НЕ ОРИ ТАМО - ТАМО СУ КЛАЛИ!
Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце.
Похорине, једно од стратишта у Великом Паланчишту, у коме је у Другом свјетском рату страдало је 536 становника српске националности, или половина од укупно 1.080 становника. Читави засеоци били су спаљени, а бројна огњишта у потпуности угашена.
На пет мјеста у Великом Паланчишту, на којима су усташе поклале мјештане, до октобра прошле године, значи пуне 72 године – није било трага да се ту икада ишта десило?!
"Кад су људи почели да ору земљу, ико није орао по десет метара далеко, без обзира што су тијела пренесена. То се годинама годинама није орало. А да не кажем кад смо чували говеда по оним тучићима, чини ми се да су били крвави.
Ми смо око тога колили, ми тамо нисмо кравама хтјели дати да `газе`. Можете мислити колику смо ми имали трауму од тога: `Не! Тамо је клато!`", свједочи преживјела Роса Бановић.
Дрвени крстови од лани опомињу на локацијама Бунарине, Језерине, Тук – Млинчић, Бијела њива и Вучковића главица, а с обзиром на то да се ради о православном становништву, међу потомцима и сродницима настрадалих постоји жеља да се заједничка гробницана локацији Похорине означи на такав начин.
Партијарх српски Иринеј даровао је 50 гранитних плоча на којима ће бити исписана имена свих жртава и оне ће бити постављене у Цркви Успења Пресвете Богородице у Малом Паланчишту, која је запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена тек 2004. године.
Бунарине, једно од стратишта у Великом Паланчишту
Године 2011. основано је Удружење потомака и поштовалаца цивилних жртава рата 1941-1945 Велико Паланчиште с циљем да поведе бригу и о цивилним жртвама на начин на који се и даље води брига о војним жртвама, јер су цивилне жртве Другог свјетског рата биле увијек у сијенци војних.
Предсједник овог удружења Зоран Бановић рекао је Срни да је у плану рад на монографији којом би се трајно сачувала истина о цивилним жртвама рата у Великом Паланчишту, као и изградња централног спомен обиљежја пострадалом становништву.
"Наши преклани мученици нас обавезују да њихову трагедију не заборавимо, да о њој пишемо и гласно говоримо, јер досадашња шутња је омогућавала да се прогонитељи називају бранитељима, да се жртве минимализују и негирају, па чак и да се злочинци називају жртвама“, казао је Бановић.
Удружење такође активности које имају за циљ побољшање услова живота потомака цивилних жртава рата, као и осталог становништва у Великом Паланчишту.
"Сјећам се као дијете да нисмо имали ни асфалт и да су старији говорили да је, кад се гледа с Козаре, Велико Паланчиште једино село у којем се за возилима диже прашина. Тек 1989. асфалт је дошао до пола села, а тек недавно и даље.
Чињеница је да од претходног система село није добило ништа, а нарочито не сразмјерно свом учешћу и својој жртви у Другом свјетском рату", каже члан Удуржења Зоран Радоњић, директор Музеја Козаре Приједор.
Вучковића главица, једно од стратишта у Великом Паланчишту
Виши кустос Музеја Козаре историчар Ведрана Адамовић наводи да је изложба "Година страдања – 1942", која је овој установи била постављена у протеклих пет седмица, представила дио докумената из легата Бошка Башкота, а међу њима и оне који свједоче о усташком масакру у Великом Паланчишту који је трајао од 20. до 25. октобра 1942. године, а најмасовнији покољ извршен је у ноћи између 22. и 23. октобра.
"Ако планирано централно спомен обиљежје подразумијева и спомен собу, Музеј Козаре би могао уступити одговарајући дио грађе за могућу сталну поставку којој би примјерено мјесто било у Великом Паланчишту", каже Адамовићева.
Она је навела да је Музеј Козаре за будуће изложбе из историјске збирке дипломатским путем затражио приступ грађи Војног архива у Београду.
"Радићемо на томе да добијемо што више докумената о страдању цивила, јер 1942. година није једина година страдања. Позната су масовна убиства у љето 1941. године када НДХ запосједа ове крајеве, као и велико стријељање жељезничара у том првом таласу", најавила је Адамовићева .
У Другом свјетском рату у Великом Паланчишту страдало је 536 становника српске националности или половина од укупно 1.080 становника, колико је према попису из 1941. године село бројало.
Спаљено је и уништено више од 80 одсто стамбених, пољопривредних и других објеката. Читави засеоци били су спаљени, а бројна огњишта у потпуности угашена.
Дан сјећања на цивилне жртве Великог Паланчишта обиљежава се у првој недјељи послије Срђевдана.
(крај)
Извор: 
Везане вијести: