Логор Вуксанлекић: Кад су живи завидели мртвима
Капија злогласног аустроугарског логора Вуксанлекић надомак црногорско-албанске границе пре 95 година, последњих дана 1917, занавек је затворена. Међу једва педесетак оних који су тог суморног дана изашли на слободу из логорских жица, који су преживели овај девети круг пакла и остали да казују како је било, била је и Милица Минић са Гостиља код Даниловграда, ојађена мајка која је са седморо деце доспела у ово мучилиште, а вратила се само са ћерком Милушом.
- Кад надјача Шваба и би капитулација шеснаесте године, нас била пуна кућа - испричала је својевремено потписнику ових редака, већ двадесетак година покојна Милуша Минић, удата Лакић, сећајући се страхота које је преживела.
- Били отац ми и мајка, Мијајло и Милица, и нас деветоро ђеце. Најстарији Вуксан не знам је ли имао осамнаес. За њим Бошко годину млађи, па ја, можда сам била напунила четрнаес. Онда иза мене несретња Румица, па још четири брата - Зарија, Живко, Илија и Војин. Најмлађа Војислава - макања у колијевци - није имала ни по године...
Гладни и уплашени
Кад су јој се браћа Вуксан и Бошко одметнули у комите и при том убили једног швапског војника, дошла казнена експедиција, спалила и опљачкала село, зреле мушкарце, па и њеног оца Мијајла потерала у заробљеништво, а онда и њену мајку са седморо остале деце у злогласни логор у Вуксанлекићу:
- Убацише нас преко жице на голу ледину, у божји мравињак народа. Ниђе ничега! Само некаква стара кућерина насред оне пољане, она виранија, ни врата ни прозора, ни крова честитога. То сво склониште и заштита и од зиме и од врућине, и од кише и од сунца. Накрцало се унутра, игла нема ђе пасти нако на чељаде. Голо и босо, гладно и престрављено, писка на сваки крај, до неба се чује. Претежно ђеца, жене и старци...
Издржасмо неђе до по љета. Све се подносило некако док би воде на једном потоку који је текао кроз логор. Кад поток око Илина дне прекапи, заборависмо све муке и патње дотадање. Узројише се муве, узгамизаше уши, удари болешчина и смрт се закоси. Свако јутро по двадесторо мртвих освиће. По ваздан вуку и затрпавају у некаквим рупама, по педесет на гомилу.
Почеше живи завидети мртвима, рече Милуша:
- Жеђ за све јаде. Из некакве јаме, однекуд испод Дечића, довлаче нам воду у некаквим зарђалим бачветинама и дијеле по кварат. Кварат воде на лучи небеској, на голометини без иђе лада. То и за пиће, и за умивање, и за прање!
Јадни планинштаци први пострадаше. Научили несрећници на чисту воду и арију - за десет дана иг све покоси и зајми под земљу.
Милуша (стоји прва десно) са братом, снахом, родитељима и братанцима
Нама прва умрије најмлађа Војислава. За њом оде Војин, жељан, кукавац, љеба испод црепуље. Боже, колико ли је ноћи преплакао за љебом испод црепуље...
Кад почесмо и ми остали поболијевати, мајка једне ноћи некако увреба прилику те кроз жицу протури Зарију и Живка и научи иг да бјеже, да се барем они спасавају ако има спаса...
Милица Минић се у Гостиље вратила само са ћерком Милушом. Остала деца јој помирла у логору или на мученичком путу до Гостиља, а ту сазнала да јој је син Зарија некако добежао до ујака Риста Радовића у Бјелопавлићима и ту и он умро. Сазнала да су јој рат преживели и синови Вуксан и Бошко, из заробљеништва се ускоро вратио и супруг јој Мијајло и живот кренуо даље. Једино о судбини петогодишњег Живка није било никаквих вести.
- Више од три године смо трагали и пропитивали на све стране, а онда ето једнога дана Петра Калезића, неког ми тетка извањег из Косова Луга. Збори моме оцу да иде брже у село Ђалце, неђе пут Цетиња, код браће Сава, Спасоја и Јована Пејовића да види неко дијете које је однекуда код њиг доскитало, могло би бити да је то наш Живко...
