Сајмиште, место манипулација

Од 1960-их година београдско Старо сајмиште је место спорења и манипулација. Различите заједнице – СУБНОР, бивши заточеници, националисти – интерпретирале на га свој начин, у складу са својим идеолошким погледом и покушавајући да њиме манипулишту у политичке сврхе

Од децембра 1941. до марта 1942. на београдско Старо сајмиште доведено је и у гасним камионима побијено око 7.000 Јевреја из Београда и Баната, но ни данас на том месту ништа не указује на њихово страдање. О томе смо разговарали с Јованом Бајфордом, аутором недавно промовисане књиге "Старо сајмиште. Место сећања, заборава и спорења" и професором британскога Отвореног универзитета.

- По написима у медијима, испада да се последњих 65 година на Старом сајмишту није дешавало ништа, но дешавало се много тога и зато сам у наслов ставио "спорење": оно је од 1960-их година место спорења и манипулација. Различите заједнице – СУБНОР, бивши заточеници, националистичка елита – интерпретирале на га свој начин, у складу са својим идеолошким погледом и покушавајући да њиме манипулишту у политичке сврхе. Један од нивоа континуитета Сајмишта је да су жртве увек у другом плану. У време социјализма, власти су настојале да га трансформишу у споменик борбе Југословена против фашизма. Касније, када су националисти преузели монопол над комерцијализацијом Сајмишта, посматрали су га као испоставу Јасеновца. Данас се о њему говори као о симболу развоја Београда. И опет се жртве заборављају. Други је континуитет истицање неке компоненте која није везана искључиво уз страдање, што је и разлог да тамо никада није направљен спомен-парк или меморијални центар. Сајмиште се увек сматрало превише вредним да би било само место сећања - каже Бајфорд.

Маргинализација холокауста

Ни данас на Сајмишту, осим павиљона и стамбених објеката, ничег нема?

Сајмиште је већ 50 година препознато као неко место сећања, па се не може тек тако све срушити. Осим тога, у случају неких радова требало би наћи алтернативни смештај за оне који онде живе, а то је скупо. Но, и у земљама бившег СССР-а има таквих места, нпр. Бабји Јар у близини украјинскога Кијева, где је у јаругу бачено око 30.000 Јевреја, а после рата тамо је саграђено насеље. Манипулације и маргинализације холокауста било је и тамо, тек се данас развија култура сећања и покушава да сагради споменик жртвама. Проблем је исти у Србији: у комунизму холокауст није препознат као страдање које се разликује од других злочина, јеврејских се жртава сећало искључиво као жртава фашизма. Касније није дошло до ревизије тог аспекта, о Јеврејима се и даље говорило као о сапатницима Срба, евентуално у оквиру тријаде с Ромима. Није постојала свест да се холокауст сматра злочином који треба да има свој споменик и знак сећања. Када се говори о томе, и данас је први инстинкт да је природно да Израел то плати.

У Македонији су меморијални центар саградили новцем предвиђеним за реституцију Јеврејима, чиме је финансијска одговорност опет нађена изван оквира државе?

Да, и то је морално проблематично, иако је реституција у свакој држави ствар договора. Но, у Србији то заиста није адекватно решење: речено је да Србија нема пара да врати имовину Јеврејима, па нуди да се формира фонд за градњу меморијала на Сајмишту – но, ако је већ враћена имовина конфискована после 1945, не може да се каже да нема пара само за Јевреје! С друге стране, држава има право да одлучује и располаже том имовином и одлучи колики ће фонд формирати за Сајмиште, чиме се опет финансијска одговорност ставља на јеврејску заједницу и испада да би се споменик градио новцем који им је одузет 1941. Нико у Влади није приметио тај морално проблематични елемент, што указује на то да не постоји свест о поштовању према жртвама и знање шта значи појам реституције.

Пребацивање одговорности

Често се истиче да је Сајмиште било на територији НДХ, али се прешућује да је логор био под немачком управом и да су га опслуживале колаборационистичке власти Србије?

То је аргумент из касних 1980-их. У оригиналу, функција му није била да напакује жртве Сајмишта НДХ-у, него да докаже да колаборационистичке власти у Београду не сносе никакву одговорност за холокауст јер нису биле надлежне за логор на територији НДХ-а. Касније, кроз пропагандни рад Милана Булајића, то је добило и ту димензију, па се логор почело проматрати и као усташки, саставни део комплекса Јасеновац, што није имало везе с историјским чињеницама. Мало је познато да је Сајмиште било предмет дебата између српских и хрватских националиста 1980-их година. Нису само српски националисти манипулисали Сајмиштем, и неки су хрватски аутори писали литературу коју је хрватско Министарство информисања издавало и на енглеском, у склопу своје међународне пропаганде и с циљем да се неутралишу злочини у НДХ-у тако што ће се српски колаборационисти представити као подједнако лоши, ако не и гори према Јеврејима. Када се говорило о броју страдалих у Јасеновцу, користиле су се Туђманове бројке, око 30.000 жртава, а када се говорило о Старом сајмишту, коришћени су надувани подаци послератне државне комисије за истраживање злочина, око 40.000 жртава. Тим селективним избором извора, тврдили су да опсесија Јасеновцем и НДХ-ом као неким јединственим злом не стоји, да је ту и нека скривена, мрачна историја Србије. Невероватно је, када се паралелно читају хрватски и српски аутори, да и једни и други корене геноцидности налазе у православној, односно Католичкој цркви. И невероватно је колико су једни од других преписивали аргументе, само инвертовано.

Колика је одговорност Београђана за заборав, и у оно време и данас?

Питање посматрача у холокаусту врло је комплексно, категорије џелата, жртве и посматрача нису фиксне, питање су перспективе. Данас није најрелевантније питати шта су Београђани у пролеће 1942. могли да ураде да спрече убијање јеврејских заточеника на Сајмишту, важније је шта је у том тренутку могла да учини колаборационистичка влада. У историографији се занемарује да холокауст у Србији и свим другим деловима Европе треба посматрати у контексту колаборационизма. Један од разлога зашто су у јесен 1941. убијани прво Јевреји, био је продукт предрасуда и третмана Јевреја, а други тај што није било никаквих протеста из владе. Треба говорити о одговорности колаборационистичке владе, која је за злочине над Јеврејима знала, али је протествовала тек када је начула да се логор користи за Србе.

И даље влада перцепција Јевреја као оних других. Сматра се да је холокауст део јеврејске историје: што би их се сећали Срби, када се не сећају ни сопствених жртава? Ако се гледа заједничко страдање, нема поенте. Пре неколико година министар просвете искористио је прилику да на Сајмишту подсети да постоји веза у страдању Срба и Јевреја и да у Србији нема антисемитизма. Реалност није таква. Предрасуде постоје, иако можда нису доминантне у свакодневном животу.

Разговарао: Дејан Кожул

Извор: