Историографија без срама: Како су Хрвати ослобађали Београд и Чачак
Данијел Михић имао је близак сусрет са феноменом о коме је било говора на страницама Фронтала. Најновија гимнастика у Хрватској изродила је овај текст.
Рецимо да су Хрвати сасвим уобичајен народ а не компилација Срба католика и свих других католика (па и Хрвата чакаваца и Словенаца кајкаваца) који су се нашли на територији која се данас сматра Хрватском, да је хрватски језик потпуно другачији од српског, да је Дубровник одувијек хрватски, да су Мађари већ у XI вијеку узели мале побијеђене Хрвате у сасвим равноправну хрватско-угарску федерацију, у којој су Хрвати имали самоуправу и демократске слободе на којима су им могли завидјети и много моћнији народи тога (а богме и овога) времена.
Рецимо даље да су ти исти Хрвати вијековима били бедем Европе, да су ратови између Угара (касније Аустријанаца) и Турака, уствари били вишевијековни хрватско-турски ратови, да је Црна Гора уствари Црвена Хрватска, да су и Словенци алпски Хрвати, да су Бошњаци хрватско цвијеће, да су на крају и сви ијекваци штокавци Хрвати које је тобоже Српска православна црква „конвертирала“ (заједно са несретним Власима, Ромима и Цинцарима) у Србе.
Рецимо и да су натјерани у ту несретну Југославију гдје су били тлачени више од свих расположивих окупатора до тада. Рецимо да и хрватски народ није крив и за безмало милион убијених и четрвт милиона насилно покатоличених Срба од стране усташа у НДХ, јер су те исте усташе имале мале подршку у народу, да су Хрвати (иако су не само кажњени већ и награђени Истром крајем тог истог рата) и у комунизму били љути сужњи црвеног зла, рецимо и да су потпуно легално поништили Устав постојеће демократске државе, да су терористичким нападима на регуларну војску заметнули праведни рат и поновним таласом истребљења Срба коначно постали „своји на своме“.
Дакле да све то у најмању руку игноришемо (не помињући вапијуће релевантне историјске изворе и доказе који горе поменуте научно-фантастичне теорије у коријену чупају, из простог разлога јер са таквим историографским клептоманима једноставно не вриједи дискутовати), већина хрватских историчара ће наставити даље ширити своје агресивне фатаморгане које нажалост временом постају званичне истине у које ће нова покољења слијепо вјеровати.
Дакле Хрвати и дан данас имају разлога и права да се жале на Србе који их провоцирају тражењем да им писмо буде равноправно тамо гдје их је остало бар трећина, или тако што су угостили Путина. Чек, чек а што их Путин жуља? Какве везе има ко је дошао на војну параду у сусједној држави? Што су се бројни хрватски интелектуалци по блоговима и порталима распричали о томе? Шта их боли брига? Боли их брига јер се Хрватима опет наноси неправда. Али како сад то, запитаће се сваки нормалан, иоле интелигентан и тријезан човјек? Зато што се по некима „домољубним повјесничарима“ не одаје довољна почаст хрватским жртвама који су 1944. године ослобађали Србију (?!) и то не само у борбама за Београд него и за Чачак.
По тим људима мноштво Хрвата је у склопу партизанских јединица (мада су у партизанима чак и са подручја Хрватске Срби доминирали са од 85-96%) уградило животе у слободу Србије али не и само партизани! По рецимо Марину Кнезовићу „Nisu Hrvati samo oslobađali Beograd. Posebno je zanimljiv slučaj oslobađanja Čačka. U krvavim borbama za istjerivanje Nijemca iz tog grada, tijekom jeseni 1944.,važnu su ulogu odigrali bivši pripadnici 369. Pojačane pješačke pukovnije vojske NDH. 369. pukovnija, poznatija kao Hrvatska legija, sudjelovala je u Osovinskoj invaziji na Sovjetski savez.“
Поменути (копирани) текст није написао мамурни Томпсонов обожавалац већ дугогодишњи професор историје који је чак стручно усавршавао колеге. Тај човјек је члан утицајне НВО Amnesty International, а био је и посланик у скупштини града Загреба испред СДП-а, успут аутор је бројних научних чланака. Углавном, по биографији је првоклaсни интелектуалац.
Е па полако комшије.
За поље демонтирања хрватских истиографских поставки утемељениh на машти бирамо XX вијек. Дакле улазак у Краљевину СХС. Да хрватски политичари нису гласали за присаједињење Краљевини Србији (народом изабрани хрватски представници су демократским путем одлучили ући у државну заједницу, нису их Срби тјерали) Хрватска би доживјела агонију Мађарске којој је одрезано око 70% територије да би након побуне била и окупирана и приморана на територију због које Мађари и дан данас (безуспјешно) шкргућу зубима.
Говорити како је шачица Хрвата (од којих је бар половина била натјераних усташа, њих 60-70 укупнно) ослобађала Србију 1944. године поред чињенице да су припаднице регуларне војске Краљевине Србије 1918. године ослободиле све и један центиметар Хрватске, Славоније и Далмације, у најмању руку је скандалозно.
Даље у тој „тамници народа“ и „Великој Србији“ Хрвати су трпили диктатуру несретног Александра који је свима натурао главоболно (и у његовом случају главоломно) интегрално југословенство, свега 5 (словима пет) година, од 1929-1934. Недоношење контроверзног конкордата у периоду (1935-1937) сматра се такође наставком робовања хрвата српским унитаристима, но након само двије године 1939. године, (мањински народи су свеукупно били притјешњени једва 10 година од доношења диктатуре) Хрватима се максимално излази у сусрет стварањем огромне Бановине Хрватске (која је већа и од садашње, а која је обухватала скоро свако католичко село али и 870.000-900.000 Срба чији је интерес званични Београд потпуно игнорисао).
Треба рећи да је већ у првој седмици од формирање ове џиновске Хрватске (у којој се први пут у историји људског рода нашао ни крив ни дужан Дубровник) убијено око 100 Срба (говоримо о времену док су се усташе још башкариле по Мађарској и Италији а што кристално јасно указује да геноцид није почео тако што су се по Крлежином схватању истоварило два камиона усташа из Херцеговине у Загребу, велики писац је очигледно зажмирио на бројку од 150.000 војно способих усташа на крају рата) него да је истребљење Срба жељело већинско хрватство, а дај Боже да га не жели и дан данас.
Оно што остаје у „аманет“ сваком писменом Србину да попише свог претка који је страдао од усташке руке, да диктафоном сними сваког ко је преживио геноцид у НДХ, јер очигледно „имамо посла“ са људима који би огребали бројне нуле са јасеновачких, јадовничких и безброј мањих табли (те на такав начин настављају геноцид својих предака) и то са циничним осмијехом да су те цифре „надувавали комунисти“ док су напротив ти исти комунисти зарад братства и јединства умјесто „усташа“ писали „сарадници окупатура“ и што би рекао један старац на прошлогодишњој јасеновачкој комеморацији у Доњој Градини, када је револтиран излагањем неког политичара из Србије који је изговарао ријечи попут „џелат“ и „монструм“ при том избјегавајући ријечи „усташа“ и „хрват“ продерао се – ЏЕЛАТ ИМА СВОЈЕ ИМЕ.
За то име хрватство је залијепљено као прст за нокат и никад га се није одрекло. Они нека га додатно вреднују, то је њихов образ, али тражити још од нас да вреднујемо десетак погинулих усташа Марка Месића и компаније е па има ли краја цинизму и неопјеваном безобразлуку хрватских историчара?
Извор: Фронтал
Везане вијести: