Степинац, свештеник масовног убице

„Морам да похвалим премијера Александра Вучића што је отишао у Поточаре. Сви знају да се у Сребреници догодила трагедија, то је чињеница. И Срби су били одговорни за ту трагедију. Али то не значи да је то био геноцид. Међутим, пријем на који је наишао српски премијер нечувен је. Неко долази, признаје да његова земља дели кривицу за одређену трагедију и жели да покаже жељу да се суочи са тим злочином. А на какав пријем наиђе? Дочекају га као да је злочинац. Део проблема је и то што нико не очекује од муслимана да се понашају по стандардима нормалног понашања. Када муслимани вичу „Алаху екбер“ и бацају камење на Вучића, то је у реду, јер то су муслимани, нису знали шта раде, погрешили су. Потпуно исту ствар имамо и у Израелу. Нико не гледа шта ради Хамас, шта раде палестинске власти. Нико то не гледа, него кажу, они траже мир, треба одмах да им дамо државу, а нико не гледа потпуно хаос који је настао на Блиском истоку после ’арапског пролећа’“, каже у разговору за „Политику“ Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима.

Један од најпознатијих светских ловаца на нацисте борави у Србији на позив наше владе и сутра би требало да присуствује састанку Комисије за уређење Старог сајмишта, злогласног нацистичког логора. Током интервјуа Зуроф је више пута поновио свој став, који је већ изрекао у нашем листу, да се у Сребреници није догодио геноцид.

– Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. То је геноцид. Али, све то је политика. Бил Клинтон, који је био на церемонији у Поточарима, није имао храбрости да назове оно што се десило у Руанди геноцидом, иако је то очигледно било баш то. Јер да је назвао Руанду геноцидом Уједињене нације би морале нешто да предузму – истиче Зуроф.

Британска резолуција о Сребреници, која на крају није усвојена у Савету безбедности Уједињених нација, као и многи који сматрају да се у Сребреници догодио геноцид, често као аргумент користе пресуду Међународног суда правде у Хагу Радославу Крстићу, који је осуђен за геноцид у Сребреници. Исти суд, међутим, пресудио је да „Олуја“ није била етничко чишћење нити удружени злочиначки подухват. Да ли нас захтеви да прихватимо пресуду о Сребреници доводе у немогућу ситуацију, будући да бисмо тиме признали и да „Олуја“ није била ни етничко чишћење ни удружени злочиначки подухват?

Можете да радите шта год хоћете и можете такође да доносите несувисле пресуде. Све је то политика и ако је политика погрешна, онда нема задовољења правде.

Ви сте, свакако, у немогућој ситуацији када је цео свет против вас. Али, то не значи да истина није на вашој страни. Погледајте шта се дешава данас са Израелом, како толике земље осуђују Израел за прекомерну употребу силе у Гази и очекују, у суштини, од нас да седимо и гледамо како Хамас бомбардује наше цивиле и градове дан за даном. Једини је проблем што смо ми мало паметнији од Хамаса и успели смо да зауставимо ракете. Али да нисмо то урадили, знате ли колико би израелских цивила погинуло? Хиљаде.

Страни званичници често сугеришу српској страни да треба да прихвати да је оно што се догодило у Сребреници геноцид јер је то једини пут ка помирењу Срба и Бошњака муслимана. Да ли су ти захтеви за прихватање одреднице геноцид без постављања даљих питања, без дијалога, прави пут ка помирењу или представљају препреку у односу два народа?

Они траже мир и помирење засновано на лажима. Е па имам вест за вас: то никада неће успети. Тако се не постиже мир. Данас имамо системске напоре да се промени историја Другог светског рата и холокауста и нико ништа не говори, све због политичких интереса. У бившој Југославији је посебна ситуација у којој је холокауст био споредна представа много већег убијања Срба. На чему ће правда бити заснована? Да ли ће бити заснована на спознаји истине и корацима који треба да буду предузети како би се носило са тим чињеницама? Ако у Јасеновцу нема ниједне слике ниједног команданта тог логора, онда ту нешто није у реду.

Према медијским извештајима, око 90 страних делегација било је у Поточарима, а готово нико од страних званичника није дошао дан касније у Братунац, где је одата пошта српским жртвама из истог рата. Како на то гледате?

Шта сте очекивали? То је очигледно – све је то политика. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био. А геноцид, то је нешто озбиљно, и зато нико није био у Братунцу.

Да ли бисте остали при свом гледишту да се у Сребреници није догодио геноцид, чак и када би порицање геноцида забранила нека будућа резолуција или сличан документ?

Моје схватање као историчара јесте да Сребреница не може да се назове геноцидом. Историјске чињенице јасно показују да нису сви били убијени у Сребреници. Српске снаге су могле да убију жене и децу, али су их поштедели.

 Холокауст данас често пореде и изједначавају са различитим догађајима из савремене историје, па и оним из времена ратова деведесетих година. Тако се пореде опсада Стаљинграда и опсада Сарајева, чак и дневници Ане Франк и сарајевске девојчице Злате Филиповић. Како гледате на такве интерпретације?

Оно што се сада дешава може се назвати „холокауст завист“. После много година људи су коначно схватили колико је холокауст важан, он је постао симбол огромног људског страдања и сви желе да буду на истом нивоу као холокауст. Ако је то већ случај, онда је опсада Сарајева исто што и опсада Стаљинграда. Људи који су погођени тим злочином желе да имају исто признање и препознавање као и жртве холокауста које су то признање добиле 60 година после страдања. Холокауст је нешто без преседана и апсолутно јединствено. Сада свако жели да закачи свој вагон за холокауст. Један од најбољих примера за то јесте Декларација из Прага од 3. јуна 2008. године. Прашка декларација коју су  потписала 33 углавном источноевропска интелектуалаца наводи да Европа неће бити јединствена док се нацизам и комунизам не препознају као исто зло. Они желе да поново напишу све уџбенике из историје у Европи у духу тог јединства. Дакле, Европа је имала две трагедије: једна је холокауст, друга комунизам. Историјски, то је потпуна лаж. На пример, у Музеју геноцида у Вилњусу, који се налази у некадашњој згради КГБ-а, до пре годину и по дана није било ниједне речи о правом геноциду, масовном убиству Јевреја из Литваније који се десио само 12 километара одатле. Нацисти су убили 17.000 Јевреја, али су у томе највише учествовали специјални литвански одреди за масовна убиства. Ми смо протестовали, па су направили малу собу о холокаусту, али готово цела поставка је о комунистичким злочинима. Има и предлога да се успостави међународни дан сећања на све жртве тоталитаризма. А за Дан сећања изабран је 23. август, дана када се десио споразум Молотов–Рибентроп. Дакле, мислили сте да је само нацистичка Немачка одговорна за смрт 15 милиона људи у Другом светском рату. Е, па размислите поново. И Совјетски Савез је одговоран јер су потписали споразум са нацистичком Немачком. Дакле, земља која је осмислила, испланирала и водила највећу фабрику смрти у историји човечанства доводи се у исту раван са земљом која је ослободила исту ту фабрику смрти.

Како гледате на најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца? Ускоро би требало да почне и дијалог о том питању Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској.

Боже саклони! Анте Павелић је био један од највећих масовних убица Другог светског рата, а Степинац је био његов свештеник, духовни саветник. И шта рећи за таквог човека? То је апсурдно. И шта треба да мислим о Католичкој цркви у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић који је за Павелића држао мисе.

Павелић је један од највећих масовних убица Другог светског рата и он данас заслужује мису?!

Да ли мислите да је оно што се догодило у НДХ био геноцид?

Наравно да је био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима.