Календар геноцида: 30. јула до 14. августа 1941.- Масовни покољ на „Мехином стању“

Latinica

На Мехином стању у времену од 30. јула до 14. аугуста 1941. године убијено је на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гојковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Ријеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убијено је 4.000 српских сељака.

Мехино стање је земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдје је пред рат 1941. године југославенска војска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске крајем јула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни покољ српског народа с подручја котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српској православној цркви у Великој Кладуши, тамо их мучили, тукли, хватали и одводили над ровове у Мехино стање гдје су их клали, ударали батовима, сјекирама и затрпавали у већ ископане ровове - гробнице.
Организатори масовних стратишта како у цркви тако и над ископаним рововима били су: Божидар Церовски, Витал Баљак, Никола Рукавина и извршиоци питомци оружничке дочасничке школе из Загреба, те усташе из Слуња, Цетинграда и Велике Кладуше.

О том геноциду - злочину свједоче ријетко преживјели:

Тако Милић Бошњак, обућар из села Маљевца каже: “Тачно на Огњену Марију 30. јула 1941. године ујутро рано дошле су у наше село Маљевац усташе под командом Боже Медведа, млинара из Маљевца и Јурића Томинца, опћинског начелника из Цетинграда. С овом двојицом дошла су њихова браћа и још њих неколико. Одмах су почели хватати наше људе. Већ прије подне ухапсили су 50 наших сусељана и одвели их у Цетинград и затворили у опћинску зграду. Исти су дошли и послије подне истога дана и похватали још 80 Срба - мушкараца. И њих су одвезли камионима у Цетинград.
Увечер су их испребијане и повезане из Цетинграда одвезли камионима на Мехино стање крај Велике Кладуше и ту их побили и закопали…”

 

 

Бранко Пајић, трговац из Цетинграда у својој изјави каже:
“30. јула 1941. око 9 сати дошле су у Цетинград усташе из Загреба и Слуња у седам камиона. Могло их је бити око 120. Одмах су отишли у жандармеријску станицу и тамо затворене Србе злостављали и тукли кундацима и штаповима. Након тога су се разишли по српским селима: Маљевцу, Бувачи, Пашином Потоку, Селишту, Рушевици, Радовици и тамо покупили мушкарце у старости изнад 16 година. Њих 150 довели су у 17 сати у Цетинград и затворили у двориште жандармеријске станице гдје су их страховито тукли. Чули су се јауци, јецање изудараних и невиних људи. Већ око 19 сати истога дана потрпали су све и оне које су прије затворили у камионе и одвезли на Мехино стање гдје су их побили…”

Лазо Бркић и Милош Ковачевић из Маљевца свједоче:
“Управо када смо се спремили да жањемо пшеницу, стигле су усташе камионима цестом испод нашега села. Заредале су од куће до куће и хватале наше људе. Првога су одвеле нашег свештеника Саву Којића, његову жену Даринку и више од двадесетак других. Везали су их жицом и одвели у камионе који су чекали с другим похватаним Србима. Све су их заједно одвели на Мехино стање и тамо побили. Чим су усташе отишле, ми које нису успјели похватати отишли смо да видимо шта су усташе учиниле.
Било је страшно гледати лешеве поубијаних људи, бацане једне преко других у дубоке ровове, искрвављене и повезаних руку. Лешеви су остали тако све до послије подне, док нису поновно стигли камиони с усташама и муслиманима цивилима. Ти су муслимани нагрнули земљу на побијене Србе. Тада је убијена моја жена Милка Бркић и наше двоје дјеце, кћерка Драгица и Љуба. Поред моје убијене жене и двије кћери била је ту и моја најмлађа кћерка Босиљка, унук Милан од 13 година, унучица Ранка, кћи Драгичина и 6 мојих најближих комшија. Усташе су већи број мушкараца, жена и дјеце одвели у Српску православну цркву у Велику Кладушу гдје су их тукле кундацима и штаповима, а затим их одвеле у Мехино стање и поубијале. Жене и дјецу нису убијале из пушака него су их клале ножевима и умориле маљевима. Најприје су поубијале дјецу пред очима мајки, а затим мајке. У близини злочина - ровова нашли су се сакривени и неки мушкарци са женама који су чули ужасан јаук и врисак дјеце и жена, како моле да се мало одмакну јер им је тијесно. Усташе су засуле жртве живим кречом и насули земљом. Ми који смо успјели побјећи, разбјежали смо се по Петровој гори…”

Хрват Марко Скукан је испричао:
“Станујем у кући Јозе Шућуревића. Имам што да видим. Јозо сваку ноћ долази кући око 23 сата. Руке су му крваве до лаката од кољачине у православној цркви у Великој Кладуши и неће да их опере него такав крвав спава. Мајка га куне и преклиње и говори му: “Стидим се сама себе и народа шта сам те у утроби носила, родила и одгајила. Што то радиш од српског народа који нам никад ништа није нажао учинио. Проклет, сине, био на овоме и ономе свијету.” Јозо шути, па кад му досади добаци: “Шути, ја могу и тебе заклати…””
Чехо Дурановић био је усташки стражар код заточених Срба у Српској православној цркви у Великој Кладуши. Његово свједочење записао је Ђуро Сремац у његовој кући у Великој Кладуши 1942. године. Чехо каже свом куму Ђури: “Куме Ђуро, најгори су наши домаћи људи. Они који су до јуче били најбољи пријатељи са Србима, сада су највећи кољачи и мерак им је заклати и свога кума. Неће се смиловати на њихову молбу да их убију већ муче и кољу. Трбуља молила је усташе да јој не закољу слугу младу и лијепу српску дјевојку, али то није ништа помогло. На кољенима ходала је испред њих пред црквом, али се нису хтјели смиловати…”

О покољу српског народа у Српској православној цркви у Великој Кладуши и на Мехином стању свједоче и сами извршиоци геноцида усташа од којих наводим само неке њихове изјаве дате пред истражним органима 1945.

Јанко Стипетић, усташа у Записнику од 30. маја 1945. године изјављује:
“На подручју Маљевца похватали смо 100 људи, а навечер одвели у Кладушу и затворили у православну цркву. Ишли смо по групама у цркву тући ухапшенике кундацима од пушака и батинама до изнемоглости. У мојој групи ишли су тући ови усташе: Иван Вучетић, Мика Пушкарић, Јанко Обајдин, Марко Обајдин и Иван Скукан. Тукли смо док се нисмо заморили тучењем. Овако измрцварене и онеспособљене људе лакше смо везали и трпали у камионе те одвозили у канале противтенковских ровова у Мехино стање гдје смо их поубијали сјекирама и жељезним ватовима. Ја сам овога пута убио 15 људи (Срба) сјекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим ногом у јаму…”

Бутина Јоже Мијо из села Церовца је 28. аугуста 1945. године изјавио: “Крајем јула 1941. године дошла су у Цетинград два камиона у које се укрцало нас 80 усташа под командом Баљка. Отишли смо у Кладушу и одмах почели хватати Србе. Ухватили смо 150 мушкараца, жена и дјеце. Потрпали смо их у три камиона и одвезли према Маџареву мосту до једног већ ископаног јарка. Баљак је зауставио камион, а ми смо с камиона скидали похватане и водили их до ископаних канала гдје је Баљак наредио да се не смије пуцати, него батом тући, тако да се не чује. Баљак је припремио бат с којим је први четворицу сам убио показујући нама како треба тући, а тада је предао бат Ивици Салопеку из Фурјана, који је тукао док се није заморио. Тако су предавали и редали се један за другим док није дошао ред и на мене. Када је дошао ред на мене ја сам примио бат од Марка Бунчића Јожиног из Мариндолског Брда и убио сам батом три мушкарца и три жене, које су биле средњих година и једног дјечака од 13 година. Тукао сам их батом у затиљак главе јер је тако заповједио Баљак. Када смо завршили убијање сјели смо у камионе и отишли у Кладушу, а Муслимани су остали затрпавати побијене жене и дјецу…”

Никола Брајдић, усташа из Подцетине испричао је 26. фебруара 1946. године: “С нас 34 усташе из Цетинграда командовао је Никола Рукавина из Слуња. Похватали смо у српским селима: Маљевцу, Рушевици, Комесарцу, Грабарској и Цетинграду 130 Срба. Затворили смо их у подрум жандармеријске станице. Као стражар улазио сам с оружницима и усташама у затвор па смо грабовим штаповима млатили те затворенике. Кад смо их испребијали дошла су три камиона, а ми смо их онако испребијане и измрцварене стрпали у камионе и одвезли на стрељање на Мехино стање. Ми смо их убијали из пушака а босанске усташе су их тукле по глави батовима и по неколико удараца. Кад смо их потукли бацили смо их у готове ровове. Било је људи (Срба) напола живих. По завршеном послу вратили смо се у Цетинград…”

Марица Обајдин Јосипова, 30. јануара 1947. године изјавила је: “У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу и спремала храну усташама. Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање, а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава, а поред ње налазила се јама у којој су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети. Пришла сам њој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу и више није показивала знака живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир, повратила се у усташку зграду и причала им како сам мотиком убила. Док сам то причала, усташе су се смијале и рекле да нека сам је убила. Послије је та жена закопана у долини Милке Чаврак…”

 

 

Мића Боговић је испричао: “Сутрадан послије полагања заклетве,
3. аугуста 1941. године дошла су два камиона и један луксузни ауто пред школу Слуњ и ми смо се стрпали у камионе, а у луксузни ауто сјели су Баљак Витал и Марко Обајдин. Кренули смо за Цетинград, гдје смо се одморили и кренули према Маџаревом мосту. Ту смо распоређени по десетинама и водовима. Ја сам припао у десетину Миће Перака. Баљак и Обајдин су наредили да идемо у српска села и да хватамо све и кога год ухватимо да доведемо у камион. Кренули смо у стрељачком строју и наишли смо на српско село. Ту смо ухватили два мушкарца и 12 жена и дјеце. У другим селима нисмо успјели јер су Срби испред нас побјегли у шуму. Ове похватане смо одвезли и затворили у Српску православну цркву у Великој Кладуши. Прије затварања, одузели смо им све шта су имали код себе и повезали их жицом. Сутрадан смо поновно отишли у хватање према Петровој гори. Тога дана ухватили смо 80 душа, а пљачкали смо до чега смо дошли. Моја десетина ухватила је 9 до 11 душа, а ја сам с усташом Николом Магдићем и Раушан Николом ухватио једну фамилију од пет душа које смо предали Баљку с осталим похватаним народом. До камиона с осталим усташама пратио сам 35 душа. Похватане Србе стрпали смо у два камиона и одвезли их такођер у Кладушу и затворили са осталима у њихову цркву.
Ми пратиоци њихови остали смо да их пазимо, а камиони су се вратили по усташе. Послије вечере позвао нас је Марко Обајдин у строј и одвео нас пред цркву гдје нас је распоредио по групама, у свакој по пет усташа који су по реду ишли у цркву тући затворенике. Са мном су ишли: Никола Паулић, Никола Мандић, Никола Ковачевић, Јосо Радочај и Марко Обајдин, који је командовао петорици затвореника да дођу напријед и рекао им да легну на трбух испред нас, а нама рекао да отпочнемо исте тући пушкама по цијелом тијелу. Нарочито је нагласио да их ударамо по бубрезима и костима. Ја сам тукао првога који је лежао и имао је око 30 година. Ударао сам га по леђима и по тијелу све док сам чуо да је жив. Тако смо их тукли 15 до 20 минута пушкама и цијевима од пушака. Након тога смо изашли ван а други су улазили. Кад се завршило тучом опет смо ишли у цркву да народ повежемо разним шпагама и штриковима. Приликом везања одузимали смо све вредније што су имали код себе, свлачили бољу робу и обућу. Кад смо народ повезали водили смо га из цркве и слагали у камионе, тако да је први ред лежао на поду, а други сједио на њима. Кад смо били готови у први камион сјело је 10 усташа и одвезли се с тим народом до мјеста гдје је потучен, а исто тако и другим камином 10 усташа, међу којима сам био и ја, затим Милић Боговић, Марко Обајдин, Иван Обајдин, Ивица Бишћанин и други. Када смо стигли до јаме, изашао сам с народом из камиона, а из првог камиона усташе су већ почеле тући народ батовима и бацати у јаму. Кад је први камион испражњен, наставили смо из другога камиона вадити Србе и водити јами, а ја сам водио два човјека, четири жене и једно дијете. Међу њима двије жене су биле у другом стању. Од њих сам убио једно дијете, једног мушкарца и једну жену која је била трудна, све са сјекиром по врату оштрицом. Када смо свој посао завршили, одвезли смо се у Кладушу, а поубијани народ затрпали су цивили из околице Кладуше…”

Иван Скукан је испричао: “Када је завршено хапшење и убијање Срба у Слуњу и околици, отишло је нас око 200 усташа у Цетинград с натпоручником Баљком, а тамо је дошао и усташки сатник Месић са 10 камиона усташа те су отишли у акцију према Војнићу, а Баљак и Месић с Месићевим аутом отишли су код пуковника Ролфа у Топуско. Исти дан вратили су се из Топуског у Цетинград, а већ је Мујо Мравунац са својим усташама у Цетинграду похапсио све мјештане Србе које су Баљак и Месић потрпали у два камиона и одвезли према Маљевцу. Баљак је остао на подручју Цетинграда, Маљевца, Буваче и Кладуше с усташама и камионима. Народ су са камионима довозили у Кладушу, затварали у православну цркву, а по ноћи одвозили на Мехино стање и тамо убијали. Муслимани су затрпавали жртве након завршеног посла. Натоварили су два камиона са Србима из околице Цетинграда и увече их довозили до куће Пере Туркаља у Горње Табориште гдје су их убијали из пиштоља и бацали у пећину. Након овог злочина Баљак је поново отишао за Цетинград и поставио Николу Рукавину из Слуња за заповједника мјеста Цетинград, а Марка Обајдина за заповједника Велике Кладуше. Затим се Баљак вратио у Слуњ и покупио златнину и вредније некретнине поубијаних Срба у Слуњу, спаковао у ауто и одвезао се преко Војнића у Загреб. Ја сам возио Баљка и задржао се у Загребу пет дана. Поново сам довезао Баљка у Слуњ. Након другог дана нашег повратка из Загреба дошло је наређење од пуковника Ролфа Драгутина из Топуског да се имају распустити све тзв. дивље усташе и да се оснују помоћни оружници који ће политички дјеловати међу српским народом, јер су Срби отпочели дјеломично с нападима на усташе...”

Изјаве свједока и извршилаца геноцида усташа чувају се у Окружном јавном тужилаштву Бихаћ под бројем К-150/55.
Опширније види: Хисторијски архив у Карловцу, Зборник 19, Котар Војнић у НОР-у и социјалистичкој револуцији стр. 797-822. Мр. Ђуро Сремац и Петар Ерор: Прилози за изучавање масовног усташког злочина на Мехином стању 1941. године.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.

Везане вијести:

Мехино Стање: Прича о злочину којег нико више не памти