ налазиле су се и формације ХОС-а које су биле састављене од Хрвата и Муслимана.[12] Хосовци су његовали усташке традиције што се јасно види по њиховим ознакама и њиховој химни гдје се отворено величају усташе.[13]
Имајући у виду само ова два примјера, поред још многих других, јасно је да „бошњаштво“ не може бити синоним за антифашизам, као што то не може бити ни име било које друге нације.
Упоредо са форсирањем невиности и непогрешивости своје нације, са друге стране многи бошњачки интелектуалци оптужују све своје комшије за фашизам или злочиначке намјере према Бошњацима. Тако у неким књигама штампаним у Федерацији читамо између осталог:
„На вредновање усташког режима као 'клерикалне диктатуре' надовезује се оцјена да су Срби слом Краљевине Југославије користили за остварење својих ексклузивистичких циљева, успоставу Велике Србије, геноцидом као средством, али и циљем тог програма“.[14]
Дакле, не само да се умањују српске заслуге у антифашистичкој борби, док се минималне заслуге бошњачког народа издижу до необјективних висина, него се Срби који су највише страдали током Другог свијетског рата и на којима је почињен геноцид од стране Хрвата и Бошњака, оптужују да су своју несрећу тобоже искористили за стварање тобоже „Велике Србије“ и то ни мање ни више него планираним геноцидом над Бошњацима.
Аутор се незауставља на томе, него без гриже савјести тврди како међу „Бошњацима није било фашистичких покрета, нити фашистичких снага“.[15] Као да му није познато да су Муслимани учествовали у помоћним Шуцкор јединицама које су чиниле злочине над Србима широм Босне и Херцеговине и у казненим експедицијама по Србији током Првог свијетског рата, затим у усташким јединицама и СС јединицама које су учествовале у истребљењу Срба током Другог свијестког рата, да би опет у грађанском рату у БиХ током деведесетих постојале јединице које су како смо видјели, његовали усташку традицију, затим фанатизоване вјерске јединице муслимана, а злочине над Србима су чиниле и остале јединице тзв. Армије РБиХ.
Заслуге у антифашистичкој борби најбоље се виде кроз жртве дате у самој борби. Национална структура страдалих партизана у БиХ је оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.[16]
Овдjе нисмо узели у обзир и погинуле Србе у ројалистичком антифашистичком покрету јер тачан број још није утврђен, тако да је допринос Срба још значајнији. Како би спријечили фалсификовање историје, треба се посветити опсежном раду на прикупљању докумената и презентовању чињеница јавности које бацају право свијетло на карактер антифашистичке борбе.
Борис Радаоквић
Везане вијести: