О СТРАШНОМ ЗЛОЧИНУ У БАНСКОМ ГРАБОВЦУ, 1941: Усташа наредио свим женама да скину прегаче, стрпао их на хрпу и запалио
Усташе спроводе заробљене Српкиње
Бански Грабовац је питомо село, смештено у готово самом центру Баније.
Накад је било општинско место. А општинско је било и пре Другог светског
рата.
После стравичног злочина у Православној цркви у Глини, а међу бројним
злочинима хрватских усташких фашиста почињеним широм Баније, злочин у
Грабовцу, од 24. до 27. јула 1941. године, свакако је најстрашнији. Тада
је у том селу убијено око 1.200 сељана, мушкараца, и мањи број жена
које су похапшеним и одведеним мужевима донеле храну.
На самом почетку устанка српског народа на Банији, нападнута је
железничка станица у Банском Грабовцу. Пруга од Цапрага, „предграђа“
Сиска, преко Петриње до Глине и даље преко Топуског до Карловца била је
главна железничка саобраћајница кроз Банију, али и саобраћајница
петрињских и глинских усташа. Иако је то био само изговор за једну не
баш успешно организовану устаничку акцију, лов на мушкарце Србе на
читавом подручју Баније почео је због онога због чега је створена
Независна Држава Хрватска: трећину Срба побити, трећину покрстити,
трећину протерати. На глинском подручју почела су масовна хапшења и
привођења Срба мушкараца (бројних злочина било је и пре тога по готово
свим банијским селима у којима су живели Срби).
„Ухапшеници с грабовичког подручја скупљани су око опћинске зграде и
жељезничке станице“, пише Ђуро Роксандић у зборнику ‘Глина
1284-1944-1984’. И наставља: „Они с подручја опћине Мали Градац,
скупљани су код жандармеријске станице у Малом Грацу и код школе у
Драготини. Сви који су били удаљенији од Грабовца довезени су камионима,
а неки и жељезницом. Приведени су и сви ухапшеници у среским затворима у
Глини, Петрињи и Двору…“
О свему што се тих дана дешавало у Банском Грабовцу, сачувано је и више
бележака сведочења усташа из Петриње, међу којима су и белешке усташе
Ивана Мушкона из Петриње и шефа железничке станице у Петрињи Драгутина
Лабоша.
Из сведочења Ивана Мушкона: „Дана 24. јула 1941. године група од
шеснаест нас усташа позвани смо у усташки стан код Срнака (Фацо, усташки
логорник у Петрињи – нап. И. Б.) и добили наређење да идемо у Бански
Грабовац… У Грабовцу смо затекли око стостину петрињских и глинских
усташа. Ту је био и предстојник котарске области Глина, Драгутин Импер…
Око 13 сати из Глине је стигао влак са групом од 30-40 људи, међу њима
5-10 ‘четника’… Постављени су одмах ту крај шумице, непосредно крај
жељезничке станице ради сликања. Једни су стајали, други клечали, а
трећи сједили. Група усташа их је на том мјесту постријељала. Са мном из
Петриње дошли су усташе: Томо Бучар, стројобравар, Штеф Крајачић, Стево
Томек, шофер Шмид, Владо Молнар, трговац, Ђуро Сланац, месар, Иван
Шулентић, ковач, Милан Девчић, месар, Мато Крижанић, столар, Отилио
Ђорђевић, молер, а других се не сјећам. У Грабовцу сам препознао усташе
из Петриње: Винка Микулића, месара, Јанка Фапца, Јосипа Коларића,
столара, Ивана Штингла, месара, Ивана Комлиновића, Милоша Вашаревића,
Марка Пунтерића, поштара, Јожу Церјака, Дују Крпана, шофера, Тому
Крпана, Ивана Ковачевића, Тому Шарића, Фајса из Чешког Села, Стеву
Крбавца, Ђуру Крижанића, месара, Фрању Грегуринчића, Славка Брелина,
