Истина скривана у трњу 62 године

Потомци оних који су, овдје на овоме мјесту, 27. априла 1942. године, побијени па запаљени или чак живи запаљени, окупили су се данас да помену невине жртве усташког злочина.

 

 

Запаљене су свијеће, положени су вијенци, попијена је по ракија-двије за душу страдалих. Потомци невиних и потомци потомака невиних жртава, присутни ђаци, имали су прилику да чују шта се то тачно овдје догодило прије 73 године; лекцију коју у уџбеницима историје, нажалост, нису имали прилике прочитати. Јер никад није ни написана.

Они који су пажљиво слушали могли су чути и да власти више од пола вијека нису дозвољавале да се овај злочин помиње, а камо ли да се обиљежи стратиште. А било је овако како пишемо – тврдили су ријетки преживјели и њихови потомци.

 

Црна да црња бити не може

У прољеће 1942. године усташка „Црна легија“ Јуре Францетића, њих око 10.000, кренуло је са задатком да од Сарајева до Дрине не оставе живо ни „српско уво“.
За разлику од усташа чији је задатак био да масакрирају цивиле, регуларне њемачке и италијанске војне јединице, истовремено, кренуле су у офанзиву на устаничку војску рогатичког краја. Код њих још увијек није постојала подјела на четнике и партизане. Притиснута офанзивом прејаког непријатеља устаничка војска била је принуђена на повлачење према Дрини. Збјегови српског народа кренули су у бјежанију за војском, јер су зли гласови о злочинима куда би пролазили “црнокошуљаши” стизали прије њих. Покренуло се све српско од Олова, Пала, Сокоца, Хан Пијеска, Кладња… цијели исток данашње Републике Српске бјежао је према Србији. Становништво из Рогатице и села ближе граду такође је кренуло у збјегове према селима ближе Дрини; одатле према Мајци Србији.

Ето тако се десило да село Осово, десетак километара удаљено од Рогатице у правцу Србије, те 1942. године, буде препуно избјеглица. Устаничка војска је узмакла, за њом су кренули Нијемци и Италијани, а цивили су остали на милост немилост Францетићевим усташама. Тачније – на немилост. Такође „Црној легији“ Јуре Францетића прилазили су и локални муслимани, припадници такозване “муслиманске милиције”. Такве јединице сустигле су српски збијег у Осову.

 

Дан када је крв горила

“Моја 2 брата и 2 сестра били су овдје у Осову, код ђеда и бабе. Отац и мајка отишли су са устаничком војском према Дрини, да у Србији нађу смјештај, па да се онда врате по дјецу. Ето, закаснили су само за један дан, усташе су биле брже” сузних очију прича Милован Бојат из Пљешевице, који тада није био ни рођен. Напором воље препричава нам како су се даље одиграли догађаји. Прича нам причу коју је научио од својих предака, која није заборављена иако никад није записана, него се само преносила од уста до уста (ево, сад је већ записана). “Преко Медника ударили су Францетићеви “црнокошуљаши”. Поуздано се зна да су им се придружили и овдашњи муслимани. Сестра Гојка била је код оваца. И млађи брат је био са њом. Плакао је, јер је желио да се врати баки. Гојка га је вратила у село, а она је поново отишла овцама. И тако… она преживи а остали… у живој ватри изгореше. На једну крв. Бацили су их у ватру. Ђед је прикован за брвна и тако је изгорио” прича Бојат.

Прије 10 година, када је подигнут овај споменик, аутор који исписује ове редове био је у прилици да забиљежи свједочење сада већ покојне Гојке Бојат, удате Зорановић: “Оставили смо овце и пошли према Качарском брду. Кад смо дошли на Качарско брдо, тетка ми, мамина сестра рођена, горе удата, са дјецом доручкује. Каже ми: “Хајде, Гојо, да доручкујемо, откуд ти тако рано?” Испричала сам им шта се догађа. Каже она: “Нека те, остани код мене.” Већ се увелико пуца. Што Радоја на силу не поведох са собом! Никад то себи опростити не могу! Побјегла сам са неком дјецом на Гајеве. На Гајевима дођемо у кућу Гашевића. Са Гајева смо кренули на Стрмац, па преко Пешурића дошли смо на Сјемећ. Угледали смо дим и било нам је јасно шта се догађа”, причала нам је Гојка. За живота. Она је те 1942. имала 9 година, Момчило 4, Радоје 6, а Рајка 13 година. „И сви су умрли у истом дану“ рекла би пјесникиња. Једино је Гојка преживјела. И поживјела да исприча и посвједочи о злочину. Новинарима, али и у књизи „Гојкин животни пут“ која је данас представњена рогатичкој јавности.

