Славко Голдстеин: Истина о 27. јулу 1941.
Већ од првих дана по успостављању НДХ у прољеће 1941. Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини били су законски дискриминисани и егзистенцијално угрожени.
Сматрам да и овом приликом вриједи подсјетити на познату Гебелсову максиму како сто пута поновљена лаж постаје истином. Том синдрому подлегао је и дио хрватске јавности, који је у поплави политизованих лажи о Дану устанка 27. јула у Србу почео тај устанак називати “контроверзним”, “четничко-комунистичким” или чак само “четничким”. Та искривљена слика о почецима НОБ-а у Хрватској уноси забуну у данашње хрватско друштво и потпирује старе ране. У интересу друштвеног здравља дужни смо инсистирати на истини.
Прије десетак година, припремајући књигу “1941. – година која се враћа”, темељито сам истражио документацију о усташким прогонима Срба и почецима устанка 1941. године. То је сажето изнесено под насловом “Устанак у Лици” у посебном поглављу споменуте књиге, којој у стотињак и више објављених приказа нитко још није довео у питање ниједан од цитираних података, па их се усуђујем још једном препричати.
Већ од првих дана по успостављању НДХ у прољеће 1941. Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини били су законски дискриминисани и егзистенцијално угрожени. Личким је Србима њихов земљак Миле Будак јавно поручивао “Или се поклони или се уклони!” и још директније “Бјеж’те псине преко Дрине!”, а из сусједне Босанске крајине циник Виктор Гутић пјеснички им је дочаравао будућност: “Пожељет ће друмови Србаља, ал’ Србаља нигдје бити неће!”
Већ око Ђурђевдана (6. маја) заредала су хапшења и убијања локалних српских политичара, интелектуалаца, свештеника, адвоката, а у котару Доњи Лапац и многих сељака који су били осумњичени да одбијају предати оружје донесено из пропале југославенске војске. У Србу и у другим општинама котара Доњи Лапац успостављене су мале усташке посаде, са сједиштем и најјачом посадом у Боричевцу, у којој су претежно били усташе из Госпића и других личких крајева, али је било и домаћих људи. Током маја и јуна усташе одводе истакнутије српске сељаке из њихових кућа, отпремају их у Јадовно одакле се нитко не јавља, а неке ухапшенике убијају већ над јамом Безданком крај Боричевца и бацају их у јаму. Хрватско становништво Боричевца, опкољено српским селима, живи у страху од освете и тихо негодује. Има их који поручују српским знанцима из сусједних села нека не долазе у Боричевац, “јер усташе никоме не мисле добро”.
Посљедњих дана мјесеца јуна у Бихаћу, Доњем Лапцу и Боричевцу појављује се опуномоћеник из Загреба, Вјекослав Макс Лубурић. Према његовом свједочењу у једној расправи пред Усташким стеговним и казненим судом 5. студенога 1941. (досје ХДА, УСИКС, 337/41), он је био упућен “с посебном мисијом да проведе акцију чишћења” и у том смислу имао је са собом “опћи налог да на територију Велике жупе Крбаве и Псат све власти, па тако и војничке, имају се ставити на располагање и подредити мени тако дуго, док није завршена акција чишћења која је замишљена”. Лубурићево “чишћење” започело је 29. јуна у рано јутро, кад су јаке усташке снаге из Бихаћа натјерале око 1200 српских сељака из опћине Плитвичка језера да напусте своје куће, своја поља, стоку и привредне објекте, па с торбама преко рамена крену у присилно избјеглиштво, на пут према Србији.