Штефа Гргуринчића Јошка Смисла, ратара, Тому Штајцера, Штефа Крањчевића,
Пуду Ратара, Јандру Петрачића, Шиму Чачића, Драгу Чачића, бравара,
Кушана ‘Пепића’, печенара, Ловру Комлиновића, месара, Ивана Маловића,
столара, Ђуру Валетића, месара, Јуру Јеличина, месара, Николу Ивезића,
Стјепана Лончаревића, пекара, Франца Бобинца, месара (у Петрињи је
радила месна индустрија Гавриловић – нап. И. Б.), Анту Фељана, столара,
Ивана Ковача, кочијаша, Стјепана Гошника, Стјепана Тортића, колара, сина
Марка Пејаковића из Петриње, Ивана Нашу и Владу Немеца. Предсједник
пријеког суда био је Иван Турки. Видио сам када је Стево Пјешак наредио
групи од око двадест ухапшених да узму мотике и лопате и да копају јаме
за своје гробове. Јаме су ископане два-три метра дубине. Људи су питали
како ће изаћи ван. Он им је одговорио да ће добити љестве. Они су сви у
јами постријељани. Стално су допремани сељаци и одмах убијани. Око подне
жене су донијеле људима храну. Усташа Драго Чачић наредио је свим
женама да скину прегаче, стрпао их на хрпу и запалио.“
Из сведочења Драгутина Лабоша: “Дана 24. јула 1941. године, у јутарњим
сатима, затекао сам групу усташа на Банском Грабовцу, међу њима је био
Иван Турки. Ухапшеника је било око педесет. Усташе су из сваког влака
скидале мушкарце православце, без обзира откуд путују и гдје путују. Из
околних села дотјерали су ухапшене Србе пјешице. Турки је рекао да су
сви православци једнаки и да их све треба побити. Око 17 сати отишао сам
у Петрињу, а на жељезничкој станици остало је око 300 ухапшених сељака.
Ујутро 25. јула, када сам дошао, од триста било је ноћу поубијано око
двије стотине. То ми је рекао Турки и додао да ће бити фришких. Увечер
је опет било око три стотине ухапшених сељака. Када сам 26. јула ујутро
дошао у Грабовац, нашао сам од оних тристо ухапшених само 80-100. Турки
је рекао, одоше ноћас и ваши жељезничари, а Бороти смо изравнали грбу…”.
О страшном злочину у Банском Грабовцу сведочили су и рођаци жртава, али и
неки од оних који су успели да преживе. Међу њима су Евица Борота,
супруга споменутог железничара Бороте (Николе), као и Ђуро Дрљан, из
села Лушчана, из чијег сведочења издвајамо: “Дне 24. јула дошли су
усташе из Петриње и Глине у наше село да хапсе људе. Препознао сам
усташу Шарића из Петриње. На путу од села Лушчана до Грабовца убили су
усташе из пиштоља Стојана Јекића и Стевана Миљевића. Људима су говорили
да се ништа не плаше, да иду на саслушање. Када су ухапшеници дотјерани у
Грабовац, пролазили су крај четири групе усташа које су свака тукле по
тијелу. На стријељање су водили групе од 20 до 30 људи, окренутих лицем
према јами, а с леђа су усташе пуцали из пушака и пушкомитраљеза…”.
Ђуро Роксандић даље пише да је “након претреса Шамарице сатнија усташа и
вод оружника, с равнатељом усташког редарства Божидаром Церовским на
челу, стигла је 24. јула око 15 сати у Грабовац с око 400 сељака из
Додоша, Краљевчана и других села у доби од 16 до 60 година, који су
такође убијени”.
Са грабовачког губилишта успели су да побегну Аниша Штековић и Стеван
Јекић из Грабовца, Петар Станковић из Лушчана, Буде Поповић из
Краљевчана, Васиљ Невајда из Влаховића, а из јама успели су да се спасу
Петар Јелић и Јован Орлић из Грабовца.
Извор: Intermagazin
Везане вијести:
Парастос за 1.285 српских цивила - Jadovno 1941.