„Њихов ускршњи дар, у црно завијени Београд“
Савезничко бомбардовање Београда на Васкрс 1944. године остало је урезано у српску колективну свест као једна од трагичних страница наше историје. Недељу дана након њега, тадашњи председник српске владе под окупацијом, обратио се свом народу путем радија, изражавајући дубоки гнев и бол због огромних људских и материјалних жртава. Његов говор представља исечак из једне историјске епохе из које, по свему судећи, нисмо извукли поуке.
Извештај у новинама о крвавом пиру савезничких бомбардера 1944. године
Једна од карактеристика историјске судбине српске престонице јесу њена бројна разарања. Од његовог настанка до данашњих дана Београд су много пута пустошили разни завојевачи, донешени ратним ветровима са свих страна света. Само у 20. веку, Београд је три пута бомбардован – током Првог светског рата, током Другог светског рата и пролећа 1999. године, за време НАТО агресије на нашу земљу. По томе је, нажалост, јединствена европска престоница. Иако су прави мотиви бомбардовања Београда током Великог рата, 6. априла 1941. и НАТО агресије давно разјашњени, за тзв. “савезничка бомбардовања” наше престонице везане су бројне контроверзе. Ни до дан-данас није поуздано утврђено ко је од западних савезника тражио бомбардовање Београда, мада се обично то ставља на душу Јосипу Брозу - Титу и Кочи Поповићу. Било како било, она су по својим страшним последицам надмашила она нацистичка из краткотрајног Априлског рата. Британско-америчка авијација је 11 пута бомбардовала Београд, оставивши за собом праву пустош. Коришћене су и “тепих бомбе”. У колективну свест нашег народа посебно је остало урезано бомбардовање Београда на први и други дан православног Васкрса 1944. године. Тог 16. и 17. априла 1944. године настрадало је више људи него током 6. априла 1941. године. Не постоје поуздани подаци о тачном броју настрадалих. Процене се крећу од 1.100 до 5.000 људи. Рањених је било знатно више. О причињеној материјалној штети да се и не говори. Шта је у тим моментима осећао председник “Владе народног спаса” генерал Милан Ђ. Недић, само он зна. Опхрван личним трагедијама, моралним дилемама и усудима невољне позиције која му је допала, први човек окупиране Србије је српском народу упутио више крик, него радијски проглас, у коме је изразио свој јед савезничким разарањем српског престоног града. Иако га многи и данас сматрају негативном историјском личношћу, чини се да његове речи верно сведоче о искреном болу не само једног несрећног човека, већ и свих оних чији су најмилији убијени од стране наших савезника. Или “савезника”, ако баш хоћете.
Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!
Зар сада када се пролеће буди, кад се животу радује мало и велико, небо и земља?
Знам, шта ти је Београде, мученички граде, тугујеш и нећеш се скоро зарадовати и забелети. О Ускрсу, највећем хришћанском празнику дошли су ти у походе просвећени Вандали, веле твоји савезници и пријатељи из Енглеске и Америке, дођоше на крилатим чудовиштима, ваздушним тврђавама, да те виде: да ли ти је тешко трогодишње ропство, које робујеш њих ради по њиховом наговору и савету. Дођоше да ти честитају светле празнике Христовог васкрсења јер су и они хришћани и бацише на твој бели град ускршња јаја, бомбе од 1.000 и 2.000 килограма, да те поздраве и осоколе, јадни мој бели граде.
И шта ово би?
Место радости и „верност за верност", приредише ти ову црну поворку, црне сватове, све мртвац до мртваца у дугам редовима, на стотине. Ко су ти мртви што у овој тужној поворци лагано путују на вечни починак? Твоја деца. Шта они коме нажао учинише? Никоме ништа. Сви су се они радовали васкрсу Христовом и у његовом васкрсу гледали свој.
Зар баш на Ускрс, кад је Христос опростио роду људском распеће своје на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у које си ти Београде имао веру, њима се клео, у својој безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице и шалове? Зар они немају милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогај на миру поједеш, јадни мој бели граде! Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици које је било понос Београда, деца из дечјих обданишта из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго. Ви ме гледате раширених зеница, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камо ли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране! Питате зашто? Да вам утерају памет у главу. Да вам кажу да не верујете никоме. Да у будуће гледате само своја посла, а не да се мешате у велику светску политику. Да гледате своје интересе и не тражите пријатеље тамо где их не можете наћи. И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. год., да сте на погрешном путу. Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу. Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, Ужички и Краљевачки, опљачка до голе душе, пороби и побије. Ви сте и после тога товорили: неће нас Енглези. Пет пута англосаксонци бомбардују Ниш. Три пута Никшић, а ти бели мој граде, у јадној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези. Верујеш ли и данас да тебе неће? Наши савезници ти шаљу Црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја. Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда. Ево, сад видиш жртве твоје лакомислености, жртве твоје заблуде, твога наопако схваћеног патриотизма. Свима више верујеш, верујеш којекаквим белосветским изелицама, а себи, својима и свом рођеном не верујеш. Колико је твојих синова, пуних ината и пркоса, претило рођеној браћи својој: „кад дођу наши”. За све су ти и такви имали више симпатија него за свој народ, за своју децу. Та њихова лажна уста кога нису окаљала и оговарала. Таквим Београђанима нису добра ни она јуначка деца наша, они соколови хероји, што својим млађаним животима бране и Србију и Београд и падају за отаџбину по Голији, Јавору, Чемерну, губећи животе у љутим окршајима са бандитским хордама Титовским, плаћеницима Енглеским. Обиђоше ли ови ту децу на бојишту или у болници? Донесоше ли им понуде?
Запиташе ли: децо наша, боли ли вас ране, што их задобисте нас ради? Њихове очи блуде у бесконачну даљину и траже прекоморске пријатеље, а ниподаштавају браћу своју. Ево дошли су нам пријатељи.
Ето нам њиховог ускршњег дара. У црно завијеног Београда.
Мој бели граде, отрезни се!
Гледај своју тешку и претешку несрећу! Помози себи, па ће ти и Бог помоћи. Остави се ината и севапа. Пригрли своје, оно ти је најбоље, најрођеније, јер је твоје. Не тражи по свету пријатеља, јер га нема, не тражи брата другде већ брата по српском млеку. Воли српски народ и за њега се жртвуј, не за Енглезе, Американце, Совјете. Ни у тикви суда, ни у странцу друга и брата. Гледајте ове невине жртве што стиснутих зуба леже пред вама. Они су неми протест противу свих наших грехова, заблуда и ината. Хајте, брат уз брата, сестра уз сестру, сви у једно коло. Чујте и запамтите: ове Ускршње жртве биће освећене. Јер за то вапије Божја правда. Освета ће бити страшна казна Бога живога за недела људска, за ове невине жртве!
Ја протестујем у име Српске Владе, пред Богом, српским народом, и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, „наши савезници", због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд, и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године. Дижем глас против свих просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.
Клањам се пред свима невиним жртвама и зовем све Београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.
Слава жртвама енглеско-америчког терора, мученицима нашег мученичког Београда!
ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!
ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!
Пише: Јован Алексић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести:
Тито је тражио бомбардовање Србије 1944! - Jadovno 1941.