А усташки злочин у Осову је био страшан. Све што су похватали Срба, у зору 27.04.1942. године по селу усташе су сакупиле, затвориле у куће и штале Које Ристановића и Ристе и Митра Корањића. Заселак Кула налази се у прилично дубокој, природној ували измеду два брда, сакривен је и заклоњен од погледа. А онда је почео крвави, усташки пир у коме је убијено иумеђу 90 и 100 Срба. Неки кажу и више. Како сад знати колико их је тачно било? И то све саме нејачи, дјеце, жена и стараца, јер војно способни или су се крили по околним шумама или су отишли са војском. Побијени су: Ристановићи, Ковачевићи, Љубиници, Корањићи, Балчаци, Бојати, Гашевици, Зековићи, Томовићи, Паунићи, Кундурићи… и по презименима се види да су то породице не само из Рогатице него са цијелог Сарајевско-романијског платоа. Петар Ристановић, напримјер, данас нам прича да је ту настрадало 24 његових наближих - чланова породице.

 

Увијек неко претекне

Злочин је преживјела Перса Зековић-Савчић. Неко, Вјероватно Бог, оставио је тада живу да може да свједочи о престрашном усташком злочину. Ни Перса није, Бог да јој душу прости и помилује, више међу живима, али је у диктафон овог и још неких новинара, прије десет година, изнијела следеће свједочење:

“Усташа ме је један узео за руку и рекао ми да идем са њим. Одвео ме је у једну муслиманску кућу и рек'о некој цурици да ми да своје хаљине да обучем. Била сам ту до ујутро. Сву ноћ сам плакала. Знала сам да су ми сви поклани и попаљени. Е, моја мајко јадна! Ујутро видим они се пакују да бјеже. Питам их: “А куд ћу ја јадна?” Рекли су ми да ће ме водити у Рогатицу са собом. А мени ко да је сами Бог реко: “Немој ићи, бјежи ти!” Скинем оне њихове хаљине и на онај капак неки на магази доље сиђем ђе су говеда, па онда побјегнем уз једно брдо, па се сакријем у шевар. Један усташа дошао је у кућу и пита: “Гдје је мала? Богами, нема је! Побјегла”, рекли су му. А ја све то чујем. Ја јадна опет бјежи, бјежи, бјежи… ништа не видим, само шума. Бјежи и преко оне шуме у Думањиће. Ту нађем једног Србина и једну Српкињу. Све им испричам. До један сат-два дођоше три муслиманке. Оће нешто да пљачкају. Познале су ме јер сам у Осову двије године у бјежанији чувала овце. Рекле су ми: “Ајде се ти врати са нама, неће они теби сад ништа.” Ја се вратим са њима. Дођем код оне Цуре, Микове мајке. Причам јој да смо побијени и попаљени, а она ништа није знала. Поче плакати, то јој је све родбина. Вратимо се у село да видимо је ли ко ост’о жив. У кући Илијиној нема никога, само кости. Побијено, попаљено, па онда закопани у ђубре. Била сам ту седам дана и онда са бјежанијом отишла у Гласинац", причала је Перса о догађајима од прије седамдесет двије године. Које никад није успјела да заборави. Није могла све и да је хтјела.

 

Остао пепео и кости

Кад је муслиманско становништво завршило пљачку српске имовине по Осову родбина побијених Срба је по изгорелим објектима покушала прикупити посмртне остатке најмилијих. Малобројни су препознати по недогорјелим дијеловима тијела и одјеће, док је од већине жртава остао само пепео. Пепео и кости. Посмртни остаци су сакупљани, између осталог, и у дрвене сандуке у којима стоји брашно. Тако су Корањићи посмртне остатке, за које су сматрали да припадају њиховој родбини, сахранили у заједничку гробницу на брежуљку украј села. Све то рађено је на брзину, а онда се бјежало према Дрини. Ту су Италијани и Нјемци блокирали мостове а усташе навалиле на српске цивиле… одувуд усташе, отуд набујала Дрина... побијено је преко 6.000 хиљада Срба у Милошевићима и Старом Броду.

Породице су се, након тога, искупљале по збјеговима у Србији, тржили су једни друге, налазили, неналазили, пребројавали своје мртве и сјећали их се.

Чак и у годинама послије 2. великог рата споменици настрадалим српским цивилима у Осову подизани су стидљиво и скоро илегално. И то само у породичним, сеоским гробљима, док мјесто масовног страдања никад није обиљежено. Деценијама је било зарасло у трње и коров. Све док потомци настрадалих, прије равно десет година, нису подигли скроман али лијеп споменик. Тек тад се смјело, јер нико више није бранио да се то учини.

