Сузе за даму из Инсбрука
Захваљујући Диани Будисављевић избегао сам сигурну смрт. Моје здравствено стање по ослобођењу из логора Лобор-град је било такво да прогнозе лекара у Београду нису биле нимало оптимистичке. Рекли су мојој мајци: „Ћерка ће вам преживети, али син неће. Фотографишите га, да имате барем фотографију за успомену...“
Милану Почучи било је потребно безмало седам деценија да би добио одговор на питање – како је тај уплакани дечак с фотографије, с још ненавршене три године, велике главе, надуваног трбуха и застрашујуће мршавих руку и ногу, уопште дошао у ситуацију да буде „отписан“. Од мајке би, додуше, повремено добијао само наговештаје, само парчиће језиве приче о боравку у низу усташких логора од хапшења лета 1941. – од Јаске и Јастребарског преко Крушчице све до Загорја – о суровим условима у њима, и напослетку о спасоносном доласку у Београд. За детаље, међутим, мајка никада није имала снаге. Сваки пут би је у рату начето здравље издавало.
– С обзиром на њено веома лоше здравствено стање, није било пожељно да јој често постављам бројна питања на која нисам имао одговоре – сведочи за "Дневник" Милан Почуча који је од 1994. сплетом околности, опет ратних, житељ Бачке Тополе. – Како сам стасавао, бивао сам све више свестан да је наше спасавање из логора било организовано - да је неко за то морао бити заслужан, да се неко заложио за нас 145.
Са својим именом, као и именима мајке Јелене и сестре Љубице, на списку 145 ослобођених из логора Лобор-град, суочио се први пут тек 1990. када је тај списак објављен у листу „Збиља“, који је у Карловцу издавала Српска демократска странка. Био је то део документације заповедништва сабирних логора Лобор-град и Горња Ријека од 30. марта 1942, којим се „Равнатељство усташког редарства - жидовски одсјек, обавештава да је кренуо транспорт заточеница грко-источне вјере за Земун“.
– На том списку, поред жена из Сарајева, Загреба, Госпића, Петриње, Бихаћа, Бијељине, било је највише жена из Херцеговине, из Стоца, Требиња и Мостара – предочава ми Милан списак чији је факсимил прибавио из Архива Југославије. – И, онда, пре две године, након објављивања фељтона о Диани Будисављевић, када је наша јавност коначно упозната с њеним херојским и племенитим делом, добијам од пријатеља књигу „Сведочење бораца столачког краја“, у којој се налази сведочење ослобођених из Лобор-града. Тек тада почињем да повезујем име Диане Будисављевић са сопственим спасењем, спасењем своје породице и осталих заточеника.
Милан отвара ту књигу и показује обележени одломак. „Најактивнија и најхуманија жена која је посјећивала логор и заузимала се за што боље и сношљивије животне услове била је др Марија Будисављевић, супруга др Јулија Будисављевића, угледног лекара из Загреба. Сваки њен долазак у логор логорашима је доносио увијек нешто ново, па им је живот постао сношљивији. Ипак, због изнемоглости и преживјелих страхота, данак смрти се плаћао. Затворенице су умирале и сахрањиване су у заједничкој гробници (...) Приликом једног обиласка др Марија Будисављевић нам је поменула могућност скорог изласка из логора, што је за неколицину био шок (...) После неколико дана у логор је дошла др Марија Будисављевић и рекла им да иду у Србију, да је и она радосна јер се извлаче из овог људског пакла у који су доспјели без икакве кривице...“
– Нема дилеме да је у питању Диана Будисављевић – категоричан је наш саговорник. – Јер, она је била супруга др Јулија Будисављевића из Загреба. Претпостављам да јој је Марија крштено име које је добила приликом венчања у православној цркви. Могуће је да се женама у логорима тако представљала да би је лакше запамтиле.
Диана је рођена у породици Обексер у Инсбруку, у тадашњој Аустро-Угарској, 1891. У Загреб се сели након удаје за лекара др Јулија Будисављевића, Србина из Лике, и професора на Медицинском факултету. Уз дневничке белешке, Диана је током акције спасавања деце педантно водила и документацију која је требало да омогући репатријацију након рата. Комплетну документацију, међутим, била је приморана да преда новим властима. Акцију спасавања малих логораша Диана више никад није поменула – вратила се у родни Инсбрук где је потпуно заборављена умрла 20. августа 1978. Требало је да протекне још четврт века па да шира јавност сазна ко је она била и какав је подвиг учинила.
Заправо, тек након што су Диана Будисављевић и њена акција спасавања 12.000 девојчица и дечака из усташких логора током 1942. године коначно отргнути од заборава, још једна од свега неколико фотографија коју је Милану мајка оставила у аманет, добила је своју причу. На фотографији која је настала по доласку групе из Лобор-града у Београд 31. марта или 1. априла 1942, Почуча ми показује једну особу чије се лице, одећа и држање драстично разликује од оних који тек што су напустили пакао усташких логора.
– То је Диана Будисављевић. Верујем да је моја група, ако не прва, онда свакако међу првима која је Диана успела да спаси из усташких логора, и коју је допратила до Београда. И отуда, претпостављам, жеља да се то овековечи.
Након лечења и опоравка у згради Теолошког факултета на Карабурми, бригу о Почучама и осталим бившим заточеницима из Лобор- града преузима Служба за старање о избеглицама. По ослобођењу, Почуче се, контра својим земљацима, 1947. године враћају у родну Лику, где отпочињу живот и то буквално од нуле. Након школовања у Госпићу, Милан завршава студије права у Београду. Службује по Војводини и Србији, а радни век завршава у Бихаћу, одакле је почетком рата у БиХ 1992. био принуђен да са супругом бежи у Београд. Две године касније настањују се у Бачкој Тополи, коју је одабрао као средину за коју је веровао да може „у том лудом времену да сачува здрав разум“.
– Од сазнањава истине о ослобођењу групе затвореника из Лобор-града, циљ ми је да ширу јавност упознам и са овом епизодом из херојског подухвата Диане Будисављевић, те скромне жене великог срца, о којој толико дуго ништа нисмо знали – истиче данас 73-годишњи Милан Почуча.
– И, све бих дао да могу да одем на комеморацију у Инсбрук, која је, чујем, најављена за почетак марта, јер одавање поште једној тако великој личности, која је спасила толике животе, па и мој, била би за мене част – једва успева кроз сузе да изусти ова стамена старина, један од бројних које је задужила Диана Будисављевић.
Денис Колунџија
Постхумно одликована златном медаљом "Милош Обилић"
Поводом 15. фебруара, Дана државности, председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао Диану Обексер Будисављевић златном медаљом „Милош Обилић“, “за испољену храброст и дела личног херојства у спасавању сигурне смрти 12.000 српске деце из концентрационих логора на територији НДХ, за време Другог светског рата.” Прошле године Синод Српске православне цркве постхумно јој је доделио Орден царице Милице, а њено име понеле су улице у Београду, Градишки и Козарској Дубици. Пошта Диани Будисављевић биће одата и комеморативним скупом који ће, према нашим сазнањима, бити одржан 5. марта у Инсбруку. Подсетимо, "Дневник" је у пошлом броју објавио да се тренутно припремају и два документарна филма о Диани Будисављевић – "Срце од свиле и челика" који ће режирати Дејан Живковић, и "Дианина листа" редитељке Дане Будисављевић.
Извор: dnevnik.rs