Сведочење: Кравави пир балиста

Подгорица – Ми преживели сведоци незапамћеног злочина који се догодио у селу Велика 28. јула 1944. године дубоко смо дирнути у незаборавне ране за нашим милим и драгим мученицима и дубоко захвални на објављеним догађајима од стране познатог писца и историчара Павла Џелетовића.

И ако нас је мало преживелих, ово је велика ствар за нас, а посебно за потомке да се подсете и да не забораве како су им ближи преци нестали са лица земље, на какав начин и од кога?

Као преживели очевидац могу да кажем следеће:

Дана 25. јула у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани „Лазе“, који је ишао из правца Чакора за Плав.

Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Немац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.

Исто вече старешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица.

Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и децу нико неће дирати.

Тако су и урадили, то је било 27. јуна 1944. године, а око 10 сати 28. јула почео је крвави пир припадника злогласне „Скендербег“ дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора.

Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама. Поред описа у фељтону дивљања и пировања зликоваца било је још стравичних примера.

То су најгнуснији злочини у историји. Није забележено да се на једном малом простору, за врло кратко време (10.00 – 12.15) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и деца, те да за тај злочин нико никада није одговарао, односно да се о злочину није ни писало до скоријег датума?

428 жртава

 Број жртава 428 је званичан, али се никада није установио тачан број, јер у то време у Велици је поред мештана живео и велики број избеглица са Косова и Метохије и других крајева који су од крвавог ножа нашле своје уточиште код рођака где су и страдали. Месецима су проналажени распаднути лешеви и разбацане кости по јаругама и потоцима, а да се није знало о коме се ради.

 

Извор: 

Подгорица – Ми преживели сведоци незапамћеног злочина који се догодио у селу Велика 28. јула 1944. године дубоко смо дирнути у незаборавне ране за нашим милим и драгим мученицима и дубоко захвални на објављеним догађајима од стране познатог писца и историчара Павла Џелетовића.

И ако нас је мало преживелих, ово је велика ствар за нас, а посебно за потомке да се подсете и да не забораве како су им ближи преци нестали са лица земље, на какав начин и од кога?

Као преживели очевидац могу да кажем следеће:

Дана 25. јула у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани „Лазе“, који је ишао из правца Чакора за Плав.

Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Немац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.

Исто вече старешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица.

Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и децу нико неће дирати.

Тако су и урадили, то је било 27. јуна 1944. године, а око 10 сати 28. јула почео је крвави пир припадника злогласне „Скендербег“ дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора.

Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама. Поред описа у фељтону дивљања и пировања зликоваца било је још стравичних примера.

То су најгнуснији злочини у историји. Није забележено да се на једном малом простору, за врло кратко време (10.00 – 12.15) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и деца, те да за тај злочин нико никада није одговарао, односно да се о злочину није ни писало до скоријег датума?

428 жртава

 Број жртава 428 је званичан, али се никада није установио тачан број, јер у то време у Велици је поред мештана живео и велики број избеглица са Косова и Метохије и других крајева који су од крвавог ножа нашле своје уточиште код рођака где су и страдали. Месецима су проналажени распаднути лешеви и разбацане кости по јаругама и потоцима, а да се није знало о коме се ради.

 

Извор: ВАСЕЉЕНСКА