Немају ни један аргумент да ме ухапсе

Након хапшења Јосипа Бољковца због наводног ратног злочина, у сличном се контексту спомиње и име народног хероја, 92-годишњег Раде Булата. Поразговарали смо на те теме у генераловом стану дан након што се вратио с прослава на Жумберку, гдје је битке била његова XIII пролетерска и из кордунског Сјеничака, гдје је славна бригада основана. Иначе, Булат је предратни комунист, командант неких од најзначајнијих јединица Народноослободилачке војске у Хрватској (XIII пролетерске бригаде, 32. дивизије те начелник Главног штаба X корпуса) и каснији истакнути јавни радник.
Дакле, кажите нам нешто о тој борби за Крашић, за коју се у јавности и међу онима који симпатизирају поражену страну говори да је спорна?
- Било је то 1. и 2. јануара 1943. године, кад Крашић по други пут ослобађамо. Као командант ударне јединице, имао сам јако велик број страдалих, погинулих и рањених – око стотину њих – и борио сам се с усташама који су били јако упорни. Крашић су бранили два дана и једну ноћ. Поражени су и у битки су изгубили преко стотину својих људи. Већ сам тада рекао, кад сам дакле имао само 22-23 године, да ми то никад неће опростити. Између осталога и зато што сам био комунист, млад, Србин и без раније војне наобразбе. Био сам први командант ударне XIII пролетерске бригаде “Раде Кончар”. Била је то прва пролетерска бригада у Хрватској и најелитнија јединица у Хрватској. Комесар је био Марко Белинић. Мора се знати да је један од задатака таквих ударних јединица био и ширење Народноослободилачке борбе у хрватским крајевима. Знам да ми, како рекох, Крашић никад не могу заборавити. Међутим, то је мање важно, јер сам међу самим народом на Жумберку, у Сошицама, Радатовићима, као и с друге стране, у Словенији, био јако популаран, што сам и данас.

Туђман и ја

Што је направљено са заробљеним усташама?

- У више наврата позивали смо их на предају, али су упорно одбијали. У Јастребарско су дошли најцрњи, крвави усташе, као испомоћ својој јединици у Крашићу. Ту није било попуштања. Било је то на почетку Четврте непријатељске офензиве и ја сам добио задатак више команде да по сваку цијену спријечим прометовање пругом Загреб – Карловац, којом су непријатељима стизала појачања за офензиву. Ишли смо на све или ништа. Крашић је био велико упориште усташа. Што се заробљених тиче, судио их је виши штаб и с тим нисам имао везе. Само сам командирао побједничком акцијом, чиме је мој задатак био обављен. Велим, Белинић је као комесар одредио што ће бити са заробљеницима. Нити сам учествовао у суђењу, нити у егзекуцији.

Иначе, у рату сте били претпостављени и каснијем предсједнику Хрватске Фрањи Туђману.

- Фрањи Туђману сам био претпостављени док сам командирао у сјеверозападној Хрватској. Године 1943. прешао сам у те крајеве и био тамо командант новооформљене дивизије, прве у тим крајевима. Туђман је радио у информативном одјелу. Био је ниже рангираног положаја, иначе писмен човјек, али не посебно храбар. А нама су тада, мора се признати, више требали храбри људи. Он је према мени касније био коректан. Једанпут ме чак позвао у предсједничке дворе и дочекао ме пред вратима свог уреда. Уважавао ме је. Знао је да сам увијек био принципијелан. Иначе, нисам му то био рекао ни тада, а ни касније, али сам своједобно био у комисији за додјелу чина генерала, заједно с још четворицом официра. Наиме, тих послијератних година дошло је до инфлације додјела високих чинова, па смо комисијски то планирали филтрирати. И тако је на ту комисију стигла и Туђманова молба. Пустили смо га, позитивно оцијенили, иако су неки имали резерве. Али, да се вратим на моју аудијенцију. Туђман ме је одмах питао: “Јеси ли ти, Раде, мислио да ћу ја овако високо догурати?” Искрено сам му рекао да нисам, али сам додао да сам увијек знао да је амбициозан и вриједан.

Национално и социјално питање

Брине ли вас хапшење Јосипа Бољковца. Бојите ли се?

- Немају ни један аргумент да ме могу ухапсити. Ништа не очекујем, ни добро, ни зло. Све ћу им отворено казати. На сва командна мјеста током рата био сам постављен од хрватског политичког руководства. Осим тога, у свему овоме присутно је и национално и социјално питање. Тако је у Хрватској било одувијек. Сјећам се да сам се као заступник у Сабору, гдје сам провео девет година, замјерио многим руководиоцима кад сам затражио да се повиси животни и социјални стандард устаничких мјеста, да се промијени лоша политика према тим крајевима, у којима су углавном живјели Срби. И тад сам долазио у конфликте, јер сам све гурао јавно. Па и ово сада само је још један доказ да ни онда нисам био, а нисам ни сада персона грата у овој држави.

Извор: novossti.com