Три дана касније, 1. јула, с неколико камиона натоварених усташама и домобранима из Бихаћа, Лубурић се зауставио у селу Суваја, недалеко Срба. Наводно се ту неки дан пуцало из шуме према неком службеном аутомобилу у пролазу. Наравно, Лубурић није затекао мушкарце код њихових кућа, па су тога дана први пут у Лици масовно страдале жене и дјеца. У року од два сата готово је цијело село било спаљено и, према једном поименичном попису, убијене су 173 људске душе. Наредна два дана слично је Лубурићево “чишћење” обављено у селима Осредак и Бубањ. Према једном оружничком извјештају, “поводом овог догађаја у селу Бубањ погинуло је 152 лица”, а према накнадно састављеном поименичном попису жртава у сва три села – Суваја, Осредак и Бубањ – током та три дана почетком јула било је 279 убијених, претежно жена, дјеце и стараца, и једва десетак мушкараца у доби способних за војску.
Том Лубурићевом “акцијом чишћења” и препадима који су слиједили у селу Небљуси и другдје, пут према општем устанку у општини Срб и у котару Доњи Лапац био је неповратно трасиран. Узалудна су била настојања неких разумнијих општинских начелника и усташких повјереника (нпр. Јуре Павичића у Доњем Лапцу) да неким добронамјерним гестама умире српско становништво (материјална помоћ пострадалим српским селима, ослобађање неких ухапшеника). Усташким властима више нитко није вјеровао, с јаким разлозима. Било је већ цијелих села која су живјела по збјеговима и само се врло опрезно из шумарака силазило својим кућама. Бјегунци су се налазили по шумама, договарали се, осјећали потребу да се организују, а организацију су им понудили – комунисти.
Послије њемачког напада на СССР 22. јуна 1941. Марко Орешковић, члан Централних комитета КПЈ и КПХ, пренио је личким комунистима партијску директиву да покрену побуну против усташких и окупаторских власти. У то вријеме у Лици је било 240 евидентираних чланова КП и вјероватно двоструко више активних сурадника и чланова СКОЈ-а. У котару Доњи Лапац чланова КП и активних сурадника није било више од тридесетак, али опште расположење за отпор и побуну, с обзиром на описане околности, у том је крају било најзрелије. Малобројни комунисти брзо су придобијали бројне присташе и активне сљедбенике с којима су формирали борбене одреде по селима и збјеговима. По упутствима Марка Орешковића, заснованима на његову искуству из Интербригада у Шпанском грађанском рату, у четама и одредима одмах је успостављена институција политичког комесара. Командири су били људи с каквим-таквим војничким искуством, а њима равноправни политички комесари били су искључиво комунисти или њихови поуздани сљедбеници. Уочи устанка одреди су већ бројали око 300 наоружаних и још више ненаоружаних бораца, а вишеструко су нарасли већ у току прва два-три устаничка дана. У почетку, одреди су се називали “герилски”, а тек на интервенцију ЦК у рујну су преименовани у “партизанске”.
Командант здруженог Штаба герилских одреда за Доњи Лапац и околину био је Гојко Половина, адвокатски приправник из Грачаца, врло истакнут локални комуниста, одличан организатор, предратни секретар Котарског комитета КПХ за котар Грачац. Чланови штаба у Доњем Лапцу и у Србу били су чланови КП Никола Видаковић, Душан Милеуснић, Ђоко Јованић и Милан Шијан, те бивши југославенски официр Стојан Матић који је такођер убрзо постао комуниста. У савјесно писаном историографском раду о почецима устанка Ђоко Јованић констатује да је Гојко Половина био “стварни руководилац устанка, командант, комесар и представник власти”. Марко Орешковић је већ у фази припрема повезао герилске штабове у Србу и Доњем Лапцу с партијским и војничким водством у Босанској крајини, па су организација припреманог устанка и сам устанак с обе стране Уне били координисани. Такођер по иницијативи Марка Орешковића, Половина је уочи устанка понудио истакнуто мјесто у Штабу герилских одреда мајору југославенске војске Бошку Рашети (да буде начелник штаба или можда командант, а Половина политички комесар), али је Рашета само прихватио да буде стручни савјетник. Изговарајући се болешћу, Рашета није наступио ни на тај посао, да би два-три мјесеца касније приступио четницима.