Бомба убила Живка
Пејовићи из Ђалаца, са границе Љешанске и Ријечке нахије, потичу из Бјелица, из Предиша. Један од најугледнијих међу њима, Стеван Јованов, рођен је око 1850. године.
- Имао је деветоро ђеце, пет синова и четири ћерке - казује његов праунук Милорад - Мило Пејовић, правник који сада живи и ради на Цетињу, али сваки слободни тренутак користи да оде на очевину, на Ђалце, да одржи кућу и имање, да сачува гробове и успомене на знамените претке.
- Од синова, најстарији Крсто, односно Крцун, како су га сви звали, погинуо 1916. у Наљежићима код Тивта, а најмлађи Павле умро још као дијете, било му тек двије године.
Остали Саво, мој ђед Спасоје и Јован. Кад је то несрећно дијете на Савин дан 1918. године долутало на наш праг, голо, босо, премрзло, прегладњело и престрављено, они га увели у кућу, нахранили, обукли и огријали, али силе не било да умије казати ко је, како му је име, чије је и откуд је.
Онда прађед Стеван, који је већ био болестан и на самртној постељи, заклео синове да га прихвате, подижу и школују и дају му дио од имања као најрођенијем. Стеван је послије, мислим 1920. године, умро, али би синови његов аманет свакако испунили. Судбина је, нажалост, као и увијек била бржа и другачије хтјела...
- Отац ми Мијајло по казивању тетка Петра - сећала се Милуша Лакић - брже на Ђалце. Пејовићи, велики домаћини, кућници и дочеклије, одмах стиму и ракију јабанцу чоеку. Отац им, по прилици, још није би ни казао ко је и откуд је потегао и каквим је послом дошао, а Живко утолико однекуд бани на врата. Кад угледај оца, полети, склопи му руке око врата:
"Благо мени, ево мога таја." Пејовићи ту сви у плач и од радости и од жалости. Мило им да је дијете нашло најрођенијег, а жао им да иде, били се навикли на њега и особили га као своје. Испратили га до Подгорице и пешкеше, вина, ракије и свега другога, на мазги догнали...
Доведе отац Живка. Боже драги те наше радости, сунце нас огрија. Заборависмо све ране и жалости, колико да смо се сви кући вратили и окупили. Али, радост нам поново би за кратко. Ни Живку се не даде да поживи. Послије једно два мјесеца, ми сви отишли некуд за послом. Он остао сам у кући. Кренуо у школу, па да учи. Нашао неђе некакву несрећну бомбу и биће да је нешто шаркао око ње. Она рикни! Није се имало шта од њега саранити...
Но, шта ћеш. Никад се ни од чега не закуни и што чујеш у свијету, надај се у вијеку. А то што жив чоек може поднијети, не може никакав створ на земљи. Једна му радост сто рана лијечи...
Од Ђалаца до Сорбоне
Саво Пејовић, јунак са Брегалнице, стизао и до Америке, али коначно остао на очевини - имао сина и пет ћерки. Син му Лазар, матурант, погинуо у партизанима, негде у Глибавцу код Никшића - никад му кости нису нађене и то је оцу му Саву остала рана непреболна све до смрти 1972.
Милорад Пејовић испред родне куће
Брат Савов Спасоје такође остао на очевини у Ђалцима. Имао седам синова и ћерку. Савов и Спасојев брат Јован је после Првог светског рата завршио правни факултет у Загребу, а 1927. године докторирао на Сорбони. После је, као познати адвокат, цео живот провео у Земуну. Имао синове Данила, Воја и Ива и ћерку Вјеру (била је представник Јата у Паризу и страдала под никада разјашњеним околностима).
Комите везивали за дирек
Швабе су, по сећању Милуше Минић-Лакић посебно били кивни на комите и њихове јатаке. За њих су имали посебне муке.
- Бијаше насред онога круга лагерског побијен један дирек. Примакну уз њега некакву столицу па кажњеника испењу на ту столицу и онда га увежу конопима уз дирек да ни рукама ни ногама не може мрднути. Кад га тако утврде измакну му столицу испод ногу и оставе га да виси на сунцу и челопеку божјему да му нико ни кап воде не може нити смије додати. Андрију Шкеровића су тако за једно два мјесеца сваки дан вјешали, али издржа. Може чоек и само не дај му боже што трпјети може.
Извор: vesti