Проживјела два вијека и три рата
У 107. години живота, Љубица Лончар сигурно је најстарија становница Хрватске. Дубоку старост проводи у шибенској улици Пут гимназије, гдје о њој брине шездесетогодишњи унук Милорад Лончар Мића, који радо истиче да је он "једини дјед који има живу баку". Поред Миће, збраја бака Љубица своје потомство као животно благо: још шестеро унучади, десетеро праунчади и једна чукунунучица.
Преживјела је бака Љубица Лончар у свом вијеку и оно што је најтеже свакој мајци, смрт двије кћери и једног сина, а једна кћи још јој је жива. Бројна породица, кроз минуло стољеће и бурне догађаје, расула се свуда по свијету. У контакту је једино са девет година млађом сестром Миленом која живи у Бачкој
Удовица са 36 година
У црној одјећи карактеристичној за крајишке старице и са црном марамом на глави, бака Љубица сједи у својој фотељи и напрескокце прича о животу кроз два вијека и три рата. Памћење је јако добро служи и сјећа се сваког појединог детаља из свог
Мало једе, мало пије, сваког дана плете
Рецепта за дуговјечност, каже бака Љубица, нема. Унук Мића открива да је тајна њене виталности у скромним оброцима: - Увијек је врло мало јела, али једе углавном све, па и масно, и ништа је не боли. Не воли слатко. Не попије ни чашу воде на дан. Ујутро попије турску каву, а онда доручкује нешто кекса и млијека. Прије је пила ракију, али је у посљедње вријеме неће. Ручак јој се најчешће састоји од блитве и какве јухе, а вечера од комада круха с маслиновим уљем и чашом вина. Бака Љубице слабије чује, али зато јој је вид толико добар да сваки дан плете и без проблема провлачи конац кроз иглену ушицу. Крај себе увијек има конац и иглу број шест. На питање докле ће живјети, одговара: "Докле Бог каже."
дугог живота. Јер од њезина рођења 7. марта 1905. године у селу Миочићу крај Дрниша догодило се уистину много тога.
Љубичин отац имао је трговину у Сиверићу и био једини писмени човјек у селу, па је писао опоруке мјештанима који су одлазили у Први свјетски рат. И Љубичина мајка била је из утјецајне породице Цвјетића, чији је отац био свећеник у Сарајеву одакле се доселио у Тепљух. Како потиче из поповске куће, бака Љубица искрена је вјерница, одржава и поштује крсну славу Светог Јована.
- Живјели смо лијепо, градски. Дјед је имао књига, знао је лијечити болести и ране, па су код њега долазили чак из Скрадина - сјећа се дјетињства бака Љубица.
- У оно вријеме женска дјеца нису могла ићи у школу, само мушка. Сматрало се да жена мора бити код куће и да не треба ништа радити. Тако сам ја остала без школе, али зато је мој брат ишао и завршио за богословног професора. Када би он дошао из школе, причао би ми шта је учио, па сам некако научила читати и писати - прича Љубица, која је наџивјела сва царства, краљевства, режиме, силе, окупације и државе.
Као богата дјевојка удала за младића који је потицао из сиромашније породице, али материјалне разлике нису биле препрека за љубав и брак. Но, већ почетком 1941. године остала је без супруга, којег су убили усташе. Иако је са 36 година остала удовица, више се није удавала. Посвећена одгоју дјеце, ова се Крајишница сама мушки борила са свим проблемима које су донијели живот и рат.
- Преживјела сам жалосно. Најгоре је било када су ми мужа одвели, а ја остала сама са четверо мале дјеце. Тада је било срамота да се удовица уда за другог мушкарца - каже.
Плела је, шила, радила у пољу и још много тога у та тешка времена.
- Ишла сам радити и у рудник, преносити даске и греде. Трговала сам сољу у Босни да бих добила мало хране за дјецу. Тада је сол била вриједна - описује старица некадашњи начин живота.
- За вријеме цара Фрање Јосипа било је највише реда. Фрањо је био строг и у свему је владао ред. Нитко није знао ни читати ни писати, али сви су поштивали власт и понашали се како треба. Што је коме требало, то је добио. За краљева Петра и Александра није било тако добро, јер су посвуда били жандари. Било је боље под окупацијом Италије 1918. године. Дошла та талијанска војска, били су то фини људи. Помагали су нам око куће, орали су, копали виноград и чували нам благо. Исто су такви били када су нас окупирали опет 1941. Најбоље се живјело под Титом. Свима је било добро и није било страха - набраја бака Љубица све преживљене политике.
Једном код доктора
Пошто јој је због близине откопа мрког угљена кућа почела тонути, тадашња власт ју је исплатила и она је за тај новац купила кућу у Книну, гдје је дочекала деведесете.
- А онда је дошао Миле Мартић, па су нам рекли да сада живимо у Крајини. Није било лоше. Било је меса. У сусједној кући био је стациониран УНПРОФОР који ме сваки дан обилазио. У "Олуји" су ме покупили и послали у Србију - прича Љубица, коју је из Бајине Баште у Шибеник довео унук Мића, гдје заједно живе већ 18 година.
Послије "Олује", кућа Љубице Лончар у Книну била је девастирана. Нестале су тако бројне породичне успомене, фотографије, књиге, орден њеног оца који је добио од Фрање Јосипа у Тиролу... Унук Мића често баки Љубици испуни жељу и одвезе је у родни Миочић, гдје обиђе гробове и запали свијеће.
Старица, којој би мало тко дао толике године, никада у животу није била болесна. Покретна је, сама намјешта кревет, сама одржава хигијену и облачи се, тек понекад за шетњу између спаваће и дневне собе употријеби кухињски столац. Њезин здравствени картон потпуно је празан: код лијечника је била само када јој је у руднику пала даска на главу и једном ју је мучила жуч, али тада је – побјегла из болнице.
Пише Паулина Арбутина
Извор: 