Локални политичари великосрпске и четничке оријентације у Србу и котару Доњи Лапац нису судјеловали у припреми устанка, јер су због опасности од усташких прогона већ у мају и јуну побјегли под талијанску власт у Далмацију (Стево Рађеновић, Милош Торбица, Јово Кеча, Пајо Омчикус и други). Након првих устаничких успјеха вратили су се кућама у Срб и у друга мјеста која су већ држали устаници.
Устанак у Србу почео је 27. српња 1941. према претходном плану, координисано с истовременим устанком у Дрвару и у Босанској крајини. Пред око 150 устаника у Србу се малобројна оружничка посада разбјежала и устаници су одмах запосјели општинску зграду и друге државне објекте. Већ истога дана устанак се проширио по селима Нетека, Суваја, Доброселу према сјеверу и Горњи Срб, Осредак, Куновац и Завлака према југу. У селу Нетека око поднева дошло је до прве борбе. Устаници из Дугопоља и Завлаке растјерали су оружнике и срушили жељезничку пругу у Калдрми. Тога дана погинуло је свега неколико оружника и усташа и само један устаник. Другога дана из Грачаца и Кулен Вакуфа домобранске и усташке снаге већ су кретале у “пацификацију” устаничког подручја, али их устаници дочекују у вјешто постављеним засједама, сузбијају их и наносе им осјетљиве губитке. У тим окршајима, другога дана, погинула су свега два устаника. Трећега дана устанак се попут бујице већ проширио по цијелом котару Доњи Лапац. Посада из Доњега Лапца повукла се навече 29. јула у Боричевац и котарско средиште наредног је јутра већ у устаничким рукама. У 3 сата ујутро 31. јула усташка посада повлачи се и из Боричевца и готово сви становници тог мјеста, заједно с хрватским избјеглицама из других села, укупно њих око 2.000, повлаче се с војском у Кулен Вакуф.
На босанској страни Уне, устанак је захватио још знатно шире подручје. Већ првога дана, 27. јула послије подне, ослобођен је Дрвар, а затим и Крајина према западу до Уне и према истоку до пред Босански Петровац. Усред НДХ, компактно подручје с укупно више од 4.000 квадратних километара с обе стране ријеке Уне било је већ трећи или четврти дан у рукама побуњеника. Док је у осталим крајевима Хрватске и Босне антифашистички отпор против усташке власти почињао постепено, од малих логора и борбених група, па помало до све бројнијих чета и одреда, у дрварском крају Босне и у хрватском котару Доњи Лапац устанак је био попут стихије, нагао и масован, опћенародни. У таквој стихији чак и најбоља организација уступа пред ексцесима и самовољом. Пуна контрола над поступцима војске напросто је немогућа.
На босанској страни најмасовније осветничко убијање хрватских и муслиманских сељака и грађана догодило се у септембру приликом напада на Кулен Вакуф, а неколико мањих осветничких испада и масовних пљачки десило се већ на самоме почетку устанка. Истовремено, ни устанак у Србу није био имун на осветништво. Неки устаници из Суваје, којима су Лубурићеви усташе поубијали цијеле породице, осветнички су у селу Бротња поубијали 36 припадника из неколико обитељи Ивезић. Још гори осветнички бијес сручио се на Боричевац. Кад су устаници 2. августа ушли у то напуштено мјесто, затекли су петнаестак старих људи који се нису хтјели придружити својим сумјештанима на бијегу у Кулен Вакуф и остали су у својим домовима. Сви су до једнога поубијани, а цијело село је спаљено. Гојко Половина у својим мемоарима увјерљиво описује како је у Боричевцу као командант узалуд покушао спријечити осветништво. Наредног дана на митингу у ослобођеном Доњем Лапцу Половина је јавно осудио осветничко насиље, па таквих испада у јединицама под његовом командом више није било.
Првих дана устанка међу устаницима у Србу и Доњем Лапцу било је прилично много огорчених који су отворено заговарали осветништво: “За сваку нашу спаљену кућу горит ће барем једна њихова, за сваку нашу палу главу паст ће барем једна њихова (хрватска) глава.” Комунистичко водство антифашистичког устанка сузбијало је такве тенденције, првих ратних година чак и врло успјешно. Политички се настојало за антифашизам придобити што више Хрвата, па се неселективно осветништво осуђивало не само као морално недопустиво, већ и као политички контрапродуктивно.