Годинама прије тога су породице чији су чланови побијени у Осову, на задушнице, послије обиласка породичних гробаља, обавезно долазиле на гроб Корањића у непосредној близини стратишта и палили свијеће. А онда би, као случајно, навраћали и на мјесто страдања из 1942. зарасло и неуредно, и прислуживали су свијеће задушнице.

 

Годинама нису дали да се подигне споменик

Маријан Бојат био је планирао да спомен за своје троје настрадале дјеце подигне у виду спомен-чесме поред пута у Радави, на којој би била камена спомен-плоча са уклесаном јелком и два јаблана: кћерка и два сина. Идеја је била да се жедном путнику угаси жеђ, а он прочита имена невиних жртава. Да вода, симболично, гаси ватру у којој су изгорјели дјечији животи. Плоча је урађена, али власти нису дозволиле њено постављање. Родитељи Маријан и Стана нису дочекали да за њиховог живота буде постављена спомен-плоча настрадалој им дјеци. Милован Бојат, син им, је 2002. године реализовао дугогодишњу жељу својих преминулих родитеља. Са старе камене плоче избрисан је једино натпис "спомен-вода" и уклесан крст и слике дјеце, а све остало на њој је аутентично. А и од приче како их је сахранио у најмању руку, кожа се јежи, а сузе крећу саме.

"Кад сам дошао на мјесто гдје су ми убијени сестра и два брата са баком и дједом у мени се јавио чудан осјећај. Као да ми је неко рекао тачно мјесто на коме су баш они убијени и са кога треба да узмем земљу да их сахраним. Сахранио сам ту земљу, коју сматрам њиховим посмртним остацима, поред гроба родитеља, на породицном гробљу у Пљешевици” испричао нам је Бојат.

Данас, ако ништа друго, породице имају гдје, а и и смију, запалити свијеће-задушнице. Без бојазни да ће бити оптужени за нарушавање братсва и јединства. Иако неправда почињена 1942. у Осову никад неће и не може бити исправљена. Јер на спомен обиљежју исписана су имена само оних за које се зна да су овдје страдали. Пошто се радило о збјегу, имена великог броја побијених нико није ни знао. Зна се само да је било доста дјеце, од тога једно старо само три дана. Много је, дакле, потомака и потомака од потомака који данас нису овдје били присутни јер никад нису ни рођени!

Данашња годишњица не само да је била дозвољена него је и подржана од стране општинске власти на челу са начелником Томиславом Пухалцем.

 

Усташа побио преко 6 хиљада Срба па добио своју улицу у Мостару

На само неколико километара од овог мјеста, у окрвиру исте усташке, Францетићеве офанзиве 1942. године, у кући Деспота побијено је више од 20 Срба – цивила. Сјеверно од овог мјеста 165 цивила побили су, такође, “црнокошуљаши” под командом Јуре Францетића. Например, само из породице Пушоња убијена су 42 члана. Преживјело је тек двоје дјеце: Мијат и Анђелка Пушоња, једно са осамнаест а друго са седам рана.

Најжалосније од свега је то што нико никад није одговарао нити за један од ових злочина, укључујући и оних преко 6.000 побијених на Дрини. У истој овој офанзиви, од истих ових усташа, под командом тог истог Јуре Францетића.

А он је још прије 2. свјетског рата осуђиван због усташког дјеловања и депортован из Краљевине Југославије. Током рата био је задужен са прогон Срба, Јевреја и комуниста у Сарајеву, и даље све до Дрине. И командант злогласне “Црне легије”. Због невјероватних звјерстава и нечовјечстава која је чинио Нијемци су од Анте Павелића лично затражили да га смијени. Поглавник не само да га није смијенио, него га је унаприједио у команданта свих усташких јединица у БиХ. Францетић је умро 27. Децембра 1942. године у партизанском заробљеништву од посљедица рањавања. Да је дуже поживио ко зна колико још хиљада људи би побио.

Мећутим, током посљедњег рата јединица ХОС-а у Госпићу носила је назив “19. Бојна Витез Јуре Францетић”. Бригада ХОС-а у Зеници носила је име „Бригада Јуре Францетић”. Касније је промијењено у “44. Самостална домобранска бојна Јуре Францетић”. Јединица ХОС-а из Томиславграда носила је име “13. Бојна Јуре Францетић”. У Слуњу је 2000. године постављена спомен-плоча Јури Францетићу, али је уклоњена након 2004. године. Једна улица у западном Мостару и данас носи име овог страшног усташког злочинца: Улица Јуре Францетића.

Замислите сад како је неком потомку од преко 6 хиљада Срба које су побили “црнокошуљаши” кад данас прошетају Мостаром и угледају ову таблу са називом улице!

 

Пише: Зоран Јанковић

Извор: Фронтал