Партизанима српске националности, који су у првој ратној години сачињавали више од три четвртине партизанске војске у Хрватској, указивало се на примјере хрватских комуниста – у Лици на Марка Орешковића, Срећка Манолу, Иву Рукавину, Шиму Балена, Тому Никшића, на Кордуну на Вецу Хољевца, Иву Маринковића, Мићу Златића, а највише на далматинске, приморско-горанске и загребачке партизане, који су већ од јесени 1941. све бројније стизали у Лику, на Кордун и Банију, у обрану српских села од усташких зулума. Братство и јединство као парола можда је већ од њеног настанка звучала усиљено фразерски, али у прве двије-три ратне године она је међу партизанима у Хрватској била стварност.
Локални српски политичари прочетничке оријентације, који су се почетком августа 1941. из далматинског избјеглиштва вратили у ослобођени Срб и Доњи Лапац, покушали су се уклопити и у политичка збивања на том подручју. Гојко Половина и његови ближи сарадници, по упутама Марка Орешковића, испочетка их нису спречавали, напротив, покушавали су их придобити за широки фронт народноослободилачке борбе против усташких геноцидних власти.
Стево Рађеновић покренуо је акцију да са симпатизерима његове политике у Србу оснује четнички пук “Краљ Петар II”, али је одазив био слаб и план је пропао. Убрзо се показало да је сурадња немогућа, јер се радило о два сасвим супротна стратешко-политичка става: док је комунистичко водство устанка заговарало офанзивну борбу против усташког режима и његових талијанских падрона, прочетнички политичари су тврдили да је за Србе у Хрватској најупутније да се ставе под заштиту талијанских окупатора, умјесто да губе главу у борбама с прејаким противником. Сукоб двију страна постао је неминован.
Већ од самога почетка прочетнички политичари одржавали су контакте с талијанским окупаторским властима у Книну, а кад су талијанске трупе у октобру напале ослобођени партизански териториј око Срба, наступио је дефинитивни раскол: партизани под водством комуниста ратовали су против Талијана, а четници су се сврставали на италијанску страну и постали сарадници окупатора.
Покушајмо резимирати: устанак у Србу 27. јула 1941. нису организовали ни водили четници, иако су неки њихови присташе у устанку маргинално судјеловали. У суштини, устанак је био успјешна симбиоза животне угрожености српског становништва од усташког геноцида и енергичне револуционарности организованих комуниста и њихових сљедбеника. Посматрано у глобалу Другог свјетског рата, устанак у Србу био је дјелић ратовања на правој страни, с изразитим антифашистичким карактером.
Антифашизам у већем дијелу Другог свјетског рата, од 22. јуна 1941. до маја 1945., био је привремени савез капиталистичке демократије и комунизма предвођеног Совјетским Савезом, у борби против заједничке им животне опасности којој је носилац био фашизам. Као вјерни политички сљедбеници Совјетског Савеза, комунисти у тадашњој Југославији крајње су се борбено и успјешно сврстали у тај глобални антифашистички блок.
Међутим, кад се по завршетку рата тај побједнички савез убрзо распао, комунисти у Југославији наставили су слиједити Стаљинов СССР и земљом су завладали на суров стаљинистички начин. То је, додуше, у ригидном облику трајало само до 1949. године, али историја тих пет послијератних стаљинистичких година југославенским комунистима не може опростити. Знали су одлично водити рат против највећег историјског зла, али нису знали бити мудри побједници и успјешни градитељи мирнодопске власти.
Међутим, све то не значи да им се могу оспорити непроцјењиве заслуге у антифашистичком рату, најизразитије освједочене у Хрватској устанком у Србу 27. јула 1941. године.
Извор: СНВ
Везане